Mačke u Rimu su simbol večnog grada kroz čitavu svoju istoriju. Iako je broj mačaka lutalica u Rimu (procenjen na oko 56.000) znatno manji nego u Istanbulu, koji se često naziva „gradom mačaka“ i gde populacija mačaka premašuje 125.000, sigurno je da se i on može smatrati gradom koji je dom za stvorenja koja su obožavana u celom svetu.
Sadržaj
Ukoliko ne putujete s mačkom, a nameračili ste se da posetite Rim neka vam dijalog: „Veliki debeli mačku! Primetio sam te, znaš? Praviš se da čitaš novine… Ah! Ti si špijun, eto šta si!“, koji izgovara protagonista klasika italijanske kinematografije „Amerikanac u Rimu“ (1954), obraćajući se mački koja na ulici jede sa lista novina, smeštena uz istorijske ruševine Portico d’Ottavia, služi kao priprema za put. Inače, ova scena, poznata kao „Gatto mammone“, ostala je duboko urezana u sećanju italijanske publike.
Možda nije slučajnost što je ova scena postala toliko kultna, jer su mačke vekovima ostavljale svoj trag u Rimu. Taj trag nije samo kulturološki već i istorijski: najstariji ostaci domaćih mačaka pronađeni u Italiji otkriveni su upravo u Rimu, u protoistorijskoj kolibi u Fideneu, i datiraju iz gvozdenog doba.
„To je veoma stara ljubav“, kaže Valerija Arnaldi, autorka knjige Roma Gattara: I luoghi della passione romana per i felini, govoreći o naklonosti stanovnika grada prema mačkama. Ona u svojoj knjizi objašnjava da ove životinje nisu samo obični stanovnici ulica; one su neodvojive od samog Rima, pojavljujući se u umetnosti, filmu, pa čak i u svetim prostorima.
Prodavci mesa isklučivo za mačke
O mačkama Rima se toliko brinulo da se u gradu razvila jedinstvena profesija koja je opstala do prve polovine 20. veka: carnacciari. To su bili ulični prodavci koji su na ramenima nosili motku sa komadima mesa koji su visili sa oba kraja, prodajući hranu namenjenu isključivo mačkama, najčešće kućnim ljubimcima. Neki izvori sugerišu da se ova profesija zadržala čak do 1944. godine. Poznato je da bi u nekim slučajevima carnacciari okupljali mačke lutalice privučene mirisom mesa, pa ih čak i prodavali.
Lik carnacciara, okruženog gladnim mačkama koje čekaju obrok, jasno je prikazan u nekoliko radova rimskog ilustratora Bartolomea Pinelija (1781–1835).
Prisustvo mačaka u svetim mestima Rima
U Rimu mačke čine svoje prisustvo vidljivim ne samo širom grada, već i u religijskim prostorima poput Vatikana. U jednoj od najvažnijih kapela Vatikana, Sikstinskoj kapeli – domu zadivljujućih umetničkih dela i mestu papskih konklava od 15. veka – u donjem desnom uglu „Tajne večere“ italijanskog umetnika Kozima Roselija (1439–1507), može se videti mačka koja se sprema za sukob sa psom. Veruje se da je ovaj sukob simboličan: mačka predstavlja Judinu izdaju, dok pas simbolizuje odanost.
Vatikanska veza sa mačkama evidentna je i u novijoj istoriji, tokom pontifikata pape Benedikta XVI (Jozefa Racingera), koji je služio od 2005. do 2013. godine. Papa Benedikt je brinuo o mačkama lutalicama u Vatikanskim vrtovima i bio je poznat po tome što ih je lično hranio.
Vatikanski kardinal Tarčizio Bertone se priseća: „Zastao bi, obratio bi im se sa par reči na nemačkom, verovatno na bavarskom dijalektu. Uvek bi im doneo nešto za jelo i vodio bi ih za sobom do dvorišta Kongregacije za doktrinu vere.“
Mačke u urbanoj umetnosti Rima
Projekat PopStairs, koji su osmislili David Vekijato i Marija Rita Deli Kvadri a realizovan je 2016. godine, ima za cilj da obogati različite delove Rima kroz uličnu umetnost. U okviru ove inicijative, stepeništa su ukrašena portretima istaknutih ženskih figura iz sveta filma, kao što su Ingrid Bergman, Monika Viti i Elena Sofija Riči.
Među njima je i Ana Manjani, glumica rođena u Rimu koja je duboko povezana sa ovim gradom i prva Italijanka koja je osvojila Oskara za film „Tetovirana ruža“ (1955). Upamćena ne samo po svojim ulogama već i po ljubavi prema mačkama, Manjani se izdvaja od ostalih: njen portret se pojavljuje na dva različita stepeništa – na jednom je u društvu mačke, a na drugom psa. Rim je nikada ne prikazuje samu.
Arnaldi tvrdi da se i Rim, pored Istanbula, može smatrati gradom mačaka. Kako ona navodi: „Mačke su prošle kroz čitavu istoriju Rima, i stoga postoji dugogodišnja bliskost koja, verujem, i danas čini Rim gradom mačaka.“
Ona dalje opisuje sam grad Rim kao mačji po prirodi: „Rim je grad koji na mnogo načina podseća na mačku – ponosan i distanciran, nezavisan u svojoj lepoti, a ipak spreman da prede onima koji mu posvete vreme, svoj pogled i mrvicu pažnje.“ Istovremeno, ona ističe da se ovaj odnos često previđa. „Kao Rimljani, često mislimo da već znamo sve o svom gradu“, kaže ona. „Ali u stvarnosti, ako bismo naučili da ga posmatramo na nov način, grad bi nam ispričao mnoge druge priče, od kojih su neke sada u opasnosti da budu izgubljene.“
Naslovna fotografija: debs-eye / Wikimedia Commons CC 2.0
