Mecovo: Grad brkatih muškaraca

Medvedi na auto-putu, muškarci kojima su brkovi preči od odela, život na ulici kao u bioskopu, smokve sa orahom u čokoladi… To je Mecovo u Grčkoj, i mnogo više od toga. Ovo mesto naseljeno Cincarima, podsetiće vas ko ste i šta je zaista važno u životu.

Prvi nagoveštaj da će vas u Mecovu (Metsovo) snaći sve ono što niste očekivali, te da to nije samo „slikoviti tradicionalni grčki gradić“ kao što piše u turističkim reklamama, ukazuje se već na auto-putu za Janjinu i Igumenicu. Na ovoj autostradi sa bezbroj kilometarskih tunela koji blješte kao da ulazite u kockarnicu i koja vam deluje sasvim pogodna i za ateriranje svemirskog broda, što se više približavate skretanju za Mecovo, to su učestaliji saobraćajni znakovi sa upozorenjima da vam pred kola može istrčati – medved.

Kad se, naknadno, malo bolje informišete o tome kako je mesto koje naseljava narod koji u Grčkoj nazivaju Vlasima, a u Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj Cincarima, dobilo ime, među više varijanti naći ćete i onu da je naziv nastao spajanjem dve slovenske reči u „Meciovo“, što znači „selo medveda“. To je, između ostalog, tvrdio i Sokolis, grčki lekar koji je živeo u Mecovu sredinom 19. veka. Prema njegovom mišljenju, „Vlasi u Mecovu nisu ni grčki ni albanski tip, već su sličniji Slovenima. Ta osobenost može poticati otuda što je ova oblast poznata po brojnim slovenskim nazivima naselja, koja i danas postoje“.

Osim toponima, poput Zagore, o slovenskom prisustvu trenutno svedoči jedino žvrljotina na tabli pokraj puta, na kojoj je sprejom ispisano: „Borča, 860 kilomatara u suprotnom pravcu“. Jer, ako se odlučite da uprkos medama, ipak skrenete u Mecovo, teško da ćete u tom neobičnom mestu prepoznati nešto slovensko.

A nećete ni jevrejsko, iako je rabi Benjami, na proputovanju ovim predelima oko 1160. godine, između ostalog zapisao: „Ovi Vlasi su hitri kao jeleni. Niko se ne usuđuje da sa njima započne rat, niti neki vladar može da ih potčini. Oni ne prihvataju hrišćansku veru, niti veruju u Boga. Imaju jevrejska imena, a izraelski narod nazivaju bratskim. Kad god susretnu nekog Jevrejina, opljačkaju ga, ali ga nikad ne ubiju kao što to čine sa Grcima“.

Ruku na srce, u Mecovu nema ni mnogo grčkog, a ni albanskog, niti turskog. Ali sve oko vas miriše na Orijent. Pa, onda, šta je Mecovo?

Pogled na dva sveta

Mecovo je svet za sebe. Ovaj gradić, koji se ugnezdio na visini od preko 1.200 metara u zelenim borovima i omorikama na padinama planine Pindos, okružuju tri planinska vrha i pet reka. Njegovi stanovnici, njih oko 4.000, zovu ga na vlaškom jeziku Amincua, a posetilac ima osećaj da stoji na krovu sveta, sa pogledom i na svetlo i na senku. Naime, početkom veka, Mecovo se sastojalo iz dva dela, od kojih se svaki nalazio na po jednoj strani dubokog proseka. Onaj veći, s pogledom na jug, zvao se Serini, ili Sunčani, a manji, na nižim padinama i okrenut severu Nkiare, ili Večernji.

Sve kuće u mestu koje istovremeno koketira i sa svetlom i sa tamom, građene su u tradicionalnom epirskom stilu: kameni zidovi i krov od drveta i pločica, sa mnoštvom drvenih detalja, prozora, greda, terasa, verandi i cveća. U blizini gradskog trga, nalazi se crkva Agia Paraskevi (Sveta Petka), sagrađena 1511. godine, poznata po ikonostasu, svetom posuđu i zlatom izvezenom Jevanđelju, a najviše po mozaiku Ravene, koji je jedinstven u Grčkoj. Sagrađena 1511. godine, poznata po ikonostasu, svetom posuđu i zlatom izvezenom Jevanđelju, a najviše po mozaiku Ravene, koji je jedinstven u Grčkoj, a spram crkve nalaze se tri izvora, za koja se veruje da putnicima donose sreću.

Mecovo je početkom 19. veka bilo selo na glasu, koje je među šest stotina kuća imalo neke od najlepših javnih zgrada u tadašnjoj Grčkoj. One su, uglavnom, zaostavština trgovca i filantropa Georgiosa Averinosa, koji je nakon mnogobrojnih putovanja Rusijom promenio prezime u Averof. Ovaj uspešni poslovni čovek, rođenjem Vlah, imenom Sloven, a po opredeljenju Grk, otisnuo se u svet u ranoj mladosti, ali je velike svote novca dao za izgradnju škola u Grčkoj, obnovio je Istorijski i Etnografski muzej u Atini, a u rodnom Mecovu osnovao veći broj institucija i finansirao uređenje velikog parka-bašte, ostavivši nakon smrti značajnu svotu novca za dalji razvoj mesta.

Ipak, sve to nije onaj „tajanstveni sastojak“ koji pored toliko lepih mesta u svetu, Mecovo čini nezaboravnim i različitim. Spuštajući se strmim uličicama do trga, shvatite u jednom momentu da vam je nešto čudno, a ne znate šta. A onda vam sine: svi sredovečni i stariji muškarci imaju brkove, bez izuzetka. I svi nose masivne drvene štapove sa neobično izuvijanim drškama, za koje, kao neko odrastao u gradu, samo pretpostavljate da mogu poslužiti i za saplitanje ovce odbegle od stada. Svejedno da li živo čavrljaju ili filozfoski ćute, svi u rukama drže brojanice po kojima neprekidno prebiraju.

Na ulici kao u bioskopu

Čim zađe sunce, celo Mecovo izlazi na ulicu. Na trgu su sve generacije, od onih tek rođenih, do najstarijih, obučenih u najsvečaniju odeću koju imaju. Starci i starice sede oslonjeni na zidić crkve, prateći kao strašni sud šta ostali na trgu rade i kako se ponašaju. Mada u grčkim turističkim vodičima piše kako raspravljaju o filozofskim temama i smislu života, vidite da satima ne progovaraju ni reč, kao da im je sve već odavno jasno, pa nema svrhe trošiti reči.

Zato su sredovečni neverovatno živahni, a o mlađima da ne govorimo. Mada vam je jasno da se mesto sastoji od nekoliko ulica koje sporim hodom obiđete za dvedesetak minta, čini vam se da ste u gradu sa milionima duša. Svi nekuda idu, peške, na motorićima, kolima i vraćaju se; na trgu je gužva kao da se sprema doček za nekog ili nešto nesvakidašnje, a komšije, koje se viđaju svaki dan i verovatno svako zna sve o onom drugom, razgovaraju kao da se nisu videli godinama. U Mecovu su internet i televizija definitivno izgubili bitku. Ceo život se odvija na ulici. Stoga, ni kafići nisu kao u drugih. Stolice su, umesto u krug, poređane za stolom u dva reda, dve napred, a dve iza njih, kao u bioskopu.

Opis lokalnih jela bi zahtevao ceo tekst. Za razliku od grčke kuhinje, u Mecovu caruje jelovnik nekadašnjih stočara nomada, a posebno meso, čak i kad jedete kašikom. Na glasu je supa od barenog kozjeg mesa, za jagnjeće iznutrice na ražnju priča se da su najčuvenije u celoj Grčkoj, kao i lokalni ovčji sir, a ukoliko suprugu dozvolite da proba junetinu spremljenu na vlaški način, slušaćete o tome do kraja života, kad god uđete u kuhinju. U poslastičarnici, dok jedete smokvu sa orahom, prelivenu čokoladom, nikoga osim vas neće začuditi sredovečni (i, naravno, brkati) muškarac, koji sa ženom ćuti za susednim stolom i, odjednom, počinje da peva. Kad pesma dođe kraju, otpije gutljaj piva i nastavi da ćuti.

Ujutru, u Mecovu počne da vas budi prvo zvuk crkvenog zvona, pa miris hleba, a onda kujundžija. U ovom gradiću nema brendirane robe, ali ima bezbroj zanatskih radnji u kojima, osim pekara i poslastičara, caruju kujundžije, drvodelje, rezbari tkači i drugi čijim zanatima i ne znate imena. Kad krenete na jutranju kafu, u jedini kafić koji je otvoren kad i crkva i pekara, mada drugih gostiju nema, na kafu ćete čekati kao da stiže iz Brazila. To vam je opomena da je nedeljno jutro, jedino baš takvo u vašem životu i da ne žurite kroz njega.

Kad dođe i taj trenutak da napustite Mecovo, niste sigurni da li biste u njemu mogli i da živite, ali znate pouzdano da je ovo selo vrednije pažnje od svih priča o globalnom selu. Oko Cincara se i danas vode naučne bitke ko su i odakle su došli, ali nakon Mecova, to vam se čini beznačajno u poređenju sa osećajem da ste se, među ovim ljudima, prisetili ko ste i šta je, zaista, važno u životu.

Izvor: Biznis i finansije, naslovna fotografija: Geraki / Wikimedia