Ostrvo Silba – i time je sve rečeno!

Kad sam seo ovo da pišem osećao sam se pomalo kao ono Buridanovo magare što neodlučno između dva plasta umire od gladi. Razlog moje neodlučnosti je dilema vredi li ljubomorno prećutati drugima koliko je lepa Silba, ili pak napisati, pokušati da obznanim sve što me veže za nju, pa da navru puki radoznalci kojima baš i nije mesto na tom od potrošačko/prostačkog turizma očuvanom ostrvu.

Odlučio sam se da ipak pišem, jer verujem da oni koji prate ovaj sajt ne spadaju u prokaženu kategoriju. Da se razumemo: nije reč o tome koliko je ko spreman da plati nego koliko je u stanju da razume istoriju, lepotu i toleranciju.

Upoznavanja radi: Silba je ostrvo 29 nautičkih milja (53 km) na severozapad od Zadra. Ima oblik broja 8 dužine isto toliko kilometara (obim 26 km) a na najužem delu koji iznosi samo 700 metara nalazi se jedino naselje istog imena kao i ostrvo. Ime staro, od latinske reči silva – šuma, u vreme vizantijskog cara Konstantina Porfirogeneta, X vek, upisano kao Selbo. Italijani ga zovu Selve jer bilo je pod vlašću Mletačke republike od XV veka. Slavu kruniše podatak da su 19. marta 1852. stanovnici Silbe otkupili ostrvo i postali slobodni građani. Bilo je to vreme kada se zbog povoljne pozicije na ostrvu razvilo brodarstvo – imali su čak 38 “mancera” – za prevoz goveda (“manzo“ – june na italijanskom), kapaciteta 22 brutoregistarske tone, kako bi se danas merilo, i nekih 60 “kastrera”, manjih, od 6,3 BRT. Od svih tih bogatstava i slave ostala je danas fama o kapetanskom ostrvu sa brojnim lepim dvorima, koje, kad turisti odu, broji samo 286 stalnih stanovnika.

https://www.ferryhopper.com/en/?aff_uid=dljnrs

Ostrvo je imalo svoju fabriku za preradu ribe, krda ovaca i siraru u kojoj se pravio i odležavao sir sličan paškom. Imalo je osam crkava, danas ih je ostalo šest, ali se misa drži u centralnoj čudnog imena “Porođenja blažene djevice Marije” od koje vodi sedam mramornih kapelica sve do crkve Svetog Marka i groblja: ispred svake od njih povorka vernika uoči Uskrsa zastaje po dva puta, moleći molitvu “Križni put” koja oživljava Hristove muke u njegovom hodu ka Kalvariji. Ostalo polako postaje arheologija. Tvrdnju, toliko čestu u Dalmaciji, da u crkvi postoji Ticijanova slika, na Silbi nisam čuo. Odmereni su.

Prvi put na Silbu došli smo pre pet i po decenija. Pišem u množini jer nisam kao pesnik Viktor Car Emin, da bih svom imenu dodao ime supruge (ono Emin), već mislim da je dovoljna množina budući da smo skoro šest decenija nas dvoje prilično nerazdvojni. Čak ne znam ni kako smo upoznali Anju, Splićanku koja nas je pozvala da letujmo na njihovom porodičnom krasnom regatnom kuteru/jedrilici (Cutter) skoro 11 metara dugom. Tu smo upoznali i njenog momka, Branka, koji nas je opet pozvao da sledeće godine dođemo kod njega na Silbu. Tako je počelo. Polako smo gradili prijateljstvo koje nije za Ginisa, ali vredi da bude zapaženo.

Silba je tada bila “još mala”. Nije bilo turizma, dva restorana, jedno vojvođansko odmaralište (danas ruševina), pošta, nadrealni drvoredi dudinja, koje je posadila Austrougarska, opsednuta gajenjem svilene bube koja se hrani samo dudovim lišćem. Na sred sela trgić i turistički ured u kojem su se prodavale karte za lokalni brod do Zadra. Kod “turističkog” je i najviša tačka prevoja sa koje se vidi na obe strane, na severoistok i na jugozapad. Kako je brod polazio iz Oliba onda bismo se skupljali tu i gledali hoće li se usmeriti na Mul (severoistok) ili krenuti prema jugu da bi zaobišao južni deo ostrva i pristao u Žaliću, jugozapadnoj lučici. Zavisilo je to od vetrova koji duvaju, ali i od lične volje kapetana. Onda bismo se, još bunovni, jer je brod išao u praskozorje, strčali nizbrdo do pristana na koji je brod krenuo. Pravo “malo misto”.

Danas je druga priča. Na Žaliću je napravljen solidan i pozamašan mol na koji staju hidrogliser što iz Rijeke vozi za Silbu, katamaran za lokalni saobraćaj po ostrvima na severoistoku od Zadra, trajekt koji vozi od Zadra do Malog Lošinja. Ima tu mesta i za ribarske brodiće. Kad ulove malo ribe, a to je sve češći slučaj, pa im se ne isplati da voze do Zadra, svrate tu pa rasprodaju. Pre par godina su doneli 2 – 3 kvintala nekih malih tuna, kilogram – dva, ne više po komadu i rasprodali čas posla. Nije bilo kuće koja nije raspalila roštilj/gradele pa je celo ostrvo mirisalo na pečenu ribu. Nikad valjda nisu Slbljani bili nesrećniji. Koga god bi pozvali na tunjevinu on bi odgovorio: – A ja baš htedoh tebe da pozovem.

Izbio je rat na njihovoj zemlji. Pa je i to prošlo. Čim je izgledalo iole moguće, Branko, u to vreme dekan Filozofskog fakulteta u Zagrebu, potegao je svoje veze ne bi li nam izdejstvovao vize pa da dođemo na Silbu. Došli smo puni strepnje kako će nas primiti. Svi znaju da smo Beograđani, odakle su cvećem ispraćali tenkove na njihovu zemlju, uvek smo govorili srpskohrvatski, a ne obrnuto, i nikome nije smetalo ni u SRFJ ni kasnije. Strepeli smo, a dočekali su nas kao da smo i juče tu bili, ono: E, ajd ujutro kad krenete u spizu (kupovinu) svratite na kavu i lozu. I svraćali smo. Valja reći da sam još u vreme Jugoslavije čuo kako je supruga jednog vrlog filmskog kritičara iz Beograda vrativši se sa Sibe rekla da je tamo leglo ustaštva. Moj komentar je iz Biblije: Ko traži – naći će. Ako u proseku 13% ljudi pati od povišenog pritiska, 6% od dijabetisa, 5% od gojaznosti – pa mora neki procenat da pati i od neobuzdanog nacionalizma, Zar ne?

Ponovo smo postali redovni posetioci dok meni nisu lekari sugerisali da se ne krećem daleko od gradova koji imaju medicinske centre. Četiri godine sam izdržao, pete, ove tekuće, smo koristeći poboljšane transportne veze krenuli i stigli na Silbu. Dočekani smo od starih znanaca skoro kao njihova fudbalska reprezentacija. Grljenje, ljubljenje, “pa diste”, pa “znaš ti da je Siba ljekovita”! Znam. Kad bih hteo da objasnim zašto, ne bih umeo. Mnogo je toga što nju čini lekovitom: ležerni stanovnici, smirujući šumovit pejsaž, brojne plaže, more tako bistro da izgleda kao da plivač lebdi u njemu, bojne staze posvuda za džogere i šetače, nema hotela ali je zato nadasve prisutna svest stanovnika da treba očuvati lepotu i mir od komercijalizacije. Na Silbi je zabranjen pristup automobilima, motorciklima, a u sezoni i biciklima. Kuće mogu imati samo prizemlje i jedan sprat. Jedan je skorojević pokušao da prenebregne to pravilo pa su mu se sjatili meštani oko građevine stavaljajući do znanja da će ako sam ne poruši nedozvoljeni sprat podneti tužbu urbanističkom u Zadru te će platiti i troškove dolaska, rušenja i kaznu – srušio je, dakako. Postoji kolektivna svest o potrebi očuvanja ostrva.

Nije to sve. Na tom ostrvu je Džoni Štulić u boriku porta Svetog Ante pisao svoje prve kompozicije i ostao veran Silbi. Tu je Rade Šerbedžija imao kuću pa je u zla vremena prodao. Tu je u samom centru mesta čuveni doktor internista primarijus VMA iz Beograda Gašparov, imao porodičnu kuću, pa onda Marija Ujević, najznačajnija hrvatska skulptorka. U samom centru Silbe podignuta je stalna izložba njenih radova koje je poklonila mestu sa kojim se srodila.

Bila je odličan i zagrižen ribolovac. Njen Avgust Šenoa u Zagrebu u Vlaškoj ulici stoji prislonjen na oglasni stub, kao da čeka nekoga, njen dežmekasti Krleža smeši se prolaznicima, opet u Zagrebu. Za Silbu je bio veoma vezan Bruno Bjelinski, kompozitor. Njemu u čast 17. jula ove godine veliki simfonijski otkestar HRT uz učešće muzičara Beogradske i Slovenačke filharmonije (piše Večernji list) orkestrirao je na Silbi i izveo Brunovu kompoziciju “Simfonija otoka” a dirigovao je njegov sin, Alan Bjelinski. To je svet koji je osmislio nivo silbanskog kulturnog života.

Booking.com

U Hrvatskoj enciklopediji piše da je Silba otok jugositočno od Lošinja, zapadno od Oliba, istočno od Premude, izdužen je u smeru dinarida, najviši vrh ima 83 metra… Sad vidim da nemam talenta za enciklopedistu, meni svet izgleda prisniji i lepši.