Nedavno predloženi Zakon o korišćenju grčke obale, koji se našao na dnevnom redu u grčkom parlamentu, propisuje mogućnost legalizovanja nelegalnih struktura na grčkim plažama podignutih u komercijalne svrhe – plaćanjem novčane kazne.
Iako je problematični član Zakona izazvao burnu reakciju grčke javnosti, predvođene ekološkim grupama kao najglasnijim zaštitnicima životne sredine, aktuelizovao je i pitanje kontinuirane ali besplatne eksploatacije grčkih priobalnih područja od strane privatnih preduzeća, dok obični smrtnici moraju skupo da plate uživanje na ogromnoj većini plaža širom Grčke.
Naime, grčki Ustav jasno navodi da se obala zemlje smatra javnim dobrom, na osnovu čega građani imaju pravo pristupa plažama, koje mogu da koriste kad god to žele. S druge strane, nijedna osoba ili kompanija nema pravo da zloupotrebljava javne plaže, ili blokira pristup njima bilo kom grčkom državljaninu.
Uprkos tome, od sredine osamdesetih godina prošlog veka, pojedinci i preduzeća krše najviši pravni akt Grčke koristeći primorska područja isključivo za sopstveni profit.
Primera radi, zakon propisuje da ukoliko je hotel izgrađen na samoj plaži, a njoj ne može da se pristupi na drugi način, građani koji žele da borave na njoj imaju pravo da do plaže dođu prolazeći kroz hotel.
Međutim, oni kojima je to bilo u interesu potrudili su se da nađu rupe u zakonima koji regulišu pitanje korišćenja priobalnog područja i privatizovali ih za sopstvenu korist.
Lokalne vlasti nadležne za morsko područje koje im pripada odgovorne su za izdavanje dozvola firmama čije se poslovanje na bilo koji način tiče obale, ali je problem u tome što se od trenutka dobijanja dozvole zakon može nesmetano zaobilaziti. Onima koji zloupotrebljavaju zakon i plaže u prilog ide nepoznavanje zakonske regulative šire javnosti, koja nije upućena u sopstveno ustavno pravo da uživa na plaži i u morskoj vodi.
U brojnim slučajevima, dotične kompanije podmićuju – a kako drugačije – opštinske vlasti kako bi dobile dozvolu za rad, nakon čega isto rade i sa inspektorima i policijom kako bi ih ostavili na miru, a oni ostali u poslu. To je slučaj u tolikom obimu da se već smatra standardnom procedurom. Poznato?
Grčke plaže se privatizuju radi zarade – nećete verovati
Od pomenutih osamdesetih naovamo, skoro sve popularne plaže u Grčkoj iznajmljuju lokalne opštine koje potom dozvoljavaju zloupotrebu zakona, što je imalo za posledicu da plaže postanu privatni biznis, do te mere da su neki vlasnici firmi zapošljavali obezbeđenje koje je blokiralo pristup ljudima upoznatim sa njihovim ustavnim pravom.
Prema grčkom zakonu, ležaljke i suncobrani mogu pokriti najviše 50 odsto teritorije bilo koje grčke plaže, između kojih mora biti ostavljen prolaz od najmanje jednog metra širine, kako bi oni koji ne leže na ležaljkama mogli da prođu. Uz to, ležaljke moraju biti smeštene na udaljenosti od pet metara od vode.
Propisano je i to da na plaži suncobrane i ležaljke može iznajmljivati i više preduzeća, pod uslovom da između njih postoji rastojanje od 100 metara, pri čemu svi zajedno moraju da se uklope u normu od maksimum 50 odsto pokrivenosti plaže suncobranima i ležaljkama.
Restorani na moru ne mogu se otvarati na peščanim plažama, a tamo gde im je dozvoljeno da postoje ne smeju zauzimati više od 15 kvadratnih metara, za šta je potrebna posebna dozvola za rad.
Kantine ne mogu imati zvučnike za muziku i moraju biti udaljene barem 100 metara od drugih poslovnih objekata na plaži.
Zabranjeno je i postavljanje bilo kakvih barijera na peščanim plažama, kao i cementiranje.
Kada je reč o ozvučenju, muzika ne sme biti glasnija od 50 decibela, dok rasveta mora biti niska i postavljena isključivo u svrhu bezbednosnih razloga.
U Grčkoj je ilegalno i besplatno kampovanje na plaži, kao i sunčanje u toplesu, za šta postoje nudističke plaže.
Oni koji bi da sagrade kuću na plaži takođe će prekršiti zakone Grčke, a u slučaju da je kuća već sagrađena – osim što je vlast dužna da reaguje kada primeti ilegalne kuće na plaži – vlasnik je dužan da građanima dozvoli da bezbedno prolaze kroz njegovu imovinu.
Međutim, samo jedna poseta nekoj popularnoj plaži u Grčkoj dokaz je da se nijedan od ovih propisa ne poštuje: skoro sve lepe plaže, na kojima trešti muzika jačine i preko 100 decibela, nalaze se pod zakupom i na njima ulaz ili nije slobodan, jer se naplaćuju papreno skupe karte, ili su posetioci u obavezi da po „besplatnom“ ulasku na plažu iznajme ležaljku i suncobran, pošto niko ne poštuje pravilo o nužnosti da polovina plaže bude raspoloživa za slobodno korišćenje.
