Severoistočni Japan, u kom je u nuklearnoj katastrofi pre sedam godina u nuklearnoj elektrani Fukušima nastradalo više od 18.000 ljudi, svi će verovatno zauvek povezivati sa tragedijom, ali njegovi stanovnici žele da ostatak planete shvati da život ide dalje.
Čak i sada, skoro osam godina nakon što su smrtonosni zemljotres, a onda i cunami izazvali katastrofu u nuklearnoj elektrani Fukušima, ovaj region ne uspeva da se oslobodi teškog nasleđa koje je svima prva asocijacija na njega.
Baš zbog toga, uznemireni stalnim glasinama o opasnostima čak i prilikom kratkih poseta ovom području, neki stanovnici prefekture Fukušima rešili su da se okrenu turizmu kako bi pokazali svetu da se za neke od nas život nastavlja.
– Ljudi ovde nisu zadovoljni idejom da žive na mračnom mestu – kaže Šuzo Sasaki, vladin zvaničnik ove prefekture, koji takođe radi kao vodič za „Pravu Fukušimu“, jednu od nekoliko organizacija koje nude turističke obilaske malim grupama posetioca.
– Ideja da je poseta ovde opasna, samim tim što se radi o Fukušimi je potpuno pogrešna, dodaje Sasaki, koji je bio vodič studentima sa Tehnološkog instituta u Džordžiji i koji će sledeće godine ugostiti i grupu danskih srednjoškolaca.
Izazov s kojima se suočavaju stanovnici koji očajnički žele da promene narativ o Fukušimi ovog leta bio je dodatno naglašen lansiranjem „Mračnog turiste“, Netfliksove serije koju je vodio novozelandski novinar Dejvid Ferier.
U jednoj epizodi, Ferier i nekoliko stranih turista prikazani su sa svojim Gajgerovim brojačima, dok su se vozili oko ugroženog područja u minibusu, kada su neki od njih bili vidno uznemireni u trenutku kada je očitana radijacija dostigla maksimum.
Dok su nervozno jeli ručak u restoranu, Ferier je naglas pretpostavio da je njihov obrok možda zagađen, iako je zvanični prag radioaktivnosti supstanci u hrani koji važi u Fukušimi mnogo niži od onih u Evropskoj uniji i SAD.
U nekim dekontaminiranim delovima Fukušime, nivoi zračenja pali su na one koji su bili cilj japanske vlade, od 0.23 mikrosiverta po satu (jedinica ekvivalentne doze radijacije) ili 1 milisivert godišnje, pod pretpostavkom da pojedinac provodi osam sati na otvorenom i 16 sati u zatvorenom prostoru svakog dana. Poređenja radi, globalna prosečna izloženost ljudi jonizirajućem zračenju iznosi između 2.4 i 3 millisiverta godišnje.
Karin Taira, drugi vodič „Prave Fukušime“ koji vodi „Lantern House“, pansion u okrugu Odaka, tvrdi da je Netfliksov dokumentarac preuveličao rizik od zračenja i prikazao gledaocima nepotrebno negativnu sliku tog područja.
– Kod ljudi je stvorio utisak da je ovo mesto beznadežno, ali nada još postoji – rekla je ona.
Međutim, ovde i dalje postoje brojna podsećanja na posledice koje je izazvao cunami, odnosno nuklearna katastrofa čiji je on bio okidač: na brdu koje gleda na Tihi okean, stoji spomen ploča sa imenima 182 ljudi koji su preminuli u gradu Namie. U unutrašnjosti, koja je izvan cunamijevog destruktivnog dosega, vidljivi su dokazi drugačije vrste tragedije.
Naime, u osnovnoj školi u Kumamačiju, samo dva kilometra od razorenog nuklearnog postrojenja, učionice izgledaju kao da su zamrznute u vremenu, sa knjigama, đačkim rančevima i ostalim predmetima koji su ostali pobacani kada je dat nalog za evakuaciju. Istovremeno, napolju, divlja trava i korov pojele su ulice kojima, neuznemireni od strane ljudi, šetaju divlje svinje i rakuni.
Samo mali broj od 150.000 ljudi koji su bili evakuisani nakon katstrofe, vratili su se u područja proglašena sigurnim od strane japanske vlade. Neki roditelji su zabrinuti zbog dugotrajne izloženosti radijaciji svoje dece, imajući u vidu da su u nekim područjima njeni nivoi viši nego što tvrdi vlada. Ostali su sagradili nove živote na drugima mestima i ne vide dobar razlog za povratak u područja čije su privrede uništene u nesreći.
Ipak, nešto što liči na građanski život polako se vraća u neke gradove i sela, koja su pre cunamija bila poznata po svojim poljoprivrednim proizvodima i morskim plodovima. Ovog leta, primera radi, otvorena je ponovo plaža koja se nalazi 40 kilometara severno od Fukušime, poljoprivrednici iznova sade pirinač i druge useve, a ribari se vraćaju na more.
Pored toga, Fukušima će biti domaćin bejzbol i fudbalskih utakmica tokom Olimpijskih igara 2020. godine, a stadionu J-Village, u kom je posle nesreće bilo smešteno na hiljade radnika i njihove opreme, vraćena je prvobitna uloga fudbalskog trenerskog centra.
U gradu Okuma, nadomak kog se i dogodila tragedija, lokalni zvaničnik Šuio Šiga i njegove kolege pripremaju se da sledećeg aprila otvore nove gradske kancelarije, stanove i prodavnice, nakon delimičnog ukidanja vanrednog stanja. Postoje i reklo bi se previše entuzijastični planovi za obnavljanje tradicionalnih japanskih kuća i njihovo oglašavanje preko Airbnb platforme.
Ovakve ideje opravdavaju činjenice poput one da je 2016. godine ovo područje posetilo 52.764 ljudi, što je 92 odsto više nego u godini pre nuklearne katastrofe.
– Turisti koji prvi put dođu začuđeni su time da ljudi ovde zapravo normalno žive, kaže Šiga.
Takahiro Kano je video svoj hotel, koji se nalazi pored obale u gradu Minamisoma, u kom su stanovi za radnike iz elektrane i one koji su bili angažovani na dekontaminaciji predela pretvoreni u mesto za turiste i zabave lokalnih đaka.
– I dalje je teško ohrabriti ljude da dođu, ali oni koji to urade mogu da vide da ljudi koji žive tako blizu mesta na kom se dogodila nuklearna katastrofa ponovo vode normalan život – primećuje Kano.
Nora Redmond, Australijanka koja je obišla ovo područje sa svojim suprugom Billijem i njihovom kćerkom Kijarom, kaže da su „obavili svoj domaći zadatak“ na temu rizika od zračenja, zbog čega nisu bili zabrinuti za svoje zdravlje tokom nekoliko sati provedenih u područjima blizu Fukušime.
– Čuli smo da regija pati od depopulacije pa smo mislili da bi bila dobra ideja da ovde provedemo neko vreme i potrošimo bar malo novca. Obilazeći kraj videli smo barem 20 uništenih kuća, iz kojih su se promaljali nekada lepi drveni enterijeri od kojih je sada ostala samo ruševina i to me je najviše pogodilo, kaže Redmondova, dodajući da isprva nije shvatila razmere razaranja, odnosno to da su tada nestale čitave ljudske istorije.
Stanovnici Fukušime negiraju čak i aluzije na to da su žrtve – smatrajući to etiketom koja ignoriše začetke ekonomske aktivnosti u zajednicama u kojima su nivoi zračenja sniženi na one koje je zacrtala japanska vlada. Oni napominju da se u Evropi prosečan nivo zračenja kreće od manje od 2 miliseverta godišnje u Britaniji, do više od 7 miliseverta u Finskoj, i to prema podacima pro-nuklearnog lobija Svetske nuklearne asocijacije.
– Ovom i drugim susedstvima će biti potrebne godine da povrate svoj izgled od pre katastrofe, ali u međuvremenu želimo da turisti dođu i sami se uvere u to kakav je život ovde. A to je samo početak, kaže Kano, najavljujući još bolje dane za oblast Fukušime, koja će naredne generacije možda asocirati na izvanrednu moć oporavka i blagostanja.
