Geografski položaj savremenog Kladova i okoline uslovio je njegovu više nego burnu istoriju koja živi i danas u neobičnim pričama i anegdotama. Za razliku od često monotonih istorijskih udžbenika ove priče se sa uživanjem prepričavaju među svim generacijama, a sa sobom ih nose i prenose i oni koji su se iselili u neki drugi grad ili državu.

Dunav je vekovima bio granica carstava i kraljevstava, a danas je granica Srbije i Evropske unije. Pre izgradnje hidroelektrane „Đerdap I“, reka je bila toliko moćna da nijedna vojska nije imala preveliku želju da ovu prirodnu granicu pomera. Dunav je sam čuvao svoj meandar, geografski poznatiji kao Ključ, gde se nalazi najveća kamena skulptura u Evropi i treća u svetu – lik dačkog kralja Decebala. Skulptura je uklesana u krečnjačku stenu i budno motri na Trajanovu tablu, iznad potopljenog puta kojim su pre dvadeset vekova Rimljani prošli u pohodu na tadašnju Dakiju.

Decebal kao večna skulptura u kamenu

Priča o ovoj skulpturi počinje u vreme tridesetogodišnje vladavine nekadašnjeg predsednika Rumunije, Nikolaja Čaušeskua, kada je veliki broj obrazovanih ljudi pokušavao da pobegne od tadašnjeg totalitarnog režima. Među njima je i jedan od najpoznatijih rumunskih građana, Konstantin Josif Dragan, koji nakon ilegalnog ulaska u Srbiju (zbog čega je proveo 40 dana u negotinskom zatvoru), uspeva zahvaljujući garantnom pismu i poslatoj avionskoj karti da se iz nekadašnje SFRJ prebaci kod rođaka u Italiju.


Dunav i njegova lepota: Ljubav u rečnom mulju

Baveći se primenjenim dizajnom stiče solidan kapital i nakon dvanaest godina odlazi u SAD, gde u hotelijerskom poslu stiče milione. Nakon pada Čaušeskuovog režima, 1992. vraća se u Rumuniju, i od rumunske Vlade dobija pravo da u Đerdapskoj klisuri, o svom trošku, iskleše kamenu skulpturu glave kralja Decebala. Dragan je želeo da skulptura bude nasuprot Trajanove table, kao prkosni simbol vremenu u kome su i tadašnja Dakija i njen kralj Decebal zbrisani sa lica „necivilizovane Evrope“, kakvom su je Rimljani tada smatrali i nazivali.

Decabel u kamenu, foto: Uroš Nedeljković

Kralj Decabel u kamenu je skulptura visine 42,9 metara i široka je 31,6 metara. Predstavlja poslednjeg dačkog kralja koji se borio protiv rimskih careva Domicijana i Trajana. Građena je u periodu od 1994. do 2004. godine i na njoj je radilo 12 skulptora, po projektu italijanskog skulptora Maria Đelotija. Navodno, ideja je bila da sa srpske strane bude isklesana Trajanova glava u kamenu opozitno od Decabela, ali su Srbi to odbili. Ispod skulpture stoji natpis “DECEBALUS REX—DRAGAN FECIT” (Kralj Decabel – izradio Dragan), foto: Uroš Nedeljković

Tabula Triana sa Dunava, foto: Uroš Nedeljković

Tabula Triana, odnosno Trajanova tabla je 1969. godine merama Projekta Đerdap, je podizanjem uvis za 20/25 m, zaštićenа od potapanja. Tabla je postavlјenа tačno iznad prvobitne lokacije, isecanjem i fiksiranjem čitavog bloka starog ležišta – kamenog monolita zajedno sa natpisom i delom puta. Monolit je težak оkо 300 tona,a dva bočna pilona još nisu uklonjena i delom ga zaklanjaju. foto: Uroš Nedeljković

Od 1994. do 2004, dvanaest skulptora-alpinista sprovode njegovu zamisao u delo; žive na jednom brodu, na mestu gde se reka Mrakonija ili Černa uliva u Dunav i gde se sada nalazi manastir Mrakonija, koji se greškom našao i na promotivnom spotu Srbije emitovanom na CNN-u. Bio je to veoma skup i rizičan projekat, za koji se procenjuje da je koštao između 1,2 i 1,4 miliona dolara. Konstantin Dragan je ipak uspeo, a pre nepune decenije, u svojoj 92. godini, umro je kao nezvanično jedan od pet najbogatijih Rumuna svih vremena.

Manastir Mrakonija, foto: Uroš Nedeljković

Manastir Mrakonija, foto: Uroš Nedeljković

Noćni kopači

Pored Trajanove table, rimskog puta i ostataka Trajanovog mosta kao najatraktivnijih lokacija koje svedoče o dugoj vladavini Rimljana u ovim krajevima, zanimljiva je priča o letnjoj rezidenciji imperatora Trajana, koja je tu nastala u fazi priprema Rimske imperije za invaziju na Dakiju. Trajan je, kažu, u njoj kovao ratne planove u sklopu kojih je, zajedno sa svojim arhitektom i inženjerom, Apolodorom iz Damaska, odobrio projekat izgradnje mosta koji je više od 1.000 godina prema svim kriterijumima antičkog doba, bio najveći i najduži most tog vremena.

  Cena putarine na Koridoru 10 od Niša do Bugarske

Preko ovog mosta je, nakon izgradnje 104. godine nove ere, u pohod krenulo više od 18.000 rimskih legionara, čiji je glavni cilj bio veliki rudnik zlata o kome su kružile legende. Trajan je bio uveren da rudnik zaista postoji i ispostavilo se da je bio u pravu. Odneo je više od 60 tona zlata i oko 120 tona čistog srebra pretočene u različite predmete iz riznice dačkog kralja Decebala, koje je ovaj decenijama prikupljao i delom koristio za plaćanje ratobornih plemena iz Male Azije radi brane njegove teritorije od invazija.

Trajanov most, foto: Uroš Nedeljković

Projektovanje i gradnju mosta Trajan je poverio Apolodoru iz Damaska, najvećem arhitekti toga doba. Most je podignut za svega dve godine, od 103. do 105 i bio je načinjen od klesanih kamenih blokova i drvenih talpi i šipova, ozidan opekom i sa lučnim svodovima koji su se dizali dvadesetak metara iznad nivoa vode. Pri gradnji mosta tok Dunava je bio privremeno izmešten. Temelji i portali mosta bili su od tvrdog cementa napravljenog od šljunka utisnutog u malter, i jezgrom stubova od maltera koji je bio oplaćen tesnacima i opekama. (Tanja Jovanović, Vreme), foto: Uroš Nedeljković

Trajanov most, foto: Uroš Nedeljković

Lukove Trajanovog mosta nosilo je dvadeset stubova visokih oko 35 i širokih oko 20 metara, podignutih na rastojanju od pedesetak metara. Kada je završen, most je bio dugačak 1.079,5 i širok 14,5 metara. Videvši stubove mosta polovinom III veka, rimski konzul Dion Kasije zapisao je da Trajanov most dokazuje da ne postoji ništa što čovek ne bi mogao načiniti. (Tanja Jovanović, Vreme), foto: Uroš Nedeljković

Arheološko nalazište Diana, foto: CrniBombarder!!! (Wikipedia, CC3.0)

Arheološko nalazište Diana ruinorano od “noćnih kopača”. Nalazi se u Karatašu, ispod same hidroelektrane Đerdap I. Utvrda je podignuta kao jedna od baza za Dačke ratove i obezbeđivanje plovidbe Dunavom. Danas ima ostataka utvrđenja, a unutar samog lokaliteta se sprovode arheološka istraživanja. foto: CrniBombarder!!! (Wikipedia, CC3.0)

Na tom mestu nalazi se arheološko nalazište „Dijana“, od koga je istraženo tek oko 40 odsto za celih 25 godina. Štaviše, dok pre koju deceniju nije uspostavljena čuvarska služba, takozvani „noćni kopači“ upadali bi noću na lokalitet, brzo i grubo kopali i ogromne količine zemlje u džakovima prevozili na lokaciju na kojoj su bezbedno mogli da izdvoje vredne artefakte. Tu su uglavnom bila kućna božanstva i nešto malo zlata i novca kojim su plaćani oficiri. Nezvanično, najvredniji predmet koji je tamo pronađen je kameja, vrsta broša-ordena, prečnika oko 3,5 centimetara, sa glavom meduze uklesanom u opalu.

  U Srbiji u prvih šest meseci 2019. boravilo 1.651.280 turista

Pretpostavlja se da je ovom kamejom Trajan odlikovao generala Maksimusa koji mu je doneo Decebalovu glavu i desnu šaku kao dokaz da je sa Dačanima završeno. Priča kaže da mu je okačio kameju iznad srca, nakon što je Maksimus šutnuo Decebalovu glavu niz stepenište i trijumfalno uzviknuo: „Ovako prolaze neprijatelji Rima!“

Procene o vrednosti kameje dugo su se zasnivale na uverenju da je jedinstvena, ali u vreme kada se nemačka marka konvertovala u evro, na eBay-u se pojavila ponuda za još jednu kameju za koju se nije znalo da li je originalna ili dobro sačinjena kopija. Početna cena iznosila je 920.000 nemačkih maraka, a ponuda je ubrzo skinuta sa portala pošto je, kako se nezvanično tvrdi, prodata za 1,2 miliona maraka. Objašnjenje kako je druga kameja dospela na ovaj poznati portal za aukcije mnogi vide u pričama da su, svojevremeno, dok su čuvali ovce, čobani mogli štapom da otkopaju po neku vrednu figuricu. Kuće su im bile pune takvih predmeta koje su gastarbajteri iz tog kraja kupovali za pedesetak evra, a potom prodavali na crnom tržištu u inostranstvu za daleko veće iznose. Originalna kameja se i dalje čuva u trezoru Narodne banke u Beogradu, dok je u arheološkom muzeju u Kladovu njena replika.

Pogled sa Malog Štrbca, foto: Uroš Nedeljković

Pogled sa Malog Štrbca, foto: Uroš Nedeljković

Špijunska potraga za kožnom torbom

Naredna ideja da se kod Kladova pregradi Dunav, nekih 1.900 godina nakon što je to učinio imperator Trajan, nastala je prilikom izgadnje Sipskog kanala, koji je trebalo da reši problem plovidbe brodova uzvodno, na mestu gde Dunav izlazi iz najveće klisure u Evropi. Austrougarski inženjer Luter, dobio je pravo da završi Sipski kanal, dug više od 2.000 metara i širok 80 metara. Gradnja je počela 1890. i završena šest godina kasnije, a svečanom otvaranju prisustvovali su austrougarski car i dva kralja – srpski i rumunski, što je bila velika ekskluziva za ovaj region. Ali ispostavilo se da se voda u kanalu kreće trostruko većom brzinom nego što je predviđeno projektom, pa su već prvi parobrodi imali velikih problema u plovidbi. Zbog toga je propao i dogovor da isti inženjer dobije koncesije na izgradnju hidroelektrane.

Sipski kanal

Sipski kanal je bio najznačajniji objekat sagrađen tokom velikih regulacionih radova na Đerdapu krajem 19. veka. Uzvodnoj plovidbi kroz kanal pomagao je tegljač Vaškapu, pušten u rad 2. novembra 1899. Lokomotivsku vuču, sa kolosekom dugim 1.800 metara, izgradili su Nemci 1916, da bi je prilikom povlačenja 1918. onesposobili. Bio dug 1.843 metra i širok 80 metara, a dubina od tri metra pri najnižem vodostaju omogućavala je prolaz čak i velikim rečnim brodovima, a danas samo jedan deo Đerdapskog jezera. foto: Muzej nauke i tehnike, Beograd.

Ta zamisao je ponovo postala aktuelna tek u vreme Drugog svetskog rata. Nemački inženjeri na ovim prostorima rade ozbiljna i temelja ispitivanja, sondaže, merenja, proračune, ali svu dokumentaciju odnose sa sobom pred najezdom ruske armije, i to, kako se govorilo, u jednoj kožnoj torbi.

Hidroelektrana Đerdap, foto: Uroš Nedeljković

Hidroelektrana Đerdap, foto: Uroš Nedeljković

Delovi generatora HE Đerdap, foto: Uroš Nedeljković

Delovi generatora HE Đerdap, foto: Uroš Nedeljković

Kazan, panorama s Dunava, foto: Uroš Nedeljković

Kazan, panorama s Dunava, foto: Uroš Nedeljković

Kažu da je Kladovo sve do 1952. bilo stecište tajnih službi, špijuna, kontrašpijuna i obaveštajaca koji su pokušavali da uđu u trag ovim dokumentima od velike vrednosti. Te godine se u ambasadi Jugoslavije u Beču nenajavljeno pojavljuje četrdesetogodišnji visok i mršav čovek, u pohabanoj odeći, nudeći kopije dokumenata za koje se kasnije ispostavilo da su originali.

Otvorena brodska turistička linija Kladovo – Drobeta Turnu Severin

Nakon potvrde o validnosti dokumentacije, Kladovčani pričaju da je iz Moskve stigla poruka da se za njih plati bilo koja cena koju dostavljač zatraži. Međutim, on je, kažu, bio u takvoj nemaštini i pritisnut brigom da nahrani svoje petoro izgladnele dece, da je umesto čekanja na pregovore ponudio originalna dokumenta u zamenu za: džak pasulja, veliko rebro slanine, džak graška i još nešto prehrambenih namirnica. Istog dana je bio isplaćen.

  Pronađena “Župska venera” stara 6.000 godina!

Nakon šest meseci dokumenti stižu u Moskvu, a Tito i Čaušesku ubrzo se sastaju radi utvrđivanja detalja oko izgradnje hidroelektrane koja je koštala oko 440 miliona dolara, postavši treća po veličini hidroelektrana u Evropi a peta u svetu.

Originalni tekst: Veljko Komlenić

Dodatne napomene: Uroš Nedeljković

47Shares

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.