Otkrio sam da imam kamilu u komšiluku. Između zgrada je mala livada, iz daleka izgleda kao mini deponija ali mesto je u stvari samo zapušteno, livada je zarasla u visoku travu, nema smeća. Bio sam iznenađen kad sam prvi put video kamilu da tu leži, šetao sam sa kolegom i nisam krio svoje uzbuđenje…
– „Whoa, look, a camel!“
– „Yes…“
– „A real camel! It has two humps!“
– „Well, yea…“
– „That’s cool… a real camel… what does it do here?!“
– „It’s Central Asia… this is her home… what are YOU doing here?“
Volim kad mi neko splasne entuzijazam.
Uglavnom, bilo je veče, i jedva sam čekao da dođem sutra po danu i da je slikam. Nisam znao da li da je slikam iz daleka ili da joj priđem. Onda sam malo razmišljao o kamilama. Kamila nema oštre zube i kandže, nije otrovna, nema rogove, ne izgleda kao da bi se trkala, ne bljuje vatru, a nije ni ružna. Sve to me dosta ohrabrilo da joj priđem i slikam je iz blizine. Dobro, bio sam i na Vikipediji da vidim šta kažu o kamilama, i uglavnom ih ljudi jašu i muzu, pa onda zašto ja ne bih mogao da je slikam.
Ohrabren i prepun entuzijazma, sa „iksusom“ u džepu krenem kroz travu. Na par metara od kamile, taman kad sam se spremao da izvadim foto-aparat iz džepa, nešto u travi mi prepreči put. Tip u nekom ljubičastom mantilu i gumenim čizmama ustade sa zemlje, radostan što sam ga probudio valjda, pošto odavno je prošlo podne, sigurno da kasni na posao. Ispade da je to njegova kamila a da je on u stvari klošar. Baš čudno. Vidi da imam foto-aparat, pokaza da mogu slobodno da slikam, i traži mi pare za pivo.
Inače ne volim da dajem tako pare za pivo okolo, osim u odabranom društvu, ali šta je tu je. Dam čoveku neke pare, po širini keza vidim da sam dao previše, i napravim par fotosa. Pita on na nekom svom ruskom odakle sam, ja na opet svom nekom ruskom rekoh da sam iz Srbije. Kaže, nikad čuo. Kakav balvan, mogao je da kaže da je čuo i da se vrati da spava, ionako sam mu dao pare, ja sam u životu lagao i za manje stvari od piva.
Biškek je inače glavni grad Kirgistana, pretežno muslimanske države u Centralnoj Aziji. Kad kažem muslimanske, mislim na ruski islam. To znači da se svinjetina ne jede, ali konzumacija alkohola se ohrabruje s prvim jutarnjim dnevnikom. Većina žena nema seks pre braka, dok jedan broj devojaka to ne radi pre mraka. Prostitucija i narkomanija su rasprostanjene pojave i problem kao i u većini siromašnih država.
Grad leti odiše zelenilom a zimi depresijom, uz puno betona i čelika. Ulice su ogromne i sve se seku pod pravim uglom. Sve što se u Biškeku može videti je najautentičnije nasleđe bivšeg SSSR-a. Zimi je jako hladno, leti je jako vruće. Hrana je ukusna i uglavnom jaka. Skoro sva nacionalna jela svode se na ovčetinu/govedinu uz varijante povrća i testa, možda zvuči monotono ali nije, izbor je vrlo dobar iako će vegeterijanci imati problem.
Cene su ili duplo ili višestruko niže nego u Beogradu. To važi za sve osim za globalističke proizvode u super-marketima, te cene su iste ili za nijansu više. Izbor piva je naročito dobar jer se uvozi i sa zapada i sa istoka.
Ulični kriminal je široko rasprostranjen pa posle mraka ne treba šetati sam, ili u grupi ili kolima. To nije specijalan problem jer je taksi besmisleno jeftin, u poređenju sa Novim Sadom. U poređenju sa Beogradom ne mogu da izračunam.
Priroda u Kirgistanu je divlja i uglavnom netaknuta, pravi raj za trekere, hajkere i slične.
Iako je ovaj tekst prepun digresija i bez naročito vrednih informacija, nadam se da je nekome bar malo približio ovu daleku zemlju gde su ljudi slični nama, kao i svim drugim ljudima sveta. Uglavnom su siromašni, prostodušni i gostoprimljivi. Ako vas put nanese i nemate ogromna očekivanja, iznenadićete se onoliko i biće vam mnogo drago što se otkrili ovaj deo sveta.
