Sposobnost za orijentaciju u prostoru bila je jedna od presudnih za razvoj ljudske vrste i njeno preživljavanje desetinama hiljada godina. Potreba da zna gde se nalazi je toliko važna za čoveka, da gubitak osećaja za orijentaciju dovodi do gubitka identiteta. Da li smo danas na putu da nam ova evoluciona prednost „zakržlja“ zbog preteranog oslanjanja na pametne uređaje?
Jedna od prvih manifestacija Alchajmerove bolesti je učestalo zaboravljanje, ali medicinska istraživanja pokazuju da je ovo oboljenje u suštini gubitak osećaja za orijentaciju u prostoru. Ukoliko nisu pod neprekidnom kontrolom, oboleli od ovog degenerativnog moždanog poremećaja odlutaju i izgube se. Primećeno je da se oni u tim svojim lutanjima kreću na poseban način, naročito na otvorenom prostoru. Obavezno pešače pravolinijski i nastoje svim silama da se drže tog pravca, bez obzira na prepreke koje im se nađu na putu. Vrlo slični simptomi se uočavaju kod osoba obolelih od demencije. One takođe imaju izrazitu sklonost ka lutanju, koju njihovi staratelji uporno pokušavaju da spreče u strahu da će se izgubiti i povrediti.
Stručnjaci su ranije ovakvo ponašanje dijagnostifikovali isključivo kao sastavni deo patologije bolesti, i ono u velikoj meri to i jeste, ali ga sada vide i kao pokušaj samoizlečenja. Naime, bilo da je pacijent oboleo od Alchajmera ili od demencije, on gubi vezu sa okruženjem jer bolest prvo pogađa ona područja mozga, poput hipokampusa i entorinalnog korteksa, koja nam pomažu da se orijentišemo u prostoru. Kako bolest napreduje, pacijenti prepoznaju i „naseljavaju“ sve manji životni prostor, dok njihova zbunjenost ne postane tolika da izgube pojam o tome gde se nalaze čak i kada borave u sopstvenoj sobi.
Otuda u poodmakloj fazi bolesti, oni sve češće postavljaju pitanje: „Gde sam?“ I pokušavaju sami da nađu odgovor tako što uporno izlaze iz kuće i lutaju, u nastojanju da ponovo pronađu izgubljene orijentire. Zato sve više medicinskih istraživanja sugeriše da ova, naizgled nasumična lutanja mogu predstavljati i određenu vrstu samoterapije, koju oboleli preduzimaju u pokušaju da se izbore sa dezorijentisanošću.
Mi smo putnici
Pomenuti zaključci su u skladu i sa najnovijim antropološkim teorijama da je sposobnost za orijentaciju u prostoru bila jedna od ključnih za razvoj ljudske vrste i njeno preživljavanje desetinama hiljada godina. U praistorijsko doba, ljudi su živeli u malim porodičnim zajednicama i provodili najveći deo svog vremena tražeći hranu i sklonište. Iz tog razloga, mogućnost da razmene informacije sa drugim grupama o tome gde mogu da pronađu ono što im je najpotrebnije a da pritom izbegnu najopasnije predatore, bila je suštinski važna za preživljavanje.
Održavanje tih praistorijskih društvenih mreža na stotinama kvadratnih kilometara divljine zahtevalo je svest o prostoru, osećaj za pravac, i što je posebno važno – sposobnost da se uoče i zapamte najvažniji orijentiri. Drugim rečima, naši preci su morali u svojoj glavi da sačine prve mape za daleka putovanja i da ih stalno „ažuriraju“, ne samo da bi došli do cilja, već i da bi do njega stigli bezbedno.
Koliko su bili vešti putnici pokazuju i istraživanja među nekolicinom etničkih grupa koje i dalje žive kao lovci sakupljači. Pripadnici ovih zajednica su u stanju da se orijentišu u prirodi bolje i od najmodernijeg navigacijskog programa i mogu da pređu i po 60 kilometara do neke druge zajednice, proćaskaju nekoliko sati sa njima i potom prepešače isto toliko nazad. Otkriveno je da se ovi putnici oslanjaju na mentalne slike za pronalaženje puta, svojevrsni „memorijski pejzaž“, što je bio slučaj i sa svim autohtonim kulturama, poput starosedelaca na teritoriji SAD i Australije.
Pre nego što se njihov način života potpuno preokrenuo pod vlašću evropskih kolonizatora, oni su pamtili svoje rute po određenim znakovima, topografiji, po izgledu mesta i njihovim nazivima. Prepoznavali su svako brdo, dolinu, stenu ili gomilu žbunja, i zahvaljujući tome mogli su da bez ikakvih pomagala, poput kompasa, pređu neverovatne razdaljine. Ovakve sposobnosti su izrazito razvijene kod današnjih Inuita, koji naseljavaju veliki deo Arktika. Oni odlično poznaju staze duge i po nekoliko hiljada kilometara, zahvaljujući davno istraženim rutama koje se prenose s generacije na generaciju. Njihovi putokazi se zasnivaju na detaljima kao što su karakteristike leda, okeanske struje, nazivi mesta i, što je najbitnije, na obrascima kako vetrovi koji duvaju iz različitih pravaca utiču na snežne oluje.
Auto-put u zaglupljivanje
Danas većina ljudi doživljava ovakve veštine „zdravo za gotovo“ i čak ih smatra suvišnim u vreme kad se gotovo u potpunosti oslanjamo na GPS uređaje. Koliko je takav stav pogrešan, pokazuju situacije kada tehnologija iz nekog razloga otkaže. Ljudi koji su mentalno i fizički potpuno zdravi, ako se u takvim okolnostima ne snađu i izgube se, posle određenog vremena počinju da osećaju zebnju a potom i paniku što ne mogu da se orijentišu, naročito ako su se izgubili u prirodi. Odjednom su isključeni iz svega poznatog i prepušteni potpuno tuđem svetu, a mnogi veruju da će umreti. Oni koji su doživeli takvo iskustvo, opisuju ga kao traumu koju ne mogu da zaborave.
Potreba da znamo gde smo, da se osećamo bezbedno u svom okruženju, predstavlja jako važan deo ljudske prirode. To osećamo najintenzivnije kada naše sposobnosti za orijentaciju krenu naopako. Strah koji doživljavaju pacijenti sa Alchajmerovom bolešću potiče od spoznaje da oni više ne mogu da stignu do mesta koja su poznavali, pa zato ne mogu da se prisete ni prošlih događaja povezanih sa tim mestima. Kada ostanemo bez prostornih uporišta, ostajemo i bez sećanja, kada ne znamo gde smo, gubimo i predstavu ko smo.
Čak i delimičan osećaj dezorijentisanosti može biti veoma uznemirujući. Neurolozi su pre desetak godina utvrdili da oko dva odsto stanovništva nije u stanju da napravi bilo kakvu mentalnu predstavu ili „saznajnu mapu“ svoje okoline, čak i na mestima koja su poznavali celog života. Ovaj poremećaj se naziva razvojna topografska dezorijentacija (DTD), a ljudi koji od njega pate mogu stići od jedne do druge tačke samo ako unapred znaju sve detalje tog puta i imaju vrlo precizna uputstva kako da ga pređu. Ako dođe do bilo kakvog odstupanja, makar i najbanalnijeg kao što je iznenadna potreba da se ode u toalet na najbližoj benzinskoj pumpi, ljudi sa DTD sindromom postaju dezorijentisani i ne mogu da nastave put. Stoga su i prečice za njih potpuno nezamisliva opcija.
Istraživanja su pokazala da za razliku od Alchajmerove bolesti, mozak obolelih od DTD sindroma nema strukturna oštećenja, ali da su veze između onih delova mozga koji su neophodni za orijentaciju u prostoru izrazito loše. Ove veze nisu podjednako razvijene ni kod zdravih ljudi, ali te razlike nisu tolike da bi se samo na osnovu njih objasnio fenomen koji uočavamo i kroz svakodnevno iskustvo – da se neki pojedinci daleko bolje snalaze u prostoru od drugih. Oni mogu da prepoznaju mesta na kojima su već bili kada ih posmatraju iz drugačije perspektive, u stanju su da dobro procene veličinu nekog prostora, pređene razdaljine, da uoče i zapamte ključne orijentire.
Naučnici još nemaju pouzdane odgovore šta sve utiče na ove razlike u prostornoj orijentaciji, koliko tome doprinosi genetika, a koliko uslovi u kojima neko odrasta, pa i same karakterne osobine. Ipak, neke stvari su već sada uočljive, poput činjenice da se ljudi koji žive na selu mnogo bolje snalaze u prostoru od stanovnika u gradovima. Ljudi u ruralnim područjima više borave u prirodi i primorani su da prave svoje „mentalne mape“, do kojih pametni uređaji ne mogu da dobace. Stoga, lenjost da pamtimo i da se potrudimo oko drugih stvari koje danas može umesto nas da uradi tehnologija, vodi ka slabljenju pojedinih sposobnosti koje su ključne za nas kao vrstu. Preterano oslanjanje na pametne uređaje može biti čovekov auto-put u zaglupljivanje i slabljenje nekih bitnih evolucionih prednosti.
Izvor: Biznis i finansije, autor: Bojana Maričić
