Olimp planina je poznata kao kuća bogova i možda baš zbog toga, ili uprkos tome zvanično je „osvojena“ u avgustu 1913. godine. Ovo je priča o ljudima koji su se prvi popeli na najviši vrh planine Olimp Mitikas u modernoj istoriji.
Na Olimp se nisu popeli ni francuski arheolog Leon Heuzej 1855. godine ni čuveni nemački istraživač Afrike i istoričar Hajnrih Bart 1862. godine. Nemački i inženjer Edvard Rihter je 1911. godine bio veoma blizu vrha, ali je u tome neslavno propao. Na planinu Olimp su se popeli tek 2. avgusta 1913. godine Grk Hristos Kakalos koji je poveo dvojicu švajcarskih avanturista do vrha Mitikasa, tamo gde se čak i danas ne usuđuju da se popnu baš svi planinari. Mitikas, inače, znači Nos. Pričitajte kako je penjanje na Olimp ovim planinarima izašlo na Mitikas.
Na Olimpu su bogovi, ali u Hadu je ekipa
Olimp je visok 2.917 metara i najviša je planina u Grčkoj, a druga je po visini na Balkanskom poluostrvu. Ova planina poznata je po svom mestu u grčkoj mitologiji kao dom Dvanaest olimpskih bogova, odnosno kao kuća najvažnijih bogova grčkog Panteona. Planina deli Tesaliju od Makedonije.
Na Olimpu je uvek živelo 12 bogova iako je olimpskih bogova više – četrnaest. Međutim, najviše ih je bilo dvanaest istovremeno. Stalno mesto u Panteonu bogova imali su Zevs, Hera, Posejdon, Ares, Hermes, Hefest, Afrodita, Atina, Apolon i Artemida. Na Olimp su često svraćali i Hestija, Demetra, Dionis i Had.
Boga Hada treba uzeti sa rezervom jer je on zapravo živeo u podzemlju, ali voleo je da svrati na Olimp na sofru. Dionis je, potom, zamenio mesto sa Hestijom kako bi živela među ljudima odnosno živim svetom, ali je održavala vatru na Olimpu. Pola godine Persefona je živela u podzemnom svetu i to u najhladnijem periodu tokom zime, dok je kada je toplo vreme, odnosnoi početkom proleća odlazila na Olimp kako bi drugih pola godine vreme provodila sa svojom majkom Demetrom.
Prvi ljudi na Olimpu
Prvi „osvajači“ Olimpa naravno nisu bili planinari. Arheološki dokazi ukazuju da se planina redovno posećivala na verskim hodočašćima tokom antike i ranog srednjeg veka. Na vrhovima planine pronađeni su starogrčka grnčarija, novčići i dokazi o žrtvenom pepelu za koje se procenjuje da su iz 400. godine p.n.e. Arheološko otkriće iz 1961. godine iznedrilo je da je treći najviši vrh planine Olimp, Agios Antonios (Sveti Antonije, 2.817 m), bio mesto Zevsovog svetilišta.
Starogrčki istoričar i filozof, Plutarh, koji je pisao za vreme Rimskog carstva, naveo je da su spisi i žrtveni pepeo koje su sveštenici i verski hodočasnici ostavili na vrhu planina Kilini i planine Olimp mogli da se pronađu netaknuti nekoliko godina kasnije i da nisu mogli da ih odnesu ni kiša niti da ih razveju vetrovi. Plutarh je ovo istakao kao dokaz da su najviše planine na zemlji bile iznad oblaka i vetrova.
Avgustin Hiponski, koji je pisao u ranom srednjem veku, na sličan način izveštava da se „na vrhu planine Olimp, za koji se kaže da se uzdiže iznad oblasti ovog vlažnog vazduha, kako nam je rečeno, određena slova redovno prave u prašini a godinu dana kasnije pronađeni su čitava i neoštećena od onih koji se penju na tu planinu radi svojih svečanih spomenika.“
Moderno „osvajanje“ Olimpa
Iako se planina me može osvojiti ovaj pojam je postao uobičajen kada se neko popenje na neku planinu, a u moderno doba Olimp je pokušalo da popenje i istraži niz istraživača. Pokušaji francuskog arheologa Leona Heuzeja (1855), nemačkog istraživača Hajnriha Barta (1862) i nemačkog inženjera Edvarda Rihtera nisu urodili plodom. Štaviše Rihter je pokušao da stigne do vrha 1911. godine, ali su ga oteli grčki hajduci odnosno klefti, koji su ubili i osmanske žandarme koji su ga pratili.
„Neosvojivost“ ove planine će se brzo promeniti. Prema zvaničnom sajtu Grčke federacije za planinarenje i penjanje u julu 1913. godine, švajcarski fotograf i izdavač Frederik Bojson i švajcarski pisac i umetnički kritičar Danijel Bojd Bovi odlučili su da istraže planinu Olimp. Švajcarci su stigli u Solun kako bi obišli oslobođeni Epir i da prisustvuju i fotografišu bitke za oslobođenje Grčke u Prvom balkanskom ratu, a na poziv grčke vlade. Iskoristili su osam slobodnih dana između dve obavezne vakcinacije protiv kolere kako bi ispunili svoj dugogodišnji san i popeli se na sam vrh planine bogova.
Dvojac je stigao čamcem u Litohoro iz Soluna i kao vodiča unajmili su lokalnog lovca na divlje koze Hristosa Kakalosa. Sutradan u podne stigli su do manastira Svetog Dionisija, a kasnije istog dana krenuli su starom stazom uzbrdo ka severu gde su se ulogorili u Petrostrugi.
Nakon što su 30. jula napustili Petrostrugu i njenu spaljenu šumu, popeli su se prema Skourti, i pošto što su prešli „sedlo“, stigli su do ivice sadašnje visoravni Muza, koju su odmah nazvali „Livada bogova“. Zatim su se popeli na vrh Proroka Ilije i istražili podnožje planine Stefani. Stefani su nazvali „Zevsov tron“ dok su Skoliju dali neobično ime „Crni vrh“ – jer je u to vreme „Megala Kazania“ (Veliki kotlovi) bila veoma tamna.
Sa visoravni su se spustili niz strme litice i za dva sata stigli do ivice šume gde je se nalazila koliba koju su koristili drvoseče, a danas se na ovom mestu nalazi mala čistina koja služi kao helidrom. Iz ove kolibe troje olimpskih pionira konačno je ugledalo put kojim će krenuti na vrh planine Olimp.
Međutim, 31. jula družina je odlučila da se vrati u Litohoro. U povratku su naišli na manastir i predomislili se. Ipak će krenuti ka vrhu! Krenuli su nazad Prioniju ge ih je zadesila jaka oluja. Iako umorni, sledećeg dana su se popeli na Mavrolongos i posle podne stigli do iste one kolibe drvoseča i u njoj su prenoćili.
Ujutro ih je dočekala gusta magla, grad i jak vetar. Ovi ekstremni uslovi ih nisu pokolebali već su kroz male jaruge, sipine i strme i klizave stene, stigli do uskog grebena. Iz opisa se čini da su se popeli pravo iz Zonarije. Interesantno je pomenuti da dok su se Švajcarci peli u, za ono vreme, savremenoj opremi, Grk Hristos Kakalos koji je vodio uspon sve vreme je bio bos, a planinari su za njega bili vezani užetom.
Na kraju su stigli do vitkog ogoljenog vrha koji su nazvali „Vrh pobede“ u čast pobede grčkih trupa nad trupama Osmanaskog carstva kod Sarantapora 1912. godine. Mislili su da su stigli na vrh Olimpa pa su napisali nekoliko reči o usponu na malu karticu, stavili je u flašu i pažljivo je položili ispod gomile kamenja da bi je zaštitili. U poruci je pisalo: „Danas, 2. avgusta 1913. godine u 9 ujutro, nakon noći provedene u kući drvoseča u Mavrolongosu, u pratnji Hristosa Kakalosa, koji je jedini koji se mogao popeti do vrha, Nikosa Bistikosa iz Litohora i pastira Atanasiosa Katradzisa, koji je ostao na grebenu, dosegli smo vrh planine Olimp koji smo nazvali Vrh pobede u čast Kralja Konstantina. Magla, oluja, smrznuto kamenje.“
Boca koju su ostavili švajcarski planinari na „Vrhu pobede“ pronađena četrnaest godina nakon njenog postavljanja 1913. godine i poslata je u Švajcarsku. Danas je izložena u Muzeju Grčke federacije planinarenja i penjanja (E.O.O.A-HFMC) u Atini.
Kada se nebo nakratko razvedrilo, videli su još jedan još impresivniji vrh iznad mesta gde su stajali i shvatili da su pogrešili odnosno da „Vrh pobede“ nije najviši vrh Olimpa. Iznervirani, spustili su se sa stenovitog vrha koji su tada nazvali Kamen Tarpia. Međutim, kako je kasnije napisao Bojson, u srcu svakog smrtnika postoji iskra „Prometejeve vatre“.
Kakalos se spuštene glave nečujno spuštao niz strmi greben kada se zaustavio. Pred njim je ležao „vertikalni kuloar“ koji vodi do najvišeg vrha. „Hoćemo li gore?“ upitao je, a dvojica švajcarskih penjača klimnuli su glavom.
Bez reči, Kakalos je ostavio ovu opremu za fotografisanje u podnožju kuloara i odlučno se popeo kroz glatke, klizave stene. Za njim su išla dva Švajcarca. Ubrzo je stigao do vrha — legendarnog vrha planine Olimp, prebivališta bogova. Tako je 2. avgusta 1913. u 01.25h, ova grupa osvojila najviši vrh Grčke, do tada neistraženi vrh planine Olimp – Mitikas.
Hristos Kakalos kasnije je postao prvi zvanični vodič za planinu Olimp. Poslednji put se popeo na najviši vrh Mitikas 1972. godine. Procenjuje se da se od 1913. godine do danas na vrh Olimpa popelo više od milion ljudi.
