Moja prva asocijacija na Alpe nikad nije bila ona „školsko-geografska – najviši vrh Evrope…“. Uvek pomislim na širinu, na masiv koji se poput kandže pomalo dočepao Austrije i Slovenije, pa onda Italije, Švajcarske, Lihtenštajna i Nemačke, sve do Francuske. A ispod planinskih venaca kao pečurke nikla su mala i lepa mesta, uređena da čovek ne zna da li da ih nazove selom ili gradom. Kad u takvo mesto dođem uvek sebi iznova potvrdim da najlepše priče dolaze iz onih mesta koja slučajno otkrijemo. Ovo je priča o Ansiju.

Ansi (Annecy) je gradić na jugoistoku Francuske, nedaleko od granice sa Švajcarskom i Italijom. Dakle najbrži put od Beograda je – let do Ženeve koji traje nepuna dva sata, i još oko 40 minuta kolima do grada. Ne biram uvek najbrži put ali imali smo na raspolaganju samo nekoliko dana i valjalo je iskoristi vreme. Let je tokom dana fantastičan, vedro nebo nad Alpima omogućilo je sjajan pogled na snežne vrhove, mala jezera i kotline između njih, a kružni nalet nad Ženevskim jezerom na samom kraju, šlag na tortu maestralnog pilota.

Prvo veče u Ansiju proveli smo bogato, da ne kažem raskalašno i naivno. Pošto smo kola iz rent-a-car–a mogli da preuzmemo tek sutradan, uzeli smo taksi do grada. Samo ću reći da nas je klopa za dvoje u restoranu, manje izašla nego taksi. Kardinalna greška. No povratak peške niz kaldrmu starog dela grada bio je odličan trening i uvertira za sutrašnji dan.

Le Palais de l'isle

Le Palais de l’isle

Kada smo ujutru sišli u grad shvatila sam zašto u Ansi treba doći baš u oktobru. Imali smo, moglo bi se reći, pravi doček. Jedna od najvećih manifestacija tokom godine Retourne des Alpages – „Povratak sa alpskih pašnjaka“, bila je baš te subote. Čitav grad i okolna naselja sjate se u Ansi, što bi rekli i staro i mlado. Godinama stanovnici ovih predela čuvaju tradiciju i sećanje na vreme kada su seljaci od proleća do jeseni čuvali stoku u planini, a onda se pred hladne dane zajedno sa njom vraćali da prezime i pripremali i donosili domaće proizvode. Lokalno stanovništvo i turisti dočekuju ih i ispraćaju uz povorku i muziku u gradu. Folkloraši obučeni u nošnju koja je, kao i igra, prava mešavina Francuske i Švajcarske. Igraju zajedno pa onda sa turistima, jer kako biste drugačije osetili duh ako vas ne uvuku u vrtlog muzike, pesme i igre.

Fešta na ulicama Ansija

Fešta na ulicama Ansija

Zapanjeno primećujem da je napolju nešto više od 15 stepeni, ili što bi se reklo skoro da se može u kratkim rukavima. Zahvaljujem se optimisti u meni koji i u jesenjem periodu uvek ponese nešto lagano za obući. Ali klima je ovde pomalo neobična, u hladu vam treba jakna, a na suncu možete i da se čvarite pored jezera. Pa se ti sad spakuj kako treba.

Na putu od Ansija do Ženeve

Na putu od Ansija do Ženeve

A onda raj za sva čula – pijaca. Rekao mi je jedan momak: „Gde god da odem ja obiđem pijacu, ako ne odeš na pijacu kao da nisi ni bila“. A tamo đakonije tek spremljene, uštipci sa divljim jabukama i kruškama mirišu na kilometar, nisam odolela. Šareni se na sve strane. Čitav dan smo proveli sa lokalcima, prodavcima na pijaci, turistima i Francuzima iz okolnih mesta slušajući ih kako sa ponosom hvale sve što je odavde poteklo, balansirajući da li da probamo još nešto i padnemo u nesvest od hrane.

Sve nijanse žute: Četiri vrste sira koje su zaštićene geografskim poreklom

Sve nijanse žute: Četiri vrste sira koje su zaštićene geografskim poreklom

Na velikom travnatom platou pored jezera pokazna vežba gorske službe spasavanja – do udaljenih mesta stiže se helikopterom zbog specifičnog planinskog terena. Pitam se koliko bi uzeo taksista da ti ne daj bože zatreba gore na planini.

Uveče smo svratili u lokalni restoran koji drži i u kome radi čitava jedna porodica, otac, majka, deca. Svi su vešti ugostitelji i uprkos velikoj gužvi stižu do svakog stola. Preporučuju nam da probamo njihov specijalitet koji se služi u vreloj keramičkoj posudi. Pravi se od nekoliko vrsta sira, luka i krompira (koji na moje oduševljenje kao početnika u učenju francuskog, Francuzi zovu pomme de terre – u bukvalnom prevodu „jabuka iz zemlje“). Uz to malo začina, mnogo zelene salate i naravno vino.

Jutro u Ansiju je kao terapija, vazduh je zabrinjavajuće čist, saznate da imate oba plućna krila. I ogladnite brzinom svetlosti. Znači doručak.

Sve što ste čuli o njihovim kroasanima istina je. Hrskavi spolja, meki iznutra, ukus ni previše sladak ni previše slan. Ali kad vam baš padne šećer tu su ekleri. Naziv éclair potiče iz francuskog jezika i znači „munja“ ili „bljesak“, u duhu jezika, nešto što se pojede u tren oka. Neki kažu da ih je osmislio omiljeni poslastičar Napoleona Bonaparte, Antonin Carême. Sa nadevom ne štede (blago rečeno), za ljubitelje slatkiša kao injekcija. Ali batalite doručak u bilo kakvom zatvorenom prostoru, to je u najmanju ruku gre’ota, evo i zašto.

Llegenda kaže da dvoje koji se poljube na sredini mosta ostaju zajedno celog života - Znači ne ljubite se sa bilo kim

Llegenda kaže da dvoje koji se poljube na sredini mosta ostaju zajedno celog života – Znači ne ljubite se sa bilo kim

Sam grad leži na obali istoimenog jezera koje je sa jedne strane okruženo planinama. Nadimak “biser francuskih Alpa” Ansi je dobio još 1916. upravo zbog svoje lokacije. Naziva se još i “Venecija Alpa” jer se bazira na dva kanala i reci Thiou. Za razliku od Venecije, voda je besprekorno čista, a labudovi su ovde domaće životinje. E tu se doručkuje. Postoje mnogi prilazi sa dokovima gde se možete smetiti i uživati u pogledu (ne baš uvek legalno, jer su mnoge vikendice na obali u privatnom vlasništvu).

Ansi: Pogled na takozvano ostrvo labudova

Pogled na takozvano ostrvo labudova

Đir oko jezera je obavezan, potrebno je oko dva ili tri sata kolima uz nekoliko stajanja a može se obići i brodićem. Zamak u mestu Duingt samo je jedna od mnogih sačuvanih građevina koje treba videti. Tvrđava potiče iz 11. veka ali nažalost posete nisu moguće jer sadašnji vlasnici žive u njoj. Dobro ste pročitali – žive u zamku.

Gotovo svako mesto oko jezera ima uređene plaže, peščane, travnate, betonske, kao i mesta predviđena za kampovanje. Tura oko jezera odlična je i za bicikliste. Nedavno je objavljena i trasa trke Tour de France za 2018. godinu, a upravo u Ansiju takmičari će imati prvi dan odmora a zatim voziti deonicu broj 10: Annecy – Le Grand-Bornand dugu oko 160 kilometara.

Stalno imate utisak kao da ste čas na jezeru čas na planini, i upravo tako smo proveli nedelju.

Francuzi su možda majstori za vina ali izgleda sa Belgijom imaju odličan pivski sporazum, da ne kažem međunarodni. U lokalnoj pivnici Beer o’ clock (jedan od retkih naziva na engleskom jeziku) dominiraju piva iz Belgije ali i Nemačke, a specifična je po tome što se uz pomoć kartice na koju uplatite novac sami služite. Na taj način možete probati nekoliko vrsta piva dok ne ugodite svojim nepcima, milina jedna. A kad vam se otvori apetit za neko meze vlasnik će vam preporučiti domaće kobasice iz te oblasti (Savoja) koje služe na drvenom držaču tako da ih sami seckate i uz to francuski baget, domaći maslac, krastavčići. Mljac.

Predstavljanje starih zanata: Vešte ruke dama iz Eko muzeja Ansi

Predstavljanje starih zanata: Vešte ruke dama iz Eko muzeja Ansi

Posle tri dana u Ansiju, povratak u Ženevu bio je u stilu, ok imamo mapu, koji je najdalji put do tamo. U želji da vidimo okolinu ali i izbegnemo naplatne rampe na autoputu, biramo stari seoski put, koji je sve samo ne star. A rezultat normalno – divljina: autoput 3:0. Moj najiskreniji doživljaj ovog dela putovanja je da je tamo život na selu luksuz u odnosu na bilo koji grad. Seljake posmatraju bukvalno kao gospodu. Oni koji imaju kuće i imanja van grada već generacijama ih ne prodaju. Priroda oko vas stvara onaj osećaj kad putujete a uopšte vam se ne žuri da stignete bilo gde, naročito ne kući.

Zamak u mestu Duingt bio je inspiracija i Polu Sezanu koji ga je naslikao 1896. godine

Zamak u mestu Duingt bio je inspiracija i Polu Sezanu koji ga je naslikao 1896. godine

Zamak kako ga je naslikao Pol Sezan

Zamak kako ga je naslikao Pol Sezan

Ansi je u mislima i za narednu godinu, možda kad je leto, obići plaže bos, isprobati razne sportove na vodi, paraglajding. Kad sam se vratila saznala sam da je jedan od glavnih krivaca za feštu na ulici Eko muzej u Ansiju i da imaju čitav kalendar događaja u toku godine. I ko zna šta se sve još krije ovaj biser između jezera i planina u kome je boravio i Žan Žak Ruso a koji svoje čari jednako čuva i deli sa drugima.

Pratite Daljine.rs i na Fejsbuku, na Tviteru i na Instagramu.

46Shares

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Pratite Daljine.rs na Facebooku