Posle više od deset godina privatizacije banja „u pokušaju“, s obzirom da su uspešno privatizovane samo dve, krenulo se ponovo u prodaju banjskih centara za koje se radi i nova procena njihove tržišne vrednosti. Kriterijumi na osnovu kojih će se vršiti te procene su od presudne važnosti, upozoravaju upućeni. Primer je Banja Ljig, koja je upropašćena lošim državnim odlukama, pa nije svejedno da li će se vrednovati samo njeni objekti zarasli u korov, ili njena lekovata svojstva i perspektive koje donosi novoizgrađeni auto-put.
Kuršumlijsko preduzeće A.D. „Planinka“ u čijem vlasništvu su Prolom i Lukovska banja, fabrika Prolom voda, kao i park prirode „Đavolja varoš“, postaće vlasnik i Kuršumlijske banje. Ovu odluku je donela komisija Direkcije za imovinu Republike Srbije, a ukupna cena kompleksa Žubor u Kuršumlijskoj Banji je 1.415.836 evra.
Banjski kompleks Žubor u Kuršumlijskoj Banji, pored istomenog hotela čija je površina veća od 16.000 kvadratnih metara, čini i više ugostiteljskih objekata, među kojima su vila „Milica“ i restoran „Prepolac“, a predmet prodaje činilo je i 95,9 hiljada kvadratnih metara zemljišta. Kućica za termalni izvor u Kuršumlijskoj Banji nije bila predmet prodaje, već će način korišćenja termalnog izvora biti regulisan po Zakonu o rudarstvu i geološkim istraživanjima, a naknada u skladu sa Zakonom za korišćenje javnih dobara.
Specijalna bolnica za rehabilitaciju „Žubor“ iz Kuršumlijske Banje bila je prva na listi od ukupno 27 banja, za koje je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija najavilo novu procenu njihove vrednosti u 2019. godini, kako bi se našao najbolji model za ulaganje. S druge strane, Udruženje sindikata penzionera Srbije (USPS) upozorilo je da je odluka PIO fonda da se prodaju Kuršumlijska i Vranjska banja protivzakonita, jer je, kako tvrde, imovina Fonda „privatna svojina i uknjižena kao takva, a ne državna ili javna“, ta da se članovi njegovog upravnog odbora koje bira Vlada Srbije nalaze u sukobu interesa kada donose odluke o prodaji nepokretnosti u privatnoj svojini. Stoga su, kako ocenjuje USPS, i ugovori na osnovu tih odluka pravno ništavni.
U ovom sindikatu smatraju i da se banje i RH centri prodaju daleko ispod tržišne cene. „Kuršumlijska banja se prodaje za milion evra nižu tržišnu cenu, što je protivpravno dogovoreno sa kupcem, a Vranjska banja se prodaje protivzakonito tako što se prodaje zemljište bez objekta od 4.000 metara kvadratnih, iako objekat postoji, za 236.000 evra“, kažu u USPS.
Podsetimo da je prethodna velika privatizacija banja u Srbiji započeta 2008. godine, kada je na spisku bilo 11 banja za prodaju, zastala gotovo na samom početku, i to upravo zbog nerešenih pitanja između države i Fonda PIO. Praktično, uspešno su privatizovane samo dve banje: Atomska banja “Gornja Trepča” i Lukovska banja, u kojoj su akcionari i vlasnici kapitala zaposleni radnici.
Kada se po zakonu banjama umanjuje vrednost
Razlozi za ovaj neuspeh su višestruki, smatra Ljubinka Kovačević, konsultant u Informativnom poslovnom centru (IPC) i autorka analize koja se bavi upravo tim problemom. „Tranzicija koja dugo traje, neorganizovanost u mnogim preduzetim rešenjima, želja jednog broja ljudi koji su se na nedozvoljen način obogatili da dođu do velikih banjskih resursa, izmene propisa i neodgovarajuće i nedosledno ponašanje prilikom donošenja odluka u ovoj oblasti, uzrokovali su da zdravstveni turizam ne dobije ni značaj ni razvojni zamajac shodno potencijalima koje ima“, kaže Kovačević za „Biznis i finanisje“.
Ona navodi da prema podacima Udruženja banja Srbije, naša zemlja raspolaže sa oko 40 banjskih i klimatskih mesta i više od 1.000 izvora, od kojih je oko 500 izvora hladne i tople mineralne vode, uključujući i prirodne mineralne gasove i lekovito blato.
Kovačević podseća da je ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić početkom ove godine najavio da će tokom 2019. početi rad na novoj proceni vrednosti 27 banja, s ciljem da se za svaku od njih iznađe najbolji model ulaganja kako bi se maksimalno iskoristili potencijali banjskog turizma. Tom prilikom, ministar Ljajić je izjavio da ukoliko se neka od banja sa liste bude prodavala prema Zakonu o javnoj svojini, nakon što nadležne institucije procene tržišnu vrednost, ona će shodno odredbama zakona na prvoj aukciji biti ponuđena po ceni od 80 odsto procenjene vrednosti. Ukoliko prodaja ne uspe, banja bi se ponudila na drugoj aukciji za 60 odsto prvobitno procenjene tržišne vrednosti.
Ovako izrečen stav upućuje da se u prodaji ne bi išlo ispod te cene, smatra Kovačević i pojašnjava da odluka o umanjenju prvobitno procenjene tržišne vrednosti može da se donese samo uz saglasnost republičke vlade, ili nadležnog organa u pokrajini ili lokalnoj samoupravi. Zakon dozvoljava i mogućnost da se nepokretnosti u javnoj svojini mogu otuđiti i bez naknade, u izuzetnim situacijama kao što je otklanjanje posledica elementarnih nepogoda ili neki važni međudržavni sporazumi u oblasti privrede.
Upozoravajući slučaj Banje Ljig
Na pitanje da li postoji opasnost od loše procene vrednosti banja, naša sagovrnica kaže da svako od mogućih rešenja ima dobre i loše strane, te da odluka koji model najviše odgovara svakoj od banjskih ustanova na listi – da li će to biti strateško partnerstvo, privatizacija, grinfild investicija ili nešto drugo – predstavlja pitanje od vitalnog značaja za banjski turizam.
Neka rešenja mogu biti vrlo rizična, upozorava Kovačević, navodeći priemer Banje Ljig. „Objekti ova banje ne rade, a građani Ljiga pokušavaju da zaustave njeno propadanje i zato što su mnogi od njih bili zaposleni u toj banji. Banja je nekada pripadala preduzeću ’Sloboda’ koje je pripojeno JKP ’Beogradske elektrane’, a potom novoformiranom preduzeću ’Suvobor’ koje je otišlo u stečaj, pa je sudbina banje do danas nerešena“, priča Kovačević.
Imajući u vidu da se banja nalazi na raskrsnici više puteva, „njeno ponovno aktiviranje bi veoma mnogo značilo za ovaj kraj. Ukoliko se izvrši procena tržišne vrednosti samo na osnovu toga kako sada izgledaju njeni objekti – zapušteni, išarani grafitima, zarasli u korov, sa neočišćenim bazenima – svakako da bi ta procena bila ispod realne vrednosti jer ne bi uzela u obzir banjska izvorišta i dokazana lekovita svojstva za niz bolesti“, upozorava sagovornica Bif-a.
Koje banje bi trebalo da ostanu u javnoj svojini
Grinfild investicija je i u banjskom turizmu, u principu, najbolje rešenje jer bi se otkupilo zemljište a objekti ponovo gradili i zaposlili radnici. Mada i u ovoj varijanti postoje određeni rizici, oni su u poređenju sa prednostima daleko manji i manje značajni. No bilo da se pribegne ovoj varijanti, ili braunfild investitranju u zapuštenu banjsku infrastrukturu i objekte, ili, pak, strateškom partnerstvu, privatizacija banja je „mučna i vrlo teška pre svega zbog nerešenih imovinskih odnosa“, ističe Kovačević.
S druge strane, ako pojedine banje uopšte ne rade, kao što je to slučaj sa Banjom Ljig, šteta se uvećava svakim danom. Zato je, možda, najbolje rešenje da nadležni organ, u ovom slučaju Opština Ljig, sagledavajući perspektive koje donosi novoizgrađeni autoput, kao i turističke mogućnosti obližnjih planina Rajac i Suvobor, donese odluku o nalaženju strateškog partnera kako bi banja ponovo počela da posluje, predlaže naša sagovornica.
Prema njenom mišljenju, država bi trebalo da zadrži neke banje u svom vlasništvu. Prilikom odlučivanja za koje banje je najbolje da ostanu u javnoj svojini, neki od ključnih kriterijuma su važnost određene banje za dalji privredni razvoj celog područja, stepen lekovitosti i za koje zdravstvene probleme je najdelotvornija, te broj izvorišta tople i hladne vode. Bitni su i lokacija banje i prilaznost puteva, kao i nivo opremljenosti, uključujući medicinsku opremu, potom starost objekata, a svakako i poslovni pokazatelji – od dosadašnjeih ulaganja, do eventualnih neizmirenih obaveza.
Autor: Daniela Ilić, naslovna fotografija: Uroš Nedeljković, tekst je originalno objavljen u broju #165 časopisa “Biznis & Finansije”
