Gruzija, nakon celovečernje vožnje vozom, Tbilisi nas je čekao na istom mestu gde je i bio. Na stanici Didube obilazili smo maršrutke i videli jednu na kojoj piše Erevan, što je Jerevan na ruskom. Na pitanje kada polazite, odgovor je bio “Oko devet”, uz dosta toga na gruzijskom koji ne govorimo, a i retko ko ga govori ili razume jer je autohton jezik, te su sličnosti sa bilo kojim drugim jezikom nepostojeće, iako ga neki povezuju sa baskijskim i etrurskim, to su prazne priče.
Pročitajte prethodni deo putopisa
Ili krenite od prvog dela
Kucnulo je devet sati i ajmo na put. Ispred maršrutke smo bili samo mi. “Oćemo li krenuti?”, pitah na zaboravljenom ruskom, “Two more people”, odgovorio je vozač na engleskom. Koliko razumemo engleski, treba da dođe još dvoje ljudi, verovatno samo što nisu. I nisu. Došli su za sat vremena i to majka i dete koji su ostavili stvari i krenuli da nešto očas posla kupe, recimo neku vodu.
Kupovina vode se rastegla na 45 minuta preglomazne nervoze, ali došli su. Samo je trebalo još da se dete dere usput pa da pokrenemo rat za ocepljenje još nekog dela Gruzije, ali mali klempavi je u suštini bio fin. Kao i kombiji koji voze od vrata do vrata u Srbiji, tako i ovaj vozi od vrata do vrata – što nismo znali, te smo obišli čitav Tbilisi i sakupili još ljudi, što nam je uzelo još sat vremena, ali šta je – tu je, bar smo videli neke delove grada koje nismo stigli da posetimo, a izuzetno su lepi.
U kombiju se nekako zatekao i neki Kanađanin. Tip ima pedesetak godina i stava je nadmenog zapadnjaka kao mi smo svi glupi, a on ima para da kupi od tice mleko pa je valjda pametan. Držao nam je nam neke pridike, ali kada je čuo da smo iz Srbije, ustuknuo je i počeo da postavlja pitanja, parafrazirano: “Da li se puca kod vas? Da li imate vode, struje? Je l’ još nabijate na kolac?”
Naravno, pri jednoj pauzi dok smo palili cigarete, koje iako su loša navika, nismo pušili u kombiju, stade da nam pridikuje i reče “ako vas rat nije ubio ovo hoće”, na šta mi odgovorismo da smo neuništivi i da jedva čekamo da se opet zarati jer smo tada svoj na svome.
U kombiju smo sedeli na prednjem sedištu, a vozač je bio simpatični čikica koji je, za razliku od većine gruzijskih vozača, vozio uglavnom dobro. “Uglavnom dobro” je kao kada neko vozi pijan zatvorenih očiju unazad po livadi, ali s obzirom kako Gruzini inače voze dobro smo prošli. Gruzijski vozači pretiču nekoliko vozila i to dok ta vozila pretiču druga vozila, a sve to na putu sa dve uske trake. Za to vreme, s desne strane pretiče nas i to po šljunku pored puta, kombi vozilo. Redovne pojave za ovaj deo sveta, ali nama je bilo srce u petama veći deo puta.
Stigli smo na gruzijsko-jermensku granicu. Gruzijski prelaz prošli smo očas posla, iako je policajac gledao naše pasoše s turskim pečatima i pitao drugog da li će nas pustiti u Jermeniju, a ovaj mu reče nešto kao “ma nema frke šta se štrecaš, kad si gladan nisi sav svoj, uzmi kačapuri”.
Došli smo do jermenskog prelaza i trebala nam je viza koja košta šest evra, a dobija se na šalteru. Dakle, prosto k’o komjuniti menadžment.
Vize za Jermeniju
Stali smo kod šaltera za vize, a ispred nas je za iste čekala prosečna porodica iz Omana, dakle njih sedamnaestoro. Vize, dakle, lepe se u pasoš kao nalepnice, ali je pre toga potrebno otkucati ih i proveriti podatke, sve što se inače radi. Dok ih je policajac obrađivao, uzeli smo formulare i popunili ih. Svrha posete: turistička; koliko ostajete: pet dana; zanimanja: producent (tada) i advokat – što nisu baš poželjne profesije u ovim državama.
Jermenske vize smo dobili, evo kako:
Nakon što su Omanci završili svoje nakon 45 minuta došli smo mi na red.
– “Dobar dan”, rekoh, a ljubazni carnik u uniformi se smeškao i reče dobar dan na solidnom engleskom.
– “Dajte nam dve vize za poneti u vašu državu”, rekoh šerijatski.
– “Nema problema to je 14 dolara”, reče policajac.
Dajemo sitno 15 evra al’ policajac reče da primaju samo gruzijske larije, jermenske drame i američke dolare. Evre ne primaju.
Maršrutka – kombi prevoz, a naziv vuče iz vremena SSSR-a (Marš+rutka); Dram – jermenska nacionalna valuta; Lari – gruzijska nacionalna valuta; Mestija – Vidi prvi deo putopisa; Zugdidi – Nismo sigurni da u njemu ima bilo šta da se vidi; Alaverdi – Mesto na severu Jermenije oko koga se nalaze drevni manastiri.
Izvadismo 100 dolara i pružismo cariniku. Računamo, neka nam vrati kao kusur dolare ili jermenske drame, dok nam lariji više ne trebaju jer se u Gruziju ne vraćamo. Policajac je uzeo naših 100 dolara, te je iz džepa izvadio svežanj dolara koje je iskusno prebrojao i dao nam kusur.
Kusur je bio 80 dolara te je na finom engleskom i baš ljubazno rekao: “Welcome to Armenia”.
Dok smo gledali u postere okačene pored pulta na kome su nas pozivali da prijavimo korupciju i da je viza 3500 drama (730 dinara 7.22 dolara), nismo imali snage da se prepiremo, te smo krenuli ka graničnom prelazu da konačno uđemo u Jermeniju. Od šest dolara smo se brzo oprostili.
Na prelazu prisustvovasmo drami gde se neki penzioner razjašnjavao sa graničnim policajcem zato što u pasošu nema neki pečat. To je trajalo desetak minuta, ali prošli smo bez problema. Međutim vozač, koji nas je čekao sa ostalim putnicima, zabrinuo se gde smo, a mi nismo znali da mu na gruzijskom objasnimo “Šta ćeš, sedamnaestočlana porodica iz Omana, korumpirani carinik i pogubljeni penzos”. Treba učiti te jezike.
Pročitajte početak putopisa
Ušli smo u Jermeniju. Put se pogoršava i pun je rupa. Stižemo u Alaverdi nakon 36 sati puta, a Jermenska avantura tek počinje.
