Spasavanje ljudskih života bi uvek, za svakoga i u svakom trenutku trebalo da bude prioritet. Iako se kaže da ljudski život nema cenu, spasavanje života ipak ima. Naročito ako se dešava u nepristupačnim uslovima, na stenama, u pećinama, ski stazama ili nekim drugim planinskim terenima, a uz sve to spasavanje rade i volonteri. Dobro obučeni i utrenirani, ali ipak volonteri.
Možda na prvi pogled ova vrsta spasavanja izgleda jednostavno, ali iza toga stoji mnogo vremena i novca, naročito kada su volonterske organizacije u pitanju. Primera radi, helikopterski spasilac je u trenutku spasavanja povređenog skijaša imao na sebi samo opremnu vrednu oko 4.000 eura. A gde je obuka koju svako ko to radi mora da prođe?
„Pre svega potrebno je obučiti dobrog spasioca koji zna i spasavanje sa stene i sa žičare, prvu pomoć… Za to otrilike treba dve do tri godine. To je tek početak. Osim obuke, svaki spasilac mora da bude i u redovnoj trenaži jer koliko će, na primer, akcija helio-spasavanja biti uspešna zavisi od vetra, buke, stanja povređenog ali i opšteg znanja i utreniranosti spasioca. A svakodnevno treniranje košta. Recimo, kad se vežba prva pomoć potroši se brdo sterilnih zavoja, gaza… a sve to ima cenu“, objašnjava Branislav Ćurčin, dugogodišnji spasilac sa velikim poznavanjem medicine.
Papreno skupe motorne sanke
Najskuplji deo opreme koji spasioci koriste u helio-spasavanju je šlem koji košta 1.200 evra. Cena je visoka jer je šlem morao da prođe kroz razne ateste, a ima i ugrađenu radio vezu koja je u ovoj vrsti spasavanja neophodna. Zatim, koristi se i radio stanica čija je cena oko 1.000 evra. Da bi sve to funkcionisalo potrebna je i spravica koja povezuje radio stanicu i šlem i samo je za nju potrebno izdovojiti još 300 evra. Pojas koji se koristi za ovu vrstu spasavanja košta oko 200 evra, dok se reflektivne pantalone i jakna mogu kupiti za oko 500 evra. Potrebni su i jakna i duks koji se nose ispod toga i koštaju oko 400 evra, kao i planinarske cipele sa tvrdim vrhom.
Osim „lične“ opreme koju spasioci nose na sebi za ovu vrstu spasavanja, koristi se i specijalno nosilo koje može da se spakuje i stane u helikopter. Ovo nosilo ima antirotaciono jedro koje sprečava da spasilac i povređeni izgube svest prilikom podizanja helikoptera. Sve ukupno košta 8.000 evra. Međutim, ako se povređeni evakuiše sa stene, onda se koristi i spravica koja se zove „gušter“, i ona služi kako bi se spasilac i povređeni otkačili prilikom helikopterskog podizanja. Košta 1.500 evra po komadu.
U slučaju spasavanja na skijaškim terenima teško je odlučiti se da li je skuplje angažovanje ljudi ili opreme. Od lične opreme svaki spasilac ima skije, pancerice, jaknu, medicinski ranac, kacigu, rukavice. Podrazumeva se da sva oprema mora biti kvalitetnija nego kod običnih skijaša, pa sve ukupno košta oko 3.000 evra. I najčešće može da izdrži dve sezone, treću se već rashoduje. Od ostale opreme koriste se još motorne sanke, prikolica za povređene, kao i vakuumske nosiljke odnosno „kičma trans“.
„Motorne sanke su ubedljivo najskuplji deo opreme i sada koštaju 22.000 evra. Do pre godinu dana njihova cena bila je 18.000 evra. Osim sanki, novac je potreban i za gorivo, povremeni servis, ležarinu kad nije zimska sezona. Pravljene su tako da mogu da pređu 500 kilometara, pa ih mi zbog intenziteta i obima posla rashodujemo praktično svake dve godine. Prikolica za povređene košta 7.000 evra i uvozi se iz Italije. I to je zaista vrhunska oprema. Vakuumska nosiljka je najjeftinija i ona košta 2.000 evra. Osim ove opreme, na primer, za dobru zimsku janku u kojoj spasilac može da izdrži veći deo dana niske temperature potrebno je izdvojiti oko 500 evra“, objašnjava Srđan Paroški, spasilac Gorske službe spasavanja.
Pod spasavanjem u planinskim uslovima podrazumevaju se pretrage na planinama ili nepristupačnim terenima, prevrtanje kvadova, ali i transport povređenih ljudi, pa čak i preminulih. Za planine i nepristupačne terene obavezan deo opreme je užarija. Ona košta oko 200 evra, ali ima i rok upotrebe. Ukoliko samo stoji u magacinu i ni ne raspakuje se, posle deset godina može da se baci. Ukoliko se koristi, rok je od dve do pet godina. I to je jedna od retkih stvari koja može da se kupi i u Srbiji.
Ali, za spasavanje sa stena, uz užariju, potrebne su i metalne alke. Komad košta 20 evra, međutim ukoliko samo jednom padne na zemlju ili udari u stenu baca se. U tom slučaju niko ne može da vidi da li su prilikom pada nastale neke mikropukotine, koje mogu biti pogubne po život povređenog ili spasioca tokom prvog sledećeg spasavanja. Tu je još i nosilo, sa točkom sa prednje strane, koje olakšava transport i njegova cena je 2.500 evra.
Sva oprema se uvozi
Za svaku od ovih vrsta spasavanja neophodan i sastavni deo opreme je i medicinski ranac. I njega spasioci nose u svim prilikama, od ski staza do stena i pećina. Potpuno prazan kvalitetan medicinski ranac košta 70 evra. Potpuno napunjen, sa svom potrebnom medicinskom opremom košta oko 4.000 evra. Najskuplja stavka je defibrilator čija je cena oko 1.500 evra. Od medicinskog materijala najskuplji je ambu balon sa maskom, koji služi za reanimaciju. Njegova cena iznosi nešto više od 100 evra, ali problem je što su delovi napravljeni od plastike i silikona koji se na temperaturama u minusu veoma lako oštete. Od ostale opreme tu su još, na primer, gaze i abdominalni sterilni zavoji, i svi oni imaju rok upotrebe, koristili se ili ne. Rok upotrebe gaze je dve, a zavoja pet godina.
Važno je napomenuti da skoro ništa od nabrojane opreme ne može da se kupi u Srbiji jer ne postoje firme koje to proizvode, pa čak ni distributeri preko kojih može da se nabavi ova specifična oprema. Sve se kupuje u inostranstvu, i to pre svega u Italiji, Nemačkoj i Austriji. Uticaj virusa korona, naravno, nije zaobišao ni ovu industriju. Većina materijala nabavlja se u Kini, dok se, recimo, specijalna spasilačka odeća šije u Moldaviji. Posledice korona krize podigle su cenu ove opreme i do 30 procenata.
Ali, ni to nije najveći problem. Čak i kada ima novca, vreme isporuke većina proizvođača ne može, niti želi da garantuje. Na primer, oprema koja se naručuje sada ima okvirni rok isporuke oko godinu dana. Oprema koja je poručena i plaćena u martu prošle, stigla je u januaru ove godine. Istina, tome je delimično doprinelo i to što je brod sa opremom bio zaglavljen u Sueckom kanalu.
I na kraju, Gorska služba spasavanja je jedna od retkih čiji status nije regulisan zakonom. Recimo, Rumunija je to učinila još osamdesetih godina, Hrvatska 2006, Slovenija još pre raspada Jugoslavije. Svu neophodnu opremu do sada su nabavljali iz donacija firmi čiji su vlasnici bivši spasioci, danas uspešni privrednici, a značaj GSS-a prepoznala je i Evropska unija, pa se danas oprema nabavlja i kroz različite projekte.
Ali nedostatak stabilnog finansiranja utiče i na osnivanje službi širom Srbije. Danas one postoje u Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu, Nišu, Boru i ispostave u Novom Pazaru i Boljevcu. Dosadašnje iskustvo pokazalo je da bi bilo dobro da obučenih ljudi i moderne opreme za spasavanje ima skoro svako veće mesto.
Autor: Aleksandra Galić, Izvor: Biznis i finansije
