Procenjuje se da će u naredne dve decenije 12.000 vazduhoplova biti trajno prizemljeno zbog starosti. S obzirom da manjina završava u muzejima ili dobija novu šansu u filmskoj industriji, penzionisane letelice se adaptiraju u ugostiteljske i stambene objekte, a njihovi delovi služe za pravljenje umetničkih skulptura ili unikatnog nameštaja, kao „donatorski organi“ za avione koji još lete, ili se recikliraju i koriste kao sirovina u različitim industrijama.
„Tko leti vrijedi, tko vrijedi leti, tko ne ne leti, ne vrijedi“. Održivost čuvene alanfordovske krilatice u modernom svetskom vazduhoplovstvu dovedena je u pitanje, zahvaljujući, pre svega, maštovitim arhitektama i dizajnerima, reciklažnoj industriji, ali i mnogim avio-kompanijama. Povlačenje civilnih i vojnih aviona iz komercijalne i službene upotrebe i njihovo trajno prizemljenje ne znači i definitivni kraj tih letelica, već priliku njihovim vlasnicima da ponešto i zarade.
Stari avioni koji su odslužili radni vek uglavnom su veliki potrošači goriva i preskupi za održavanje, zbog čega i završavaju na sporednim pistama ili otpisani u hangarima. Zbog gabarita, međutim, takvo odlaganje nije jeftino jer zahteva veliki prostor. Problemi sa penzionisanim letelicama mogli bi da se uvećaju, imajući u vidu procenu AFRA, organizacije koja se bavi pitanjima odlaganja i reciklaže aviona, da će u naredne dve decenije 12.000 vazduhoplova biti trajno prizemljeno zbog starosti. Vlasnici aviona, bilo da je reč o lizing kućama koje ih izdaju, avio-kompanijama ili državama kada je reč o vojnim avionima, tragaju, zato, za efikasnim, rentabilnim i ekološki bezbednim metodama odlaganja ovakvih letelica i načinima kako da kraj letačke karijere vazduhoplova učine što bezbolnijim i ako je moguće profitabilnim.
Ljubav i moda
I pored toga što više ne mogu da lete, otpisani avioni imaju nekoliko mogućnosti da produže životni vek. Najsrećniji završavaju zaštićeni u muzejima. Mali broj novu šansu dobije, recimo, u filmskoj industriji. Najveći deo ipak bude isečen, ali i na tom putu postoji nekoliko opcija. Najgora i najskuplja varijanta je ostaviti letelice da „leže“ i propadaju.
U rukama maštovitih dizajnera, arhitekata ili umetnika, trupovi, krila i drugi delovi aviona, često, postaju materijal za nameštaj ili se adaptiraju u restorane, ho(s)tele i kućice za stanovanje, bioskope pa čak i brodove. Pojedine arhitekte tvrde da je pretvaranje trupova aviona u razne namenske objekte, neretko, isplativije od izgradnje klasičnog objekta, a pritom je mnogo atraktivnije. Ne čudi zato da su u blizini nekih aerodroma atrakcija upravo restorani u starim prizemljenim avionima.
Umetnici i dizajneri, pak, od delova letelica prave razne skulpture ili nameštaj. Originalni, ručno rađeni kreveti, stolice i drugi komadi nameštaja izrađeni od delova olupina koje su nekad krstarile nebom, uglavnom završavaju kod bogate klijentele. Početna cena unikatnih stolova izrađenih od avionskih krila za koje se, primera radi, specijalizovala jedna umetnička galerija u Los Anđelesu iznosi oko 6.500 dolara, a za veće komade dostiže i 10.000 dolara.
Veliki broj otpisanih aviona nastavlja životni vek „doniranjem“ delova koji se ugrađuju u vazduhoplove koji su i dalje u komercijalnoj upotrebi. Profit od prodaje takvih delova često je veći od troškova održavanja starih aviona u letačkom stanju. Poznavaoci aviomehanike i prilika na međunarodnom vazduhoplovnom tržištu tvrde da će otpad sa komercijalnih i vojnih aviona biti neophodan sve dok je aviona koji lete jer ih održava u vazduhu.
Najvredniji deo aviona svakako je motor, i to je prvi deo koji se uklanja sa trajno prizemljenih aviona. Motori ponekad čine i do 90 odsto vrednosti aviona. Ukoliko se ove „elektrane“, teške i po nekoliko tona, mogu remontovati vraćaju se u pogon ugradnjom u druge vazduhoplove. U suprotnom, demontiraju se i recikliraju i iz njih se izvlače vredni metali, poput titanijuma.
Od krila do limenke
Ukoliko računica pokaže vlasnicima aviona da više nije isplativo investirati u produžetak životnog veka letelica, aviokompanije i lizing kuće u većini slučajeva odlučuju se da ih prodaju kompanijama koje se bave recikliranjem. Uz određena ulaganja, većina komponenti vazduhoplova može da se reciklira i modifikovana ponovo vrati u upotrebu. Trenutno postoje različite procene koliki procenat aviona može uspešno da se rastavi ili reciklira. Organizacija AFRA procenjuje da se taj procenat kreće između 85 i 90 odsto, sa tendencijom da se udeo iskoristivog otpada dalje povećava. Posmatrano po materijalima, približno trećinu letelice, što zavisi od vrste, čine nemetalni delovi – plastika, guma, drvo, staklo… Kupca pak najlakše nalaze metalni delovi napravljeni od aluminijuma, čelika, bakra i titanijuma, koji se drobe, presuju i pretapaju kako bi se ponovo koristili kao sirovina. Među metalnim delovima najviše je aluminijuma, koji veoma često uspešno prolazi transformaciju od letelice do, primera radi, limenke za pivo.
Procenjuje se da se u Srbiji, generalno, reciklira jedva 15 odsto ukupne količine otpada. Kada je reč o otpisanim avionima, nekadašnji nacionalni avioprevoznik rešio se neupotrebljivih komada flote pre desetak godina. Kupca za rashodovane letelice, koje godinama pre toga nisu korišćene u redovnom saobraćaju, Jat je potražio na javnom konkursu. Nakon što su nagriženi sankcijama tokom devedesetih godina prošlog veka, avioni su godinama održavani u letnom stanju, što je srpskoj aviokompaniji donosilo uglavnom gubitke koji su, procenjuje se, zbog ovakve politike dostigli sumu od 120 miliona dolara. Poslednji DC 10 Jat ervejz prodao je za 1,5 miliona evra u leto 2005. godine.
Vojska, pak, rashoduje sve što ne može da se popravi, ili je popravka preskupa pa nije isplativa. Rashodovana oprema, pa i ona vazduhoplovna, prodaje se na osnovu javnih poziva. Ostalo je do kupca.
Groblje aviona
Američka armija je višak svojih letelica pohranila u bazi nadomak gradića Tuson, u srcu pustinje u Arizoni, gde borbi protiv korozije pogoduju niska vlažnost vazduha i male količine padavina. Na jednom od najvećih „groblj““ ove vrste, uredno je složeno više od 4.000 letelica koje čekaju red za reciklažu, ili se čuvaju za rezervne delove. Procenjuje se da vrednost „eksponata“ premašuje 35 milijardi dolara.
Marijana Knežević / Biznis i finansije
