Turizam nikada nije bio tajna formula kojom bi se ublažilo siromaštvo i često ima negativne posledice po lokalno stanovništvo. Dok se u razvijenom delu sveta bori protiv masovnog i prekomernog turizma koji lokalnom stanovništvu donosi određenu korist, ali im na koncu pravi ogromnu štetu, u zemljama u razvoju postoji drugi problem, a to je iskorišćavanje jeftine radne snage u lokalnim zajednicama koji od niske zarade jedva preživljavaju, iako turista ne manjka.
Inicijativa „zarade dostojne za život“ pokrenula je mnoge poslenike sa bogatih tržišta da obrate pažnju na potplaćenost lokalaca. Dakle, ostaje da se vidi koliko će inicijativa daleko pogurati primanja dostojna za život lokalnih turističkih radnika i drugog lokalnog stanovništva koje je povezano sa turizmom.
Destinacije širom sveta reklamiraju potencijal turizma da ublaži siromaštvo, sa tek nekoliko uspešnih priča. Zapravo, radi se o eksploataciji lokalnog stanovništva zarad neproporcijalne zarade velikih turističkih agencija i turoperatera koji dovode turiste u zemlje u razvoju.
Izvršna direktorka „Sustainable Travel International„, Paloma Zapata, kaže da postoji velika nepovezanost kada je u pitanju novac, posebno na turističkim tržištima u razvoju i procenjuje da na svakih 100 dolara potrošenih na odmor u zemlji u razvoju, samo 5 dolara može završiti u lokalnoj privredi.
Curenje novca iz lokalne privrede
Ona kaže da je rešenje da se obezbedi da izleti uključuju što je moguće više lokalnog stanovništva, od onih koji vode obilazak kao turistički vodiči ili upravljaju restoranima, do onih koji prodaju suvenire. Tako je Sustainable Travel international je razvio „Ripple Score“ u saradnji sa turoperatorom za male grupe G Adventures, kao sredstvo za merenje održivijih izbora putovanja. Ocena na ovom sistemu omogućava turoperatorima da ocenjuju svoja putovanja i ture kako bi tačno utvrdili koliko dolara ostaje u turističkoj destinaciji i da izbegnu curenje novca iz lokalne privrede.
„Ako putovanje ima ‘Ripple’ ocenu od 100, na primer, to bi značilo da su svi dobavljači koji čine tu turu u lokalnom vlasništvu. Prosečna ‘Ripple’ ocena na turama G Adventures-a je oko 93 odsto“, rekla je Zapata.
Ripple Score uključuje sistem procene lanca snabdevanja kroz ankete dobavljača i inspekcije na licu mesta.
„Ako su hoteli, restorani, operateri čamaca i drugo u lokalnom vlasništvu i njima upravljaju, koristi su značajne za lokalne zajednice. Ali, ako ponuda tura isključuje lokalnu robu i pružaoce usluga, uticaj je zanemarljiv“, navodi Zapata.
Pozivajući se na nekadašnju inicijativu Svetske banke u Kambodži na kojoj je radila, Zapata je rekla da lokalne zajednice ne razumeju vrednost svog rada ili doprinosa turizmu.
„Gledali smo Angor Vat u Siem Reapu, turističku destinaciju koja je u to vreme rasla i cvetala, ali nije bila podjednako raspoređena u regionu“, ističe Zapata i dodaje da je taj projekat imao za cilj da shvati gde su bile tačke ulaska za ove različite grupe kako bi mogle da počnu da ubiraju prednosti glavnog ekonomskog pokretača – turzima.
„Seljani koji prave korpu rekli bi vam da je ova korpa 1 dolar, ali nisu uzeli u obzir materijalne troškove. Morali su da idu čak do bare da pokupe materijal da ga osuše, za šta je bilo potrebno 45 dana kako bi mogli da ga koriste. Potom je izrada korpe trajala dva dana“, istakla je Zapata i dodala da se u ovoj studiji, seljani ne mogu ni povezati sa sistemom.
„Siromaštvo je bilo tako ekstremno. Te grupe nisu bile spremne za povezivanje u lanac vrednosti turizma. Ali postojao je put za njih, na primer, u pokušaju da obrazuju mlađu decu tako da mogu da odu u centre za stručnu obuku i da konačno rade u turističkoj industriji“, zaključila je Zapata.
Dobre prakse
Međutim, neke države su uredile tržište odredivši minimume zarada za lokalne turističke radnike kako bi iskorenile iskorišćavanje radnika i ublažile siromaštvo.
U Peruu su, na primer, uslovi rada nosača koji nose opremu za kampovanje i prtljag za planinare popularne staze Inka tek nedavno regulisani 2022. godine, uključujući obaveze o tome koliko nosači moraju biti plaćeni. Prema zakonu, portiri i kuvari mogu da rade otprilike 12 dana mesečno. Portiri i kuvari koji rade taj iznos zarađuju iznad prosečne zarade za Peru od 1.647 PEN (oko 447,28 dolara) mesečno.
U Nepalu, plate vodiča i nosača definisane su propisima Agencije za putovanja i treking, koji predviđaju 1.500 NPR (oko 11,35 dolara) dnevno za nosače i 2.000 NPR (15,14 dolara) dnevno za vodiče, što se smatra zaradom „dovoljnom za život“.
Izvršni direktor Intrepid Travel-a Džejms Tornton kaže da ne želi samo da plaća takozvanu „zaradu dovoljnu za život“ – on želi da je premaši. To važi za zaposlene u kompaniji, kao i za sve radnike uključene u njene obilaske i usluge na pet kontinenata.
Iskorišćavanje niskih zarada predstavlja zabrinutost u turističkoj industriji i Intrepid od 2018. objavljuje izjavu o modernom ropstvu za sve zemlje u kojima zapošljava osoblje. To je uslov za sertifikaciju kao Benefit Corporation ili B Corp, što znači da će se kompanije obavezati da će koristiti poslovanje kao „snagu za dobro“ primenom društvenih i ekoloških standarda.
Intrepidova sledeća izjava o modernom ropstvu biće objavljena krajem juna. Zajedno sa iskorišćavanjem niskih zarada, izjava se odnosi na ciljeve i rezultate koje je kompanija postavila ka pristupu nulte tolerancije prema prinudnom radu, trgovini ljudima i dečijem radu.
Tornton je rekao da želi da se kompanija „proširi iznad standarda prosečnih zarada širom sveta“. Rekao je da je Intrepid izvršio „prilagođavanje zarada u Egiptu, Keniji, Kambodži, Nepalu, Meksiku i Peruu kako bi ispunio ovo obećanje“.
Intrepid je rekao da kupuje globalni skup podataka o prosečnim zaradama i zaradama koje su dovoljne za život kako bi osigurao da može pokazati usklađenost sa dnevnim i porodičnim zaradama. „Izazov sa ‘platom za život’ je to što je teško dobiti javno dostupne podatke na nivou zemlje na svim lokacijama na kojima poslujemo“, rekao je Tornton.
Izvor: Skift
