Ljudi koji o muzici više znaju verovatno će jednog dana napraviti neku antologiju ili makar potpuri podunavske muzike, meni ostaje samo da prema sećanju i čeprkanju pomenem one koje su najpopularnije.
„Ko se prihvati da napiše nešto o Dunavu, nakon što je pročitao istoimenu knjigu Claudia Magrissa, mora da nije sasvim čitav“, pravim se pametan ja u razgovoru sa Aleksandrom Rojcom, pijanistom i profesorom Slovenske glazbene matice u Trstu. On će na to: „Postoji u toj briljantnoj knjizi jedna velika ‘gluva’ rupa – nema ni reči o muzici, a Dunav je od nje nerazdvojiv.“ Tek nakon toga stekao sam hrabrosti da napišem ovaj tekst koji sam olako obećao Meliti Rihter Malabotta, za publikaciju u kojoj ćemo mi, koji puštamo adventivne korenove u Italiji, reći nešto i o mestu sa kojega smo presađeni.
Ljudi koji o muzici više znaju verovatno će jednog dana napraviti neku antologiju ili makar potpuri podunavske muzike, meni ostaje samo da prema sećanju i čeprkanju pomenem one koje su najpopularnije. Nema novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije bez kompozicije „An der schoenen blauen Donau“ (Na lepom plavom Dunavu) Johana Štrausa Mlađeg. Ta reka, koja od ranog proleća, kada je zagasito žuta, muljava i nabujala, pa do žestoke zime, kada se koji put zaledi i sneg je pokrije svojom belinom, promeni sve boje spektra izuzev plave. Nežnu i ljupku plavu boju u Dunavu može da vidi samo onaj ko je do ušiju zaljubljen u reku.
Čim iz Austrije pređe u Slovačku, Dunav se razdeli, pa Maly Dunaj, kao da beži od matice, da bi joj se vratio tek pred sam ulazak u Mađarsku. Tu na Malom Dunavu, kod Bratislave peva se „Pri presporku na Dunaji“ (U limanu na Dunavu). Onda Dunav spojen, veliki, smiren i dostojanstven krene kroz Mađarsku. Sa obe strane njegove obale načičkane su „csardama“ (kafanama kraj vode u kojima se dobro jede, dobro pije i igra razuzdani „csardas“), u kojima se peva o Dunavu više nego bilo gde. Izreka kaže da u Mađarskoj ima više pesama o Dunavu nego riba u njemu. Nevešt da izaberem u tom mnoštvu zamolio sam gospođu Tomku Agnes, kulturnog atašea mađarske ambasade u Beogradu da mi kaže koja je najpopularnija. Posle dosta razmišljanja opredelila se za Hej, Dunáról fúj a szél (Sa Dunava vetar duva), poslala mi je i note, ali uz napomenu da je to njoj najdraža pesma, a najpopularnije su mnoge iako je to paradoksalno.
Krene Dunav dalje pa sav razuđen i dezorijentisan stigne u ono što je nekada bila Jugoslavija. Bio je „naša reka“, sada je „naša granica“. Kao što je nekada spajao, sada razdvaja Hrvatsku i Srbiju. Međutim, spajaju ih pesme, koje, voleo to neko ili ne, jesu iste sa obe strane reke. Teče on kroz Vojvodinu i Slavoniju u kojima živi 17 „naroda i narodnosti“ kako se nekada govorilo. Što pesme, što dobra volja, spojiće stanovnike sa obe obale ponovo u mnogonarodnu „Panonsku planetu“ na neki razuman način. Iz izbora pesme za moto teksta uočljivo je da sam se, na subjektivan način, opredelio za neizostavne tamburaše i „Dunave, Dunave, kraj tebe mi srce moje ostade“, jer zaista „lovio sam šarane kraj dunavske obale“ i oduševljeno traćio vreme buljeći u vrh štapa ne bih li nadmudrio lukavog šarana.
Zatim Dunav na miroljubiv način razdvoji Srbiju i Rumuniju. Nema susednih zemalja sa kojima Srbija i Rumunija pojedinačno nisu ratovale, sem između sebe. Ajde da to pripišemo Dunavu. Nadareni Rumuni svom delu Dunava pevaju i sviraju bezbroj pesama, a ja znam samo za jedan naslov: „Valurile Dunarii“ (Dunavski talasi). Priđe Dunav Bugarskoj čiji se ribari, kao i svi ostali duž cele reke zovu mađarskom rečju – halas, pa neko izgovori ono „h“ na početku, a neko ne. Pevaju oni „Хубав Дунав“ pri čemu ono „hubaf“ znači lep, ali i dobar, darežljiv. Skrene reka naglo od Bugarske na sever, da bi postala samo rumunska, ali ne za dugo. Nizvodno od Galaţi-a okrzne Moldaviju i zapljusne poslednju zemlju pre svog nestanka u Crnom Moru – Ukrajinu. Nekada davno dok je to još bila carska Rusija, na toj obali služio je svog cara artiljerijski kapetan Genadij Vojnovič, i zaljubljen više u muziku i reku nego u topove komponovao je „Дунайски вальс“ (Dunavski valcer), koji se svirao i igrao i na dvoru u Moskvi, a u moje vreme naročito preko Radio Novog Sada. Tako smo naš mali potpuri počeli valcerom u Beču i završili valcerom nadomak Crnog Mora.
Ako je pesma, figurativno rečeno, jedna obala Dunava, onda su mirisi druga. Ko zna šta bi dao Issey Miyake, Calvin Klein ili makar Cosulich, kada bi mogao nekako da sabije i upakuje u bočice miris, koji se u kasno majsko veče širi dolinom Dunava u Đerdapu, kad procvetaju strme obale jedinstvenim žutim jorgovanom, pa se njiegov miris pomeša sa lahorom svežine što dopire sa Karpata. Ili još više, kada u mirno i toplo letnje praskozorje zamirišu cvetovi divljeg bršljana, što se puže uz drveće kraj reke, pa se sa grana okomito spušta ka površini vode. Opojan miris ovih „sirotinjskih orhideja“ izmešan sa blagom izmaglicom što se diže iznad reke, nema premca ni u kakvom „Escape“ ili nekom drugom parfemu. Sasvim je oprečan miris, kada se nabujala reka naglo vrati u korito, pa ogoljene obale teško zamirišu na glinu koja se suši, na ikru koja se spržila na suncu neuspevši da se pretvori u ribice, na jod koji dopire iz algi ostalih van vode. Iako nije naročito lep, taj miris je neponovljiv i ja ga najčešće sanjam dok kao gledam u plovak što podrhtava od ugriza ribe.
Kovilj je selo nedaleko od Novog Sada. U tom selu, odmah posle crkve desno vodi jedan lokalni put pravo, sve do same obale starog toka Dunava. Ko zna kada se Dunav predomislio pa krenuo novim tokom zatrpavši i ulaz i izlaz svog starog toka i pretvorivši ga u jezero, koje lokalni svet zove Arkanj, prema banji u Mađarskoj. Tu kraj puta i obale jezera stoji prava panonska kuća, niska, pokrivena šindrom (suvom trskom), prostrana i zdepasta, kao sve kraj Dunava. Okrečena je u belo pa iscrtana nekim ogromnim psihodeličnim aždajama, nemanima, strašnim ribama, kakve postoje samo u noćnim morama, a usred tih strahota piše: „Ovde je kraj sveta“. E, nigde se kao tu ne oseća prekrasni miris fišpaprikaša, i nigde se ne pravi bolji paprikaš, nigde se ne pije bolje vino i nigde se ne sluša bolja ciganska muzika nego tu. Kraj restorana, kome je ono „Ovde je kraj sveta“ možda ime, a možda samo odrednica, na otvorenoj vatri krčkaju se kazančići sa fišpaprikašem. Video sam na internetu najnoviji snimak i na žalost nije to više baš tako. I njih je zadesio trend „modernizacije“. Prekrečili, precrtali one divne nadrealne crteže, ispisali neke svaštarije. Nema šindre, na krovu samo što nisu salonit ploče, nema onog šarma. A ušli su u bedekere zbog stare slave i izgleda.
Pravi fišpaprikaš se pravi tako što se u jednom sudu dobro skuva sitna riba sa dosta peršuna, lista od celera, paštrnaka, šargarepe i začina. Kad je riba raskuvana, propasira se, a juha puna mirisa i ribljeg tkiva, bez kostiju, služi za dalji proces. U drugom kazančetu se prodinsta na ulju dosta crnog luka, sa mlevenom (slatkom) i tucanom (ljutom) paprikom, pa se na to dodaju komadi sirove kvalitetne ribe da se i oni malo propirjane. Sve se to nalije ono juhom i sa dosta rizlinga, pa se pusti da provri, ali ne duže do desetak minuta.
Izgleda jednostavno ali nije. Nema dobrog fišpaprikaša ako u njemu pored soma, šarana, štuke, nema i mrene. A mrena je kao pojam lepote, sklada i neuhvatljivosti ušla i u pesmu u kojoj se muž havali: „Imam ženu kao mrenu – bre!“. A i ona juha, koja služi kao podloga, ne valja ako u njoj nema „brotfischa“ i „kezsege“, čija imena od Švarcvalda pa do Crnog Mora, na svoje jezike prevode samo zagriženi nacionalisti. Ni tu nije kraj. Nekada je važilo da voda za fišpaprikaš mora biti iz Dunava. Svaka bolja kuća u Slavoniji imala „vasul“, sud od poroznog kamena isklesan u obliku grube i masivne vangle, uz koju ide i metalno podnožje, što je drži podignutu na oko 30 santimerata iznad tla. Te čudne posude donosili su rumunski lađari odnekud sa donjeg toka Dunava. Ispod se stavi velika šerpa, a u „vasul“ se sipa dunavska voda, koja se polako cedi i filtrira. Tek sa tom vodom je onaj pravi – kaiser fischpaprikás – carski, austrougarski, kao i reč fišpaprikaš skovana iz oba njihova jezika! Eto zašto danas ni fišpaprikaš nije kao nekada.
Da prekratim. Reku sam upoznao kada mi je bilo već 15 godina. Došao sam na obalu, video kupače kako preplivavaju do jednog polupotopljenog šlepa dvadesetak metara dalje i na njemu se sunčaju. Pojma nemam kako mi nije palo na pamet da ne znam da plivam. Krenuo sam za njima – i davio se. Srećom neko je video, izvadili su me, veštačkim disanjem vratili među žive, a ja sam, malo uvređeno, shvatio da Dunav u svoje okrilje ne prima baš svakoga. Međutim, imam i ja svoj ponos, pa sam sumanuto trenirao plivanje i dve godine kasnije postigao takmičarski nivo. Tek od tada sam mogao ravnopravno da se družim sa Dunavom. Na njemu i njegovim obalama proveo sam bar trećinu najlepšeg dela života. Nas dvojica se razumemo, volimo i poštujemo. To za sebe mogu da garantujem, za njega ne znam. Možda umišljam.
Objavljeno u knjizi „Sapori, Incontri, Fragranze“
(Ukusi, susreti, mirisi).
Italija 2006.
