Svako ko je posetio Nacionalni park Đerdap, ili se provozao Dunavskom magistralom, nije mogao da ne vidi lice kralja Decabela isklesano u litici. O Trajanu koji je pobedio ovog dačkog kralja, ali i nastanku Hidro-elektrane Đerdap pročitajte koji redak ispod.
Geografski položaj savremenog Kladova i okoline uslovio je njegovu više nego burnu istoriju koja živi i danas u neobičnim pričama i anegdotama. Za razliku od često monotonih istorijskih udžbenika ove priče se sa uživanjem prepričavaju među svim generacijama, a sa sobom ih nose i prenose i oni koji su se iselili u neki drugi grad ili državu.
Dunav je vekovima bio granica carstava i kraljevstava, a danas je granica Srbije i Evropske unije. Pre izgradnje hidroelektrane „Đerdap I“, reka je bila toliko moćna da nijedna vojska nije imala preveliku želju da ovu prirodnu granicu pomera. Dunav je sam čuvao svoj meandar, geografski poznatiji kao Ključ, gde se nalazi najveća kamena skulptura u Evropi i treća u svetu – lik dačkog kralja Decebala. Skulptura je uklesana u krečnjačku stenu i budno motri na Trajanovu tablu, iznad potopljenog puta kojim su pre dvadeset vekova Rimljani prošli u pohodu na tadašnju Dakiju.
Decebal kao večna skulptura u Đerdapu
Priča o ovoj skulpturi počinje u vreme tridesetogodišnje vladavine nekadašnjeg predsednika Rumunije, Nikolaja Čaušeskua, kada je veliki broj obrazovanih ljudi pokušavao da pobegne od tadašnjeg totalitarnog režima. Među njima je i jedan od najpoznatijih rumunskih građana, Konstantin Josif Dragan, koji nakon ilegalnog ulaska u Srbiju (zbog čega je proveo 40 dana u negotinskom zatvoru), uspeva zahvaljujući garantnom pismu i poslatoj avionskoj karti da se iz nekadašnje SFRJ prebaci kod rođaka u Italiju.
Baveći se primenjenim dizajnom stiče solidan kapital i nakon dvanaest godina odlazi u SAD, gde u hotelijerskom poslu stiče milione. Nakon pada Čaušeskuovog režima, 1992. vraća se u Rumuniju, i od rumunske Vlade dobija pravo da u Đerdapskoj klisuri, o svom trošku, iskleše kamenu skulpturu glave kralja Decebala. Dragan je želeo da skulptura bude nasuprot Trajanove table, kao prkosni simbol vremenu u kome su i tadašnja Dakija i njen kralj Decebal zbrisani sa lica „necivilizovane Evrope“, kakvom su je Rimljani tada smatrali i nazivali.
Od 1994. do 2004, dvanaest skulptora-alpinista sprovode njegovu zamisao u delo; žive na jednom brodu, na mestu gde se reka Mrakonija ili Černa uliva u Dunav i gde se sada nalazi manastir Mrakonija, koji se greškom našao i na promotivnom spotu Srbije emitovanom na CNN-u. Bio je to veoma skup i rizičan projekat, za koji se procenjuje da je koštao između 1,2 i 1,4 miliona dolara. Konstantin Dragan je ipak uspeo, a pre nepune decenije, u svojoj 92. godini, umro je kao nezvanično jedan od pet najbogatijih Rumuna svih vremena.
Noćni kopači
Pored Trajanove table, rimskog puta i ostataka Trajanovog mosta kao najatraktivnijih lokacija koje svedoče o dugoj vladavini Rimljana u ovim krajevima, zanimljiva je priča o letnjoj rezidenciji imperatora Trajana, koja je tu nastala u fazi priprema Rimske imperije za invaziju na Dakiju. Trajan je, kažu, u njoj kovao ratne planove u sklopu kojih je, zajedno sa svojim arhitektom i inženjerom, Apolodorom iz Damaska, odobrio projekat izgradnje mosta koji je više od 1.000 godina prema svim kriterijumima antičkog doba, bio najveći i najduži most tog vremena.
Preko ovog mosta je, nakon izgradnje 104. godine nove ere, u pohod krenulo više od 18.000 rimskih legionara, čiji je glavni cilj bio veliki rudnik zlata o kome su kružile legende. Trajan je bio uveren da rudnik zaista postoji i ispostavilo se da je bio u pravu. Odneo je više od 60 tona zlata i oko 120 tona čistog srebra pretočene u različite predmete iz riznice dačkog kralja Decebala, koje je ovaj decenijama prikupljao i delom koristio za plaćanje ratobornih plemena iz Male Azije radi brane njegove teritorije od invazija.
Na tom mestu nalazi se arheološko nalazište „Dijana“, od koga je istraženo tek oko 40 odsto za celih 25 godina. Štaviše, dok pre koju deceniju nije uspostavljena čuvarska služba, takozvani „noćni kopači“ upadali bi noću na lokalitet, brzo i grubo kopali i ogromne količine zemlje u džakovima prevozili na lokaciju na kojoj su bezbedno mogli da izdvoje vredne artefakte. Tu su uglavnom bila kućna božanstva i nešto malo zlata i novca kojim su plaćani oficiri. Nezvanično, najvredniji predmet koji je tamo pronađen je kameja, vrsta broša-ordena, prečnika oko 3,5 centimetara, sa glavom meduze uklesanom u opalu.
Pretpostavlja se da je ovom kamejom Trajan odlikovao generala Maksimusa koji mu je doneo Decebalovu glavu i desnu šaku kao dokaz da je sa Dačanima završeno. Priča kaže da mu je okačio kameju iznad srca, nakon što je Maksimus šutnuo Decebalovu glavu niz stepenište i trijumfalno uzviknuo: „Ovako prolaze neprijatelji Rima!“
Procene o vrednosti kameje dugo su se zasnivale na uverenju da je jedinstvena, ali u vreme kada se nemačka marka konvertovala u evro, na eBay-u se pojavila ponuda za još jednu kameju za koju se nije znalo da li je originalna ili dobro sačinjena kopija. Početna cena iznosila je 920.000 nemačkih maraka, a ponuda je ubrzo skinuta sa portala pošto je, kako se nezvanično tvrdi, prodata za 1,2 miliona maraka. Objašnjenje kako je druga kameja dospela na ovaj poznati portal za aukcije mnogi vide u pričama da su, svojevremeno, dok su čuvali ovce, čobani mogli štapom da otkopaju po neku vrednu figuricu. Kuće su im bile pune takvih predmeta koje su gastarbajteri iz tog kraja kupovali za pedesetak evra, a potom prodavali na crnom tržištu u inostranstvu za daleko veće iznose. Originalna kameja se i dalje čuva u trezoru Narodne banke u Beogradu, dok je u arheološkom muzeju u Kladovu njena replika.
Špijunska potraga za kožnom torbom
Naredna ideja da se kod Kladova pregradi Dunav, nekih 1.900 godina nakon što je to učinio imperator Trajan, nastala je prilikom izgadnje Sipskog kanala, koji je trebalo da reši problem plovidbe brodova uzvodno, na mestu gde Dunav izlazi iz najveće klisure u Evropi. Austrougarski inženjer Luter, dobio je pravo da završi Sipski kanal, dug više od 2.000 metara i širok 80 metara. Gradnja je počela 1890. i završena šest godina kasnije, a svečanom otvaranju prisustvovali su austrougarski car i dva kralja – srpski i rumunski, što je bila velika ekskluziva za ovaj region. Ali ispostavilo se da se voda u kanalu kreće trostruko većom brzinom nego što je predviđeno projektom, pa su već prvi parobrodi imali velikih problema u plovidbi. Zbog toga je propao i dogovor da isti inženjer dobije koncesije na izgradnju hidroelektrane.
Ta zamisao je ponovo postala aktuelna tek u vreme Drugog svetskog rata. Nemački inženjeri na ovim prostorima rade ozbiljna i temelja ispitivanja, sondaže, merenja, proračune, ali svu dokumentaciju odnose sa sobom pred najezdom ruske armije, i to, kako se govorilo, u jednoj kožnoj torbi.
Kažu da je Kladovo sve do 1952. bilo stecište tajnih službi, špijuna, kontrašpijuna i obaveštajaca koji su pokušavali da uđu u trag ovim dokumentima od velike vrednosti. Te godine se u ambasadi Jugoslavije u Beču nenajavljeno pojavljuje četrdesetogodišnji visok i mršav čovek, u pohabanoj odeći, nudeći kopije dokumenata za koje se kasnije ispostavilo da su originali.
Nakon potvrde o validnosti dokumentacije, Kladovčani pričaju da je iz Moskve stigla poruka da se za njih plati bilo koja cena koju dostavljač zatraži. Međutim, on je, kažu, bio u takvoj nemaštini i pritisnut brigom da nahrani svoje petoro izgladnele dece, da je umesto čekanja na pregovore ponudio originalna dokumenta u zamenu za: džak pasulja, veliko rebro slanine, džak graška i još nešto prehrambenih namirnica. Istog dana je bio isplaćen.
Nakon šest meseci dokumenti stižu u Moskvu, a Tito i Čaušesku ubrzo se sastaju radi utvrđivanja detalja oko izgradnje hidroelektrane koja je koštala oko 440 miliona dolara, postavši treća po veličini hidroelektrana u Evropi a peta u svetu.
Originalni tekst: Veljko Komlenić
Dodatne napomene: Uroš Nedeljković
