Milan Čučilović, glumac, u razgovoru za Daljine.rs govori o putovanjima, zašto više nije avanturista, šta misli o all incusive hotelima, o hrani na putu, kao i o omiljenim gradovima za putovanja.
Daljine.rs: Glumačka profesija podrazumeva i česta putovanja. Koje ti je omiljeno mesto na koje si putovao u vezi sa svojom profesijom?
Milan Čučilović: To je bilo gostovanje sa predstavom “Falsifikator”, Gorana Markovića, kada smo išli u Drezden, u Nemačku. U pitanju je prelep grad sa velikom istorijom. Krajem Drugog svetskog rata je, nažalost, bio sravnjen sa zemljom, ali je zalaganjem doslovno svakog stanovnika podignut do poslednje zgrade. Što se ostalih poslovnih putovanja tiče izdvojio bih Sloveniju – Ljubljanu i Kranj. Predivna zemlja je ta Slovenija. U Bugarskoj mi se posebno dopala Sofija, lepa varoš. I naravno Beč.
Atmosfera kog grada bi najviše odgovarala seriji „Ubice mog oca“? Postoji li uopšte takav grad u kom bi snimanje te serije dalo drugu dimenziju radnji?
– Mislim da je to teško reći… Toliko serija je snimljeno, po raznim gradovima. Mislim da je „Ubice moga oca“ prava beogradska serija i da je ne treba premeštati.
Putovanja svako doživljava na svoj način. Šta za tebe predstavlja putovanje?
– Moram da priznam da više nisam avanturista. Nekada sam bio, pa sam voleo da kampujem. Pošto sam se rekreativno bavio ronjenjem, svake godine sam odvajao deo odmora za podvodna istraživanja. Crnogorsko primorje sam skoro celo preronio. Crveno more teško da bih preronio za ceo život, ali sam obišao nekoliko najboljih ronilačkih lokacija u Egiptu i to je nešto zaista fantastično.
S godinama, prirodno, avanturizam jenjava. Sada najviše volim spoj odmora i obilazaka istorijskih i umetničkih objekata. Italija je, recimo zemlja u koju bih se više puta vraćao. Video sam Rim, Firencu, Modenu. Grčka je takođe jedna od mojih omiljenih destinacija. Mediteran i more su inače moje velike ljubavi.
Čini se da ljudi sve više putuju. Zašto je po tvom mišljenju bitno putovati?
– Mislim da je najbitnije putovati dok si mlad. Dok su čula i radoznalost neiskvarena i otvorena za primanje utisaka. Putovanja oslobađaju. Kada odeš negde i upoznaš drugačije kulture, vraćaš se sa puta sa još većom ljubavlju za svoju. Beograd je najlepši kada se, recimo, noću vraćaš posle dugog puta, pa prelaziš preko nekog od savskih mostova. Obožavam tih nekoliko minuta.
Rekao si da je bitno putovati dok si mlad. Koje ti je omiljeno putovanje iz detinjstva ili mladosti?
– Istanbul, sa ocem. Sećam se da su me noge baš bolele, ali nisam odustajao od šetnji. Pamtim večeru u jednom od ribljih restorana… Ne sećam se kako se zove, ni gde se nalazi, ali se sećam da sam prvi put probao škampe i neku ribu, za koju nikada nismo saznali kako se zove. Drugo putovanje koje ću zauvek pamtiti bila je ekskurzija u srednjoj školi. Solun i Dojransko jezero. Atina i Krit. Petnaest predivnih “studentskih” letnjih dana.
Da li imaš omiljenu destinaciju za letnju i zimsku sezonu?
– Leta najčešće provodim u Grčkoj ili Crnoj Gori. Moj dragi kum ima kuću u Herceg Novom i tamo se osećam kao kod svoje. Pogled sa brda Podi, iznad Savine, je nezamenjiv. Sa terase kuće vidiš pola zaliva. Zimski odmor je uvek na Divčibarama. Pitoma planina Maljen me odmara više od svega.
Ne ostaju sva putovanja uvek u lepom sećanju. Koja destinacija je za tebe bila potpuno razočaranje?
– Ako baš moram da izaberem jednu, onda letovanje u Alanji u Turskoj. Prokletih 37 stepeni, vlaga million posto. All inclusive korporacijski princip. Onog trenutka kada ti stave narukvicu na ruku, istog momenta postaješ zatvorenik! To mi je bio najgori odmor u životu: 12 dana pod klimom u hotelu su bila pravi užas.
Putovanja po Srbiji su u poslednje vreme izuzetno popularna. Da li upražnjavaš produžene vikende i posete nekim obližnjim destinacijama?
– Posao mi je takav da mi ne dozvoljava takvu vrstu putovanja. Imam više vremena u vreme novogodišnjih praznika i letnjeg raspusta, pa bih tada voleo da obiđem te čuvene slovenačke terme.
Da li postoji neki grad u Srbiji u koji si otišao sticajem okolnosti, a onda se oduševio što takvo mesto uopšte postoji?
– Veliki sam hedonista, tako da ima mnogo gradova koje volim. Nijedan ne bih posebno izdvajao, jer smatram da je cela Srbija idealna zemlja za istorijsko-gastronomski turizam. Burna istorija, sa toliko očuvanih istorijskih spomenika i savršenih kafana sa genijalnom hranom. Vina su nam iz godine u godinu sve bolja.
Mimo posla, da li putuješ po Srbiji i da li postoji mesto kome se često vraćaš?
– Imam troje dece školskog uzrasta i posao koji oduzima dosta vremena, posebno to vreme kada bi se moglo putovati na kratko, tako da su ta kraća putovanja uglavnom vezana za posao.
Iako si s godinama sve manji avanturista, da li si iskusio neki vid alternativnog turizma kao što su sve popularnije adrenalinske, kamperske i pešačke ture ili planinarenje?
– Rafting Tarom. To je bilo fantastično iskustvo. Kao i ronjenje koje sam već pomenuo. Divčibare poznajem kao svoj džep. Do skora nisam ni znao da se moje šetnje i pentranja po divčibarskim gudurama i stazama sada zovu hajking. Fensi, a?
Retko ko putuje sam. Ko za tebe predstavlja idealno društvo za put?
– To su uvek ljudi koji mi prijaju. Porodica, prijatelji. Ljudi sa kojima mogu i da ćutim satima.
Pomenuo si loša iskustva na putu. Međutim, koje ti je najdraže putovanje do sada?
– Ne bih rekao da postoji to jedno najdraže. Trudim se da mi uvek bude lepo, tako da sam uživao u skoro svakom. Ipak, najlepše je bilo u Londonu, u koji smo išli na medeni mesec. Zapravo medenu sedmicu. To je bilo sedam predivnih dana, što je kratko vreme za takav grad. Posle trećeg muzeja koji obiđeš za jedan dan, počinješ da gubiš sposobnost da primiš svu tu lepotu na pravi način. Uđeš u nacionalnu galeriju, renesansa, barok, klasicizam, romantizam… Kada sam posle svega toga stao ispred “Suncokreta”, Van Goga, shvatio sam da sam potpuno ravnodušan, kao da gledam reprodukciju u nekom časopisu. Čudno iskustvo.
Hrana i putovanja nekako idu ruku pod ruku. Čiju kuhinju voliš, a da nije majčina?
– Već sam napomenuo da je kuhinja jedan od važnih segmenata putovanja. Najviše volim mediteransku i ovu našu srpsku, mešavinu raznih.
Gde sledeći put gostujete sa predstavom „Zojkin stan“ u kojoj igraš u Beogradskom dramskom pozorištu i da li postoji neki grad u kom ti je njena izvedba ostala u posebno lepom sećanju?
– Zojkin stan uskoro gostuje u Skoplju koje je takođe jedan od mojih omiljenih balkanskih gradova. Mentalitet, ljudi, hrana… tamo mi je sve divno.
Opraštamo se sa Milanom Čučilovićem i želimo mu lep provod u Skoplju, a vi pročitajte gde još putuju poznate ličnosti.
