Zamisli život u kome je dnevna soba na obali jezera, kancelarija na planinskom prevoju, a dvorište je kilometrima nepregledna livada sa koje se širi miris stotina biljaka. Danas se budiš na moru, a sutra na planini. I gde god da si – ti si kod kuće, jer kuća je na točkovima, a život u kamperu.
Poslednjih godina sve je više ljudi u Srbiji koji se odlučuju da zamene sigurnost svog doma, druženje sa porodicom i prijateljima, za dane provedene na putu, tražeći idealnu lokaciju za stacioniranje na par, nedelju ili mesec dana. U digitalnoj eri, i posebno nakon početka korona krize i prebacivanja mnogih poslova na onlajn i na rad od kuće, ovakav način života postao je izvodljiv. Uz malo organizacije posao se nosi sa sobom i, zahvaljujući wifi ruterima, radi se sa lica mesta.
Dušan Vujić i Milica Alorić iz Beograda su pre nekoliko meseci odlučili da svoj život prebace u kombi i započnu sa nomadskim načinom života. U svojih šest kvadratnih metara imaju sve što im je potrebno.
„Možda je kombi skučen, ali sloboda koju dobijaš je bezgranična“, počinje priču Dušan.
I dok je nekada prva asocijacija za nekog ko živi u kombiju ili autu bila da je beskućnik ili da je siromašan, danas postoji cela zajednica koja tako živi. Iako za novac uložen u kombi može da se kupi plac ili renovira kuća, neki ipak odlučuju da ga potroše na kupovinu kombija. Nov kombi u Srbiji košta oko 25.000 evra, dok se polovni kreću od 2.500 evra pa naviše. Dostavni kombi koji se najčešće koristi u ovakve svrhe i koji nije stariji više od deset godina, u Srbiji košta oko 9.000 evra. Na internetu se mogu naći kombiji koji izgledaju luksuzno i u koje je uloženo na desetine hiljada evra, ali i oni skromniji koji se oslanjaju na praktičnost i minimalizam.
Dušan i Milica su svoj Renault Master kombi koji je 2003. godište kupili sredinom 2021. godine za oko 3.500 evra, a zatim su u renoviranje uložili još 8.000 evra. Kažu da ne žale ni pare jer su od kombija napravili dom iz snova i kancelariju sa predivnim pogledom, a radovi, koje su uglavnom sami izvodili, trajali su četiri do pet meseci.
„Kombi smo kupili od prijatelja koji su već krenuli da ga sređuju, ali su otišli u inostranstvo, tako da smo dobili već urađenu izolaciju“. Od izdataka je najviše koštala struja na koju je potrošeno 3.000 evra. „Za struju sam insistirao na najkvalitetnijoj opremi, jer s obzirom da živimo i radimo u kombiju nisam hteo da rizikujem bilo kakve kvarove ili požare“, kaže Dušan. Mehaničar i manje popravke su koštale 1.000 evra, a ostatak novca je otišao na opremanje kombija. U svom malom domu imaju solarne panele, agregat, kuhinju i tuš, krevet, prostor za macu i šporet koji radi uz pomoć gasa.
Sve zavisi od tebe
Što se tiče troškova ovakvog života drugačiji su nego kad je u pitanju život kod kuće, ali kako Dušan i Milica tvrde, daleko od toga da je ovakav život jeftiniji. „Troškova ima dosta i razlikuju se od onih u Beogradu. Ne plaćamo infostan i struju, manje izlazimo po kafićima i restoranima i većinu obroka pripremamo sami. S druge strane, najveći troškovi su nam gorivo i putarine, mada se trudimo da kad god je moguće izbegnemo autoput. Vodu sipamo sa izvora, a ako nema izvora u blizini, mesečni troškovi za vodu iznose oko 20 evra“, obrazlaže Milica.
Ovo dvoje ljudi rade remote poslove za strane firme tako da je, kako objašnjavaju, ovo bio logičan način da iskoriste svoje vreme najbolje što mogu. „Finansije nemaju veze sa našom odlukom da pređemo na ovakav način života. Od starta nam je bilo jasno da finansijski ovo nije lak zadatak. Glavni razlog je bio putovanje, život van grada i priroda, a pošto su nam poslovi digitalni, svejedno je odakle radimo”, konstatuje Dušan.
Ovakav način života ima svoje prednosti i svoje mane. „Prednost je što ustaješ sa prvim suncem, upoznaješ ljude, nove kulture, prirodu u svojoj i drugim zemljama. Mana je mali prostor, jer kada pada kiša skučeni smo unutra. Shvatili smo koliko vredi kupatilo i mokri čvor, to nam ponekad zafali“, priznaje Dušan.
Prednost ovakvog načina života je u opuštenijem poslu, jer kako kažu, mnogo je prijatnije i manje stresno kada je kancelarija na otvorenom i u prirodi nego između četiri zida i betona, a umesto gradske buke čuje se cvrkut ptica. „Gledamo da vikende iskoristimo za obilaske znamenitosti, osvajanje planinskih vrhova, aktivno opuštanje i vožnju. Preko nedelje se parkiramo na nekom mestu gde možemo da uživamo u prirodi bez pomeranja, a vikendom istražujemo malo dalje. Da živimo u Beogradu, trebalo bi nam više vremena da obiđemo takva mesta jer bismo morali da uzimamo slobodne dane i godišnji odmor“, priča Milica.
Kao glavne probleme navode proces registracije kombija. Usled promena regulativa u vezi sa tehničkim pregledom, svake godine moraju da vade sav sadržaj kombija, a potom da ga vraćaju nazad. Internet konekcija je takođe problem ako je mesto previše udaljeno od civilizacije. Situacija je komplikovanija i ako se razbole ili povrede. „Ako se razboliš, nemaš doktora, a apoteka može biti kilometrima daleko. Sa sobom nosimo lekove, ali nikad se ne zna šta može da se desi“, kaže Milica.
Za život na točkovima, kako Milica i Dušan tvrde, najvažnija je dobra organizacija i spremnost da učiš nove stvari. Uvek se mogu desiti neki neplanirani događaji na koje se ne može uticati. „Od kada smo krenuli na put naučili smo da sve što zamisliš – možeš, samo je pitanje koliko si spreman da se daš u to. I sve je lakše u dvoje: kada jedan zakaže, drugi potegne. Sve zavisi od tebe, moraš biti i mehaničar i doktor, a pre svega da znaš dobro da planiraš svoj put“, ističe Dušan.
Na svom putu do sada su imali više avantura, od vožnje kroz požare u Crnoj Gori, do spavanja na vrhu planine ispod vetroparka. Najveće iznenađenje priredila im je maca Luna, koja je pre ove avanture bila kućna mačka, ali je život u kombiju prihvatila iz prve. Sada hrabro trči po prirodi, lovi i tera uljeze, uživajući u divljini.
Druga iskustva
Za razliku od Dušana i Milice koji su na početku svog puta, Siniša Marček iz Beograda je ovog leta parkirao svoj MB 100 kombi i obesio ključeve o klin. Nakon 12 godina života u kombiju i pređenih desetine hiljada kilometara po Evropi, odlučio je da okrene novi list.
„Na život u kombiju sam se odlučio jer smatram da je nomadski život najbolji za jedan period života. Sam život u kombiju je najbolja moguća stvar na svetu: moćan osećaj slobode, kuća na svakom mestu i komoditet sopstvenog doma”, opisuje Siniša. Kao i Dušan i Milica, i Siniša se slaže da registracija, odnosno rasklapanja i sklapanja kombija svake godine, predstavlja najveću manu ovakvog života. „Zato sam i odustao od toga, a i želeo sam da krenem sa obrađivanjem zemljišta, tako nešto nije moguće kad si nomad“, objašnjava Siniša.
Siniša je tokom života na točkovima za sebe i porodicu zarađivao nastupajući po ulicama i raznim manifestacijama. Da bi uštedeo na gorivu, provodio je više vremena na jednom mestu. „Zahvaljujući životu u kombiju, stekao sam prijatelje po celom svetu, upoznao predivna mesta i doživeo neverovatna iskustva. Jednom prilikom u svom MB100 kombiju prevezao sam čak 24 čoveka! Verujem da bi ih stalo i više, ali u tom trenutku nije bilo više ljudi“, priča Siniša kroz smeh. Život u kombiju, kaže, preporučio bi svakom sa bar malo avanturističkog duha.
U vreme koje omogućava rad kilometrima daleko od sedišta firme, neko se odlučuje za život na selu, neko drugi za nomadski način života. Posao u kancelariji sve je manje prijemčiv novijim generacijama. Život na točkovima su tokom šezdesetih popularizovali hipici, sada ga ponovo oživljavaju milenijalci i stručnjaci u digitalnim profesijama. Sve je više onih koji žele da uobičajeni način života zamene nečim novim. „Putovanja, upoznavanje novih kultura i ljudi, smislena iskustva – to je ono što je nama važno”, slažu se naši sagovornici.
Izvor: Biznis i finansije
