Kuvajćani su uljuljkani u bogatstvo stečeno prvenstveno izvozom nafte, a dobro prolaze i strani stručnjaci koje Kuvajt „uvozi“ kako bi realizovao ogromne infrastrukturne projekte i cilj da da postane finansijski i kulturni centar u regionu. Istovremeno, svakodnevno srećete ljude iz Indije, Pakistana, Šri Lanke ili Filipina koji se doslovno bore da prežive.
Prvo što vas dočeka čim stupite na kuvajtsko tlo je miris jakih začina i čudnih parfema, vrućina čak i u ranim jutarnjim satima ako dođete leti, a potom neshvatljiva gužva na pasoškoj kontroli. I upravo tu, na tom malom prostoru ispred desetak šaltera, počinjete da shvatate da ste došli u zemlju koja je četiri puta manja od Srbije, ali od skoro 4,2 miliona stanovnika samo 1,2 miliona su Kuvajćani. Svi ostali su stranci.
Što se više udaljavate od aerodroma, to vam je jasnije zašto su Kuvajćani manjina u sopstvenoj zemlji. Pred očima vam je jedno veliko gradilište. Gde god da krenete, ne možete a da ne primetite kranove, radnike i kamione koji bruje pod peščanim tlom.
Dinastija Al-Sabah, koja je već godinama na čelu Kuvajta, ulaže u gigantske projekte kao što su povećanje kapaciteta rafinerija nafte Al Ahmadi i Mina Abdulah s očekivanom proizvodnjom od 800.000 barela po danu, zatim u izgradnju grada Al Multla koji bi imao preko 400.000 stanovnika, 116 škola i 12 zdravstvenih ustanova. Džaber Al Ahmad most smatra se jednim od najvećih projekata u drumskom transportu vredan skoro milijardu kuvajtskih dinara, a trebalo bi da poveže glavni grad Kuvajt siti sa severnim delom zemlje. Početkom prošle godine objavljen je nacionalni plan koji pod nimalo inspirativnim nazivom „Novi Kuvajt“ ima jasno zacrtan i pomalo drzak cilj – da Kuvajt postane regionalni finansijski i kulturni centar do 2035. godine, s više od 150 milijardi dolara prihoda.
Ovakvi projekti iziskuju mnogo radnika različitih kvalifikacija, što Kuvajt rešava „uvozom“, a na listi je i Srbija. Prema podacima srpske ambabsade u Kuvajtu, u ovoj zalivskoj zemlji trenutno boravi oko 500 naših državljana. To su najviše lekari, prosvetni i zdravstveni radnici, sportski treneri ali i inženjeri koji rade u naftnoj industriji.
Kako živi jedan od najbogatijih naroda sveta
Kuvajt nije samo geografski ušuškan na samom vrhu Persijskog zaliva, već su i njegovi državljani uljuljkani u besplatno zdravstvo i obrazovanje. Nebojša Branković, koji već četiri godine radi kao anesteziolog u državnoj bolnici KCCC (Centar za kontrolu malignih oboljenja), ističe da se nadležno ministarstvo trudi da obezbedi najbolju zdravstvenu uslugu. Dovode se stručnjaci svih profila, prate se najnovija dostignuća u medicini, organizuju stručne konferencije a domaći lekari se usavršavaju na najprestižnijim klinikama u svetu.
Osim toga, bolnice imaju vrlo jasne instrukcije kako rešiti svaku situaciju i šta je uloga svakog zaposlenog, a poredeći organizaciju sa Srbijom, Nebojša navodi i sledeći primer: „Ovde za svakog pacijenta u intenzivnoj nezi imam jednu sestru i pomoćnu koja je na obuci. U bolnici u Srbiji imao sam 2 sestre na 9 pacijenata koje su morale da rade još milion dodatnih stvari, a da ne pričam o hitnom prijemu pacijenta u intenzivnu i njegovoj pripremi za operaciju”.
U zemlji koja raspolaže sa osam odsto svetskih zaliha nafte koja čini više od 90 odsto nacionalnog izvoza, a litar benzina košta oko 30 naših dinara, o deci uglavnom brinu dadilje i kućne pomoćnice dok roditelji izlaze u provod s prijateljima. Utisak mnogih stranaca da su deca zbog nedostatka roditeljske pažnje i vaspitanja raspuštena i pomalo nekulturna, potvrđuje i Nadežda Ivanović, koja već tri i po godine radi kao učiteljica u Future bilingual školi gde su skoro sva deca poreklom Kuvajćani. „Učenici su uglavnom razmaženi i bez ikakvih radnih navika, pa se u prvim mesecima s njima radi na osnovnom vaspitanju, a tek potom se kreće s nastavnim programom“.
Državne škole važe kao loše, ali je zato privatno obrazovanje veoma kvalitetno, a većina mladih nastoji da nastavi školovanje u inostranstvu, prvenstveno u Americi. Najveća razlika između kuvajtskog i našeg obrazovnog sistema je prema Nadeždinim rečima u tome što se u njihovim školama više radi praktično, umesto da „deca napamet uče gradivo bez razumevanja“.
Kao mama petogodišnje devojčice, Nadežda dodaje da Kuvajt za podizanje deteta ima svoje prednosti i mane. „Deci nisu lako dostupni alkohol i droga, nisu izloženi vršnjačkom ili bilo kakvom drugom nasilju. S druge strane, možda su i prezaštićeni, žive kao u kutijici i po završetku srednje škole nisu dovoljno spremni za život, pa se dosta njih vrlo brzo i vrati iz Amerike i ne završi ništa. Možda je i previše lagodno na neki način”.
Uprkos tome, porodica i negovanje porodičnih vrednosti je nešto što se ljubomorno čuva i odoleva savremenim trendovima. Poznato je da su Kuvajćani narod koji voli da se dotera, prošeta i bude viđen. Sa zalaskom sunca, čim se umire dnevne vrućine, stanovnici Kuvajta se šepure u podnožju perfektno osvetljenih gradskih nebodera, gaze po mermernim pločicama u tržnim centrima, deca se igraju pored savršeno podšišane trave i pozlaćenih spomenika. Tu se viđaju skupocene tašne, drago kamenje i brendirane naočare. Mladi uglavnom kopiraju vršnjake sa Zapada u oblačenju i u stilu života, pa su, na primer, oberučke prihvatili restorane brze hrane, a s njima i koji kilogram viška.
Nadežda primećuje da Kuvajćani generalno veoma poštuju belce i Evropljane, ali na svakodnevno ponašanje, kao i u mnogim drugim zemljama, utiču aktuelna politička situacija, ekokomski i obrazovni status. „Postoje delovi grada gde su ljudi konzervativniji i stav prema drugačijem je dosta krut, dok su u drugim gradskim četvrtima ljudi mnogo liberalniji i otvoreniji“. Nebojšino iskustvo takođe pokazuje da „što su ljudi obrazovaniji, pristojniji su i kulturniji u komunikaciji”.
Dve strane blještavog novčića
U početku boravka u ovoj arapskoj zemlji, stranci su mahom zbunjeni a veoma moćna uslužna industrija se svojski trudi da im olakša život. Visoke tremperature tokom većeg dela godine razlog su što se sve više aktivnosti vezuje za zatvoren prostor. Mnoge prodavnice, pa čak i apoteke, nude mogućnost kupovine preko interneta i ekspresnu dostavu na kućni prag. Brojne svetske kuhinje prosto se utrkuju da privuku mušterije raznim popustima, besplatnom dostavom ili drugim prednostima.
Kuvajtsku ekonomiju, u saradnji sa naftom, čvrsto održava kuvajtski dinar koji je trenutno najjača valuta u svetu (1KWD = 2,97 EUR). Ovaj podatak stranci verovatno previde, jer kad se plaća dva dinara kafa, pola dinara hleb – deluje prilično jeftino. Međutim, svakodnevni životni trošak fino se potkrada među novčanicima i tako za mesečnu kupovinu namirnica i osnovnih životnih potrepština, odlazak u restoran ili koncert, tročlana porodica lako može da potroši i do 400 evra.
To je nedostižna suma za sve veći broj onih koji rade za jako malu platu ili samo za bakšiš. U prodavnici se može desiti da vam dve osobe istovremeno pakuju namirnice i guraju potom kolica. Desi se i da u apoteci radi po troje ljudi, gde jedan pronalazi lek, drugi naplaćuje a treći kopira zdravstveno osiguranje. U bolnicama rade i oni čija je jedina dužnost da guraju kolica s pacijentima koji ne mogu da hodaju. Primera radi, mesečna plata čistačica koje rade i po 12 sati dnevno, neretko svakog dana u sedmici, jedva dostiže 100 kuvajtskih dinara (oko 300 evra).
Čovek teško proguta ovakvu sliku koja je rasprostranjena širom Kuvajta. Neminovno je da se svakodnevno susrećete sa ljudima iz Indije, Pakistana, Šri Lanke ili Filipina koji se doslovno bore da prežive. Osim toga, previše vremena provedenog u kolima, zagađenost vazduha i previsoke temperature u toku leta nešto su sa čime većina stranaca mora da izađe na kraj tokom boravka u Kuvajtu.
„Vaše zadovoljstvo životom u ovoj zemlji će zavisiti od vaših očekivanja“, smatra Nebojša. „Jedna od stvari koju mnogo volim je pomisao da kada ste platili stanarinu, izmirili ste skoro sve vaše mesečne obaveze. Relaksiranost koju osećate kada niste opterećeni brigom o finansijama je nešto što je većina ljudi kod nas zaboravila, a mlađe generacije ni ne znaju kako to izgleda“.
Marina Jančić, Kuvajt siti / bif.rs
