Privatno ostrvo kao statusni simbol

Danas, kad svaka šuša ima jahtu, Rolls Royce i avion teško je izdvojiti se iz mase, pa kao jedan od poslednjih statusnih simbola ostaje privatno ostrvo. Ostrva na prodaju ima, a ne manjka ni bogataša kojima pare nisu problem, pa koliko košta da košta.

Ako ne volite gužvu na plaži, komšije i prolaznike koji vole da zabadaju nos u tuđe živote, te podjednako ne podnosite ni novinare, jedino rešenje vam je privatno ostrvo, gde možete biti sami i svoj na svome. Uzor vam može biti Larry Ellison, osnivač kompanije Oracle. On je još pre desetak godina kupio Lanai, šesto po veličini havajsko ostrvo, površine 365 kvadratnih kilometara, sa nekih 3.000 stanovnika, hotelima i pratećom infrastrukturom, što ga je koštalo oko 300 miliona dolara. Ali ovo je ekstremni slučaj, pa se ne računa. Preveliko ostrvo, previše ljudi, pa nema ništa od privatnosti i tišine.

Potražnja za privatnim ostrvima pretvorila se u pravu pomamu tokom pandemije, gde oni sa dubokim džepovima nisu pitali koliko košta, samo da je daleko od ljudi i, naravno, da ima odgovarajući smeštaj. Cene manjeg ostrva sa izgrađenom infrastrukturom, kućama, strujom, vodom kreću se uglavnom od 15 do 30 miliona dolara na lokacijama poput Kariba.

U katalozima specijalizovanih agencija za kupoprodaju ostrva, na vrhu liste nalaze se ona najekskluzivnija, gde je umesto cene samo navedeno „cena na upit“. A staro pravilo je da „ukoliko moraš da pitaš koliko nešto košta, onda ga sigurno ne možeš priuštiti“. Ono što je u ovom slučajevima izvesno je da su cene ekskluzivnih ostrva iznad 30 miliona dolara, pa kupcima kojima je ovo namenjeno, desetak miliona dolara više ili manje ne znači puno, ako im se ostrvo sviđa.

Utopija za 6,3 miliona dolara

Trenutno, u ponudi ostrva sa poznatom cenom nalazi se recimo i Leaf Cay na Bahamima, površine šest hektara sa strujom, vodom, marinom i privatnom pistom. Ima dovoljno mesta i za užu i širu porodicu, bližu i dalju rodbinu, prijatelje, poznanike i komšije, jer na ostrvu je izgrađeno i 40 bungalova i 16 vila. I sve ovo može biti vaše za simboličnih 19,9 miliona dolara.

Za one koji preferiraju nešto intimnije okruženje, idealno rešenje je Utopia Island na Filipinima. Ostrvo je površine skromnih 4.046 kvadratnih metara, gde vlasnik na raspolaganju ima vilu, pet manjih kuća u afričkom stilu, pab u srednjovekovnom engleskom stilu i još par pratećih kućeraka. Cena je znatno niža u odnosu na slična ostrva, samo 6,3 miliona dolara, ali postoji začkoljica. Za ove pare ne postajete vlasnik, nego samo iznajmljujete ostrvo, na 999 godina. Što je najlepše, do Manile vam treba samo 20 minuta. Helikopterom.

Pre nego požurite sa kupovinom vlastitog parčeta zemaljske kugle okruženog vodom, valjda je jasno da se podrazumeva posedovanje adekvatne jahte, kojom se bez problema može prelaziti preko okeana, a vlastiti avion ili barem helikopter je poželjan. Jer kako drugačije doći do vlastite oaze tišine i spokojstva, recimo na Južnom Pacifiku, u okolini Tahitija. Autobusa nema, vozom se takođe ne može, redovnim letovima se eventualno može doći do šire okoline, pa tako kao prevozno sredstvo ostaju samo jahte, privatni avioni i helikopteri. Idealna opcija svakako je jahta sa helikopterom.

Ostrvo po meri Beyonce

Ukoliko nemate jahtu od pedesetak metara, sposobnu da prelazi okeane, nije još sve izgubljeno. Tu je i hrvatsko ostrvo Mala Bisaga, površine 4.856 kvadratnih metara sa kućom od 120 kvadrata, solarnom elektranom, a podvodnim cevima stiže voda sa kopna. Nažalost, ostrvo je već prodato, a kome i za koliko para, ne zna se. Uzgred, na ovom ostrvcetu Beyonce je 2020. godine slavila svoj 39. rođendan, pa može biti da joj se ostrvo svidelo dovoljno da ga kupi.

Za razliku od brojnih ostalih otoka u Hrvatskoj, gde strancima kupovina svih nekretnina, pa tako i ostrva, nije uvek dozvoljena, a kada i jeste pitanje je koliko suvlasnika postoji i gde su, u ovom slučaju vlasnik otoka je firma. Zato srećni kupac, u stvari, nije kupovao ostrvo, već firmu, a ostrvo je dobio u paketu. Time je izbegnuta i potreba uknjižavanja novog vlasnika u zemljišnim knjigama, jer su tu ništa nije promenilo. Vlasnik je ostao isti, samo se promenilo vlasništvo firme, a to nema veze sa zemljišnim knjigama.

Na taj način izbegnuto je natezanje oko toga čiji državljani mogu a čiji ne mogu kupovati nekretnine u Hrvatskoj, što je sigurno dodatno povećalo atraktivnost ali i cenu ovog otoka.

Za razliku od brojnih drugih ostrva u drugim delovima sveta, vlasnik ostrva u Hrvatskoj nije vlasnik čitavog ostrva, jer se pojas uz more širine nekoliko metara smatra pomorskim dobrom, što znači da teoretski svako ima pravo pristupa na ovaj deo.

Srećom, na Mediteranu ima još ostrva na prodaju koja čekaju kupca i većina je u Grčkoj, ali cena je po običaju „samo na upit“, što znači samo za ozbiljne kupce. Recimo, za Grčko ostrvo St. Thomas, koje zauzima površinu od 120 hektara, treba izdvojiti 16,7 miliona dolara, što je s obzirom na veličinu ostrva relativno jeftino, jer u paketu idu i dva sela koja se nalaze na ostrvu.

Ostrvo za svaki džep

Nije baš za sva ostrva potrebno izdvajati milione dolara. Tako je Sunset island u Belizeu u centralnoj Americi, površine 1.000 kvadratnih metara nedirnute prirode, na prodaju za samo 350.000 dolara. Puno bolja ponuda je Iguana island u Nikaragvi, udaljeno nekih dvadesetak kilometara od obale, gde za dva hektara treba izdvojiti nešto više novca, 475.000 dolara, ali se dobija luksuzna vila, plus posebna zgrada za smeštaj pomoćnog osoblja.

Problem sa ostrvima nije samo cena i komplikovani transport. Mnogi od ovih prirodnih bisera, pogotovu kada se radi o Mediteranu, proglašeni su nacionalnim parkovima, što znači da se na njima ništa ne može graditi, odnosno ponosni vlasnik može samo šetati i gledati i eventualno prespavati pod šatorom.

Za ona ostrva gde se može graditi, a na kojima nema nikakvih objekata, prvi problem je logistika. Jer za gradnju bilo kakvog objekta sav materijal, od eksera, cigle, pa do stolarije mora se prvo transportovati brodom sa kopna, pa na isti način organizovati i transport neophodnih mašina, alata i majstora. Sve se ovo nekako i može organizovati kada je obala sa najbližim gradom udaljena 20 do 30 kilometara, ali kada vam je ostrvo usred okeana, stotinama kilometara udaljeno od najbližeg kopna, onda svaki transport postaje problem.

Idilična ostrva daleko od obale garantuju privatnost, ali isto tako snabdevanje strujom, a pogotovu vodom pretvaraju u skupu i komplikovanu igranku. Tehnologija je uznapredovala, pa se sa solarnim panelima i pratećim baterijama pitanje struje može rešiti relativno jednostavno, što ne znači i jeftino. Puno veći problem je pitka voda, bez koje je besmisleno i pokušavati boraviti na duže vreme na izolovanom ostrvu. Rešenja postoje, uređaji za desalinizaciju, koji uz veće količine struje morsku vodu pretvaraju u slatku vodu, prikladnu za piće.

Kako uštedeti pare milijarderima

U zavisnosti od potreba i broja ljudi koji borave na ostrvu, uređaji za desalinizaciju mogu koštati od 200.000 dolara pa do desetak hiljada dolara, koliko koštaju novije i jeftinije verzije manjeg kapaciteta. Kada se sve sabere, možda je na kraju ipak bolje platiti nešto više, šta je par miliona dolara gore ili dole, za ostrvo na kojem su već izgrađene kuće i infrastruktura za snabdevanje vodom i strujom, nego sve to podizati od nule. Naravno, ako ste milijarder, ili barem „teški“ par stotina miliona dolara.

Srećom po nas, obične smrtnike, mi se ne moramo zamarati ovim problemima oko traženja ostrva, kupovine jahte, privatnog aviona i helikoptera, organizovanja transporta građevinskog materijala i majstora preko okeana, te izgradnje solarnih elektrana i pogona za desalinizaciju, pronalaženja ljudi za održavanje čitave ove mašinerije. Dovoljno je frustrirajuće naći vodoinstalatera u gradu, a kamoli negde u sredini južnog Pacifika. A o popravkama jahti i aviona da i ne govorimo.

Izvor: Biznis i finansije 216/217, decembar/januar 2023/24, autor: Dražen Simić