Na usponu kroz ruševine Maču Pikču, paperjasti oblaci dodirivali su vrhove prekrivene gustom smaragdnom šumom. Kiša, koja je celo jutro dobovala, konačno se zaustavila i dozvolila suncu da stidljivo pomiluje mrke litice iznad reke koja je penila. 

Svuda oko nas na stotine turista se guralo sa svojim selfi stikovima u pokušaju da uhvate neku od ovih magičnih scena. Moja majka, rođena Beograđanka i uz to strastveni pušač, sporo je koračala uzbrdo, zadihana. Kada je došla do daha, pogledala je oko sebe svu tu nestvarnu lepotu.

“I, svo ovo pentranje zbog ovoga?! Bolje da sam ostala u Beogradu”, rekla je kratko, nastavivši da gunđa do kraja naše avanture po Andima.

Čak i ako uzmemo da je moja majka ekstrem, istina je da prosečan Beograđanin ne uživa preterano kada je udaljen od trotoara i prodavnica.

Za razliku od Slovenaca, koji vikendom rutinski odlaze u šetnju po Alpima, ili Nemaca i Čeha koji se svakog leta spuštaju do Jadranske obale u svojim kamp prikolicama, mi nerado napuštamo svoje udobne krevete, a kamoli grad, lišavajući sebe “bleje po kafićima”.

Maču Pikču, sveti grad Inka

“Bolje da sam ostala u Beogradu”; Maču Pikču, sveti grad Inka

Iako se šetnja Beogradom smatra standardnom društvenom aktivnošću, predlog da se ode u prirodu na izlet često izaziva podsmeh kod prijatelja, ili bar sugestiju da razmislimo još jednom. (U najboljem slučaju gomilu razloga zašto bi bilo bolje da se to ostavi za neki drugi put, prim. prev.)

Uprkos pasioniranoj manjini koja vikende provodi istražujući divljinu po Srbiji, jedina fauna koja interesuje prosečnog Beograđanina nalazi se na nekom od noćnih splavova ili u Knez Mihailovoj. Tolika sklonost ka onom urbanom je krajnje interesantna, imajući u vidu da su glavne lepote Srbije reke i planine. Dok mnogi od naših antičkih gradova kriju izuzetne spomenike, od Ćelekule u Nišu, do ostataka rimskog Sirmijuma u Sremskoj Mitrovici, nijedan od njih ne može ni da priđe lepoti Dunava koji seče Đerdapsku klisuru, vijugavog Uvca ili valovitih brda centralne Srbije.

Jedan od mogućih razloga naše indiferentnosti prema prirodi je to što je urbanizacija Srbije relativno noviji fenomen. Početkom prošlog veka, Beograd je bio dom za jedva 70.000 ljudi. Sve do sredine 19. veka gradski život izvan austrougarske Vojvodine jedva da je postojao, a i ako jeste, njime je dominirala otomanska populacija koja je odatle otišla tek kada je Srbija stekla nezavisnost.

S obzirom na to da je ubrzani razvoj Beograda u doba Jugoslavije bio pretežno posledica najezde na hiljade stanovnika koji su napuštali svoja sela u potrazi za boljim životom, ne iznenađuje to što većina Beograđana ne smatra seoski ambijent preterano egzotičnim, niti hrli da mu se vrati.

Istini za volju, mnogi od nas su bili primorani da letnje raspuste provode kod babe i dede na selu, gde je priroda bila scenografija dosadnih dana daleko od prijatelja koji su ostali u Beogradu, a ne uzbudljiva prilika za avanturu. S druge strane, odmor proveden u gradovima, priobalnim ili onim drugim, važi za simbol nezavisnosti i donekle imućnosti.

Da stvari budu gore, postoji i socijalna stigma ruralnog: “seljak” je degradirajuća etiketa koju svaki Beograđanin, rođeni ili pridošli (maliciozno nazivan i – dođoš) želi da izbegne po svaku cenu. I dok je sasvim u redu da svoj odmor provedete na relativno urbanizovanom Zlatiboru ili Kopaoniku, odlazak na planinarenje ili kampovanje će učiniti da delujete kao čudak i usamljenik.

Kazan, Đerdapska klisura; Foto: Uroš Nedeljković

Kazan, Đerdapska klisura; Foto: Uroš Nedeljković

Čini se da su prirodne lepote Srbije potcenjivali i naši preci: naša kultura tradicionalno nije previše vrednovala prirodno okruženje, već je u njenom fokusu više bilo ono što može da se podvede pod istorijsko ili društveno.  Isto tako, iako je veći deo srpske literature potekao iz malih gradova i sela, postoji tek nekoliko poznatih srpskih pesnika i književnika koji su idealizovali prirodu poput Vordsvorta ili Toroa.

Među našim najpoznatijim umetnicima, tek nekolicina je poznata po svojim pejzažima, a najprepoznatljivija dela naših slikara spadaju ili u crkvenu umetnost ili u istorijske slike ili portrete. Ukratko, postoji tek nekoliko čuvenih krajolika ugraviranih u našu kolektivnu svest.

Dok su fotografije Drine ili Đavolje Varoši poznate većini Srba, one i dalje ne mogu da se porede sa onim što Beli klifovi Dovera predstavljaju Britancima, Veliki kanjon Amerikancima, ili Trigav Slovencima.

Paradoksalno, predeli koji se najčešće pominju u našoj istoriji i umetnosti nisu u potpunosti – ili uopšte – u Srbiji.

U današnje vreme ćete jedva naći Srbe koji su bili na Kosovu ne bi li posetili Gazimestan na kom se dogodila čuvena Kosovska bitka, u kojoj je pogibija izuzetno cenjenog Kneza Lazara označila početak kraja srpske srednjevekovne države. Uz to, većina predela u kojima su se odigrali ključni događaji iz Prvog ili Drugog svetskog rata, kao što su albanske planine, Krf, Kajmakčalan, Sutjeska ili Neretva – daleko su.

Reka Jerma - idelna za bacanje đubreta

Reka Jerma – idelna za bacanje đubreta; Foto: Uroš Nedeljković

Naposletku, ali ne i najmanje važno, naš paranoični stav prema bolestima i prljavštini je jedan od značajnajnijih faktora koji nas sprečava da uživamo u prirodi. Šala da su Turci Srbe mogli da oteraju sa bojnog polja upozorenjem da duva promaja nije daleko od istine: ukoliko kojim slučajem povedete Beograđanina u prirodu, pripremite se da čujete čitav spisak načina na koje se plaše da bi mogli da se povrede. Odmalena nas uče da je sedenje na hladnom betonu pogubno za naše bubrege, da ćemo kretanjem kroz visoku travu zaraditi Lajmsku bolest (koju prenose zaraženi krpelji), kao i da gore pomenuta promaja može da nas ubije.

Budući da je većina nas po Tašmajdanskom parku ili bilo kojoj livadi na Kalemegdanskoj livadi na teži način naučila da pasji izmet i opušci cigareta rastu u travi, krajnje nam je odbojno da je koristimo i za sedenje, a kamoli spavanje. Nasuprot zapadnjacima kojima ne smetaju blato i prašina, čak i najzakletiji Beograđanin će u trenutku biti uvijen u hrpu vlažnih maramica čim na svom telu primeti išta tamne boje.

Tužno je i to što oni koji prirodu doživaljavaju kao gomilu prljavštine, nemaju problem da po sred livade ili potoka bace smeće.

Iako planinarenje i kampovanje baš i nisu ideja zabave većine Srba, mlađa populacija iz većih gradova polako otkriva radosti istraživanja sopstvene zemlje, što je trend koji je započeo porastom popularnosti salaša po Vojvodini. Sada ima mnogo entuzijasta koji ljudima pokušavaju da približe blagodeti raftinga Drinom ili šetnje po Rtnju. Takođe, neke od poznatih ličnosti odlučile su da napuste Beograd i otpočnu život na selu i farmama. Tako je i nastao i jedan od najpopularnijih Jutjub kanala iz Srbije – AlmazanKitchen, koji je posvećen spremanju izvrsnih jela u divljini.

Planina Rtanj

Planina Rtanj, foto: Uroš Nedeljković

Uporedo sa otkrivanjem lepota prirode, širi se i ideja nužnosti da se ona zaštiti, pa je tako sada popularna kampanja o prestanku bacanja smeća, kao i peticija da se zaštite ptice kojima je Dunav prirodno stanište, a povodom izgradnje Beograda na vodi.

Budući da su naši preci morali da prelaze preko Albanije do Krfa i kriju se po šumama tokom ratova, razumljivo je što Beograđani posete prirodi doživaljavaju kao nešto traumatično, ali bi nam malo istraživačkog duha izuzetno dobro došlo. Ne samo da bi nam pluća bila zahvalna što smo ih poštedeli zagađenog beogradskog vazduha, već bismo i otvorili sopstvene oči – koliko malo znamo i cenimo čari i šarm ruralnih predela Srbije.

Autor teksta: Srđan Garčević, The Nutshell Times (prevedeno uz dozvolu), tekst je objavljen i na portalu BalkanInsight.

Naslovna fotografija: Arbinje i Dojkinačka reka, Stara Planina, Uroš Nedeljković

Pratite Daljine.rs i na Fejsbuku, na Tviteru i na Instagramu.

614Shares

2 Responses

  1. Filip kaže:

    Odlična analiza, sa većinom se potpuno slažem, čini se kao da većina ljudi želi da ode u prirodu ali da se ne odrekne udobnosti doma.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.