Bel Paese znači lepa zemlja ili lep kraj, predeo. Prvi je tu sintagmu za Apeninsko poluostrvo upotrebio Dante u Božanstvenoj komediji (Pakao, XXXIII pevanje, Ugolino), a zatim je gotovo vek kasnije Frančesko Petrarka u odama svojoj Lauri napisao stih u kojem opeva „Bel paese” koju okružuju more i Alpi. Opat i geolog Antonio Stopani 1876. godine započeo je svoje „reportaže” pod naslovom „Bel Paese” u kojima opisuje lepote italijanskih gradova i predela. Postao je toliko popularan da su njegovi tekstovi ušli u školsku lektiru. Povodom smrti Stopanija, Eđidio Galbani, osnivač danas multinacionalne kompanije za preradu mleka „Galbani”, proizveo je 1906. godine novu vrstu sira koji je u znak sećanja na tekstove uz koj je rastao nazvao – „Bel Paese”. Sir „Bel Paese” je srednje cene i kvaliteta, ali među najpopularnijim i danas što nije lako u zemlji koja ima više sireva nego dana u godini. Tako se od Danteovog „Pakla” do Galbanievog sira zatvara tipično italijanski krug od uzvišene poezije do trpeze.

Svaki čovek ima dve domovine, prva je ona u kojoj je rođen, a druga je Italija
(Henrik Sjenkijevič, poljski književnik dobitnik Nobelove nagrade)

Zašto pisati baš o Italiji? Pa zato što je po mom iskustvu, od onoga što sam video, Italija zemlja najviše „po meri čoveka“. Amerika je najfascinatnija, Finska najuređenija, Kanada najlepša, Holandija najšarolikija, Britanija najsamouverenija, Francuska najsamozaljubljenija i da ne nabrajam dalje… A Italija, ah ta Italija, na žalost, polako prestaje da bude ono što je bila, postaje „normalna“ prema današnjim merilima. I dok je još uvek po meri čoveka treba je makar opisati da se ne zaboravi. Američki ekonomista Lester Tjurou (Thurow) napisao je u jednom tekstu, sporeći univerzalnost BDP (bruto domaći proizvod) kao merila uspešnosti, kako je Italija na 19. mestu u svetu merena BDP-om po stanovniku, a Katar na prvom sa trostruko većim iznosom „ali ko bi normalan pristao da radije živi u Dohi nego u Firenci“. Bilo je to pre nekih desetak godina, danas možda više i nije tako. Imućni Englezi danas ipak čine skoro trećinu stanovništva (vlasnika kuća) u Toskani – nisu došli tu da rade nego da uživaju. Eto baš zato vredi videti šta i kako svet olako gubi.

Počeo bih od toga da je Italija „mlada“ država sa samo 157 godina trajanja, međutim njena istorija traje milenijumima. Stara je koliko i čovečanstvo, a pisanih spomenika ima još iz 750. godine pre nove ere, kada je u centru Apenina bila prva ozbiljna država, koju su njeni stanovnici zvali Rasna, a Rimljani Etrurija. Rim je tu Etruriju, čiji je glavni grad Velzana, današnji Orvijeto u samom centru Apenina, osvojio 264. godine p.n.e. i tako zavladao najvećim delom današnje Italije. O tom razdoblju antike, napisana su brda knjiga, pa ga prepuštam ambicioznijima.


Bazilika sv. Marka, Venecija

Bazilika sv. Marka, Venecija, Photo by Nick Karvounis on Unsplash

Inače, važno je za čitavo čovečanstvo toliko mnogo da je priznato kao koren nastanka zapadne civilizacije. Istorija je bila glavni adut Italije da uđe i u Evropsku uniju, iako nije zadovoljavala ekonomske kriterijume. Bez Italije, i još starije Grčke, Evropa jednostavno ne bi imala istorijski početak. Zato su uprkos njihovoj ekonomskoj i političkoj nesolidnosti obe ipak primljene u članstvo moderne zajednice. U gradskoj biblioteci u Milanu postoji 180 kutija bibliografskih listića na kojima su podaci o putopisima po Italiji. Teško da postoji još neka zemlja na svetu o kojoj je toliko pisano.

Antička Grčka je toliko starija da se najrasprostranjenija teza o imenu Italije pripisuje Grcima. Oni su naime (Herkul posebno) u svojim pohodima bili fascinirani količinom i obožavanjem goveda koje su zatekli prebrodivši Jadransko more. Govedo je na grčkom vitelius, pa su u toj reči naučnici našli koren naziva Vitalija pa Italija. Uprkos višemilenijumskoj prošlosti, Italijani striktno dele preistoriju, antiku i srednji vek od savremene istorije koja počinje Garibaldijevim ujedinjenjem svih nezavisnih mini kraljevina, republika, pokrajina i gradova na Apeninskom poluostrvu. Može im se, jer niko ne sumnja da su Etrurci i Rimljani njihovi preci, pa prema tome nemaju razloga, kao Balkanci, da prisvajaju grčke kraljeve ili persijske ornamente kojima bi da dokazuju sami sebe. Jedan od najvedrijih argumenata njihovog kontinuiteta ja lično nalazim u napuljskoj vinoteci „Vino e grano“ (grano je žito) koja na istom mestu navodno postoji 2043 godine i po tradiciji i sada prodaje žito, brašno i hleb, pored vina. Možda to trajanje i nije istina, ali malo ko sumnja kad uđe u katakombe pune antičkih amfora i posuda sve do današnjih boca, a pogotovo posle par čaša dobrog „nero d’avola“ – valjda jedinog vina koje u zapadnoj hemisferi nosi, po naški, naziv „crno“.

Italijanska kuhinja: U Italiji se jede i pije, a izvan nje se ždere i pijanči

„Muvatori i glupaci“

Đuzepe Precolini (Prezzolini), književnik, izdavač, predavač na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, definisao je svoje sunarodnike ovako: „Italijani se dele u dve kategorije – na muvatore i glupake. Onaj ko nešto zna – je glupak. Onaj koji uspeva bez znanja – je muvator. Glupaci rade, crkavaju, plaćaju dugove i poreze… Međutim oni koji ostavljaju utisak da Italija ipak napreduje su muvatori, koji ne izgaraju na poslu, ali umeju da iskoriste ono što su uradili vredni i glupi“. Navodim Pecolinija, zato što on spada medju umerenije kritičare sopstvene sredine. Postoji duga nit beskrupuloznih kritičara italijanskog mentaliteta među kojima su i veliki književnici: Enio Flaiano: „Italijani su individue mlohavih ambicija, pokvarenjaci i prevrtljivci, zaljubljenici u zakon ali i nepoštovanje zakona, žandarmi i lopovi istovremeno, patrioti koji izvrdavaju porez i uza sve to ubeđeni da su neko i nešto“. Zatim Kurcio Malaparte„Italija smrdi od ulizica“, pisao je … slična nabrajanja mogu ići u nedogled. Čak je i Musolini, želeći da sebi umanji odgovornost, ustvrdio: „Nisam ja izmislio fašizam, ja sam mu samo otvorio vrata na italijanskoj duši da iz nje izađe“.

Manarola, Italija

„Večiti Italijan, udvarač, protivnik modernizacije, znalac svega i svačega, zna samo da opravdava sopstvene poroke, al nema ni trunke razumevanja za druge, naročito ako su na vlasti.“, Manarola, Italija – Photo by Ananthan Loggi on Unsplash

Novinari ni malo ne zaostaju u samopljuvanju nacije: Indro Montaneli (Montanelli), verovatno najbolji novinar koga je Italija imala, najšarmantniji desničar i izuzetna intelektualna ličnost, napisao je za svoje sunarodnike: „Večiti Italijan, udvarač, protivnik modernizacije, znalac svega i svačega, zna samo da opravdava sopstvene poroke, al nema ni trunke razumevanja za druge, naročito ako su na vlasti.“ Njegov vršnjak Enco Biađi (Biagi), napisao je bezbroj definicija koje se odnose na Italiju, kao na primer: „U Italiji je situacija uvek tragična, ali nikada ozbiljna“ ili „Suštinskim stvarima se kod nas ne bavi politika nego sudovi i humoristi“, pa do rezignirajućeg da „Italijom nije teško upravljati, nego je beskorisno“. Treći iz te plejade velikh novinara kojih nema više, Đorđo Boka (Bocca), decenijama je pisao izuzetno popularnu kolumnu sa naslovom „Antiitalijan“. Italijani skoro da uživaju ne samo da se smeju, nego i da se blate sopstvenim mentalitetom. Njih niko nije u stanju da ih uvredi, jer sami o sebi uvek kažu nešto teže, gore i suštinskije nego što stranac to može da zapazi. Taj „žanr“ ima i odrednicu „autodenigrazione“ – samoocrnjivanje!

  Čile: Pozdrav iz juga Sveta

Mora im se priznati da zdušno sami produkuju dovoljno argumenata zaslužnih klevetanja. Međutim, postoji i drugo lice iste te Italije. To je zemlja koja je dala 20 laureata Nobelove nagrade. Ako je to formalni argument vrednosti valja navesti bar neke od onih kojima bi se mnoge zemlje dičile, kad bi imale makar jednog takvog. Rikardo Muti – dirigent, Roberto Beninji – glumac, režiser, mudri šarlatan i dobitnik Oskara, Renco Piano – fascinantni arhitekta, Nani Moreti – filmadžija, Roberto Saviano – književnik, Mario Monti – ekonomista, porodica Beneton… i nebrojeno drugiih u sferi nauke, umetnosti, šoubiznisa, tehnologije… koji relativizuju tendencije samoocnjivanja, jer ih ceo svet prepoznaje kao vrhunske vrednosti. Samo nacija koja poseduje takve vrednosti može da ne prikriva, nego bespoštedno kritikuje, sopstvene loše osobine. Sociolog Đuzepe De Rita poznat po definiciji da je Italija „zajednica zasnovana na spektaklu“ (parafraza prvog člana Ustava u kojem piše da je „Italija republika zasnovana na radu“) definiše: „Italija je proces u neprekidnoj evoluciji… projektovan pogrešno od samog početka te prinuđen da se transformiše, danas možda više nego nekada, ali sudbinski predodređen da se menja i dalje… to društvo u neprekidnoj evoluciji, koje nikada ne ostaje samoizolovano, homogeno, kohezivno – poseduje to kao snagu, a ne kao slabost“.

Otpor tiraniji realizma

Italija danas prolazi kroz fazu strahovitih restrikcija, pooštravanja svih mogućih kriterijuma rada, proizvodnje i raspodele da bi stezanjem kaiša i uštedama nadoknadila ono što je profućkano u razdoblju olakog života i zaduživanja. Ukratko, italijanska država ima ukupan dug od 130 odsto svog BDP, odnosno 2.200 milijardi evra. Jesu Italijani 8,5 puta brojniji od Srba, ali je i italijanska zaduženost tolika da bi Srbija morala 58 i po godina da daje sve što proizvede, zaradi, izraste, rodi na njenoj teritoriji i da pritom nit jede, nit vodu pije, da bi vratila toliki dug. Evropska unije žestoko pritiska Italiju da poče intenzivnije da smanjuje dug, dakle da i još jače steže kajš, iako to radi već više od jedne decenije pa nije čudo što je na izborima u martu glasala za one koji obećavaju lepše dane.

Italijanska kuhinja 2: Svinjetina ujedinila Evropu

Nije u pitanju samo atak na potrošnju, već je to smrtni udar na način života, na jednu civilizaciju, koja je izgrađena da služi ljudima, uz nesumnjiva preterivanja i devijacije, ali lepu i komotnu na kojoj su Italijanima zavideli širom sveta. To što se danas preduzima okrutno je, ali neminovno, bar kako nas ubeđuju isti oni koji su krojili svet na taj način. Teško će, ne samo mene, neko ubediti da nije bio moguć i drugačiji svet bez vojske i ratova, bez berzanskih lopovluka i presipanja bogatstva, bez nasilja moćnih i prebogatih kojima nikada nije dosta.

Koloseum

U 2011. godini Italijani su iskazali najveći stepen lične sreće u razvijenom svetu., Photo by Bence ▲ Boros on Unsplash

Nije baš jasno da li se to Italija brani optimizmom ili je njen optimizam neuništiv, ali najpouzdanije merilo današnjice – internet – pokazuje italijansku stvarnost drugačije nego što bi se očekivalo. Pre par godina lansiran je Gross National Happiness Index (Indeks sreće) onda su se toga dočepali naučnici pa napravili „istraživački motor Cogito“ kojim se pretraživanjem 230 miliona Fejsbuk i Tviter poruka (5.000 u sekundi) dnevno izdvajaju ključne reči i tako dolazi do zaključaka raznih vrsta. Na primer, dominacija optimističkih reči ukazuje da će se za koji dan na berzi povećati obim operacija. Eto tim „motorom“ konstatovano je da Italijani iskazuju najveći stepen lične sreće u razvijenom svetu. Uprkos činjenci da 32 odsto mlade generacije nema zaposlenje, da narednih 30 odsto radi honorarno od posla do posla, da su najvećim delom prinuđeni da se bore za golu egzistenciju – oni, koji čine najbrojniju populaciju interneta, umeju da budu srećni. Ostaju „poveri ma belli“ – siromašni ali lepi, kao u vedroj tipično italijanskoj komediji Dina Rizija iz 1957. godine. Ta magična pozicija pozitivnog mišljenja koja pokreće svet donosi nadu da će Italija ipak, kao Paja Patak, uspeti da se izvuče iz svih teškoća, te lepotom, vedrinom i pesmom nastaviti da ovaj svet čini boljim. Tu paralelu sa Pajom Patkom nisam smislio ja nego Daniel Kaneman, izraelski nobelovac, psiholog koji je napisao čitav traktat o Italiji kao Paji Patku, beskrajno simpatičnom bezveznjaku – samouverenom neznalici, nesposobnjakoviću, kojem povremeno ponešto pođe od ruke, ali se onda popne svima na glavu.

7 neobičnih vodiča za Rim

Moje verovanje da će Italija lepotom, vedrinom i pesmom uspeti da spase i sebe i druge zasniva se na činjenicama da je lepa reč lepota neuništiva. Zahvaljujući upravo dugoj tradiciji proizvodnje lepe, kvalitetne i luksuzne robe, Italiju je i u trenucima najcrnje krize spasavao izvoz. Može da ih kopira ko god hoće, ipak pojam ostaju Pininfarina, Bertone, Versace, Armani, Brunello di Montalcino, (crno vino) pizza, mozarella i parmigiano… Vedrinu duha potvrđuju podaci sa interneta o sreći, još više smeh, vreva na ulici i neizbežan prijateljski osmeh prolaznika. I konačno muzika. Svaki bi Italijan izmenio ovaj moj redosled i stavio muziku na prvo mesto. No valja imati u vidu da ta najmuzikalnija nacija valjda jedina u Evropi ne učestvuje na „Pesmi Evrope“!? Možda kao prava primadona ne bi podnela da koji put ne osvoji prvo mesto.

Italijanke

Italijanke, Photo by Cristina Gottardi on Unsplash

Američki magazin Varajeti (Variety) koji drma svetom filma i šoubiznisa proglasio je 2005. godine kanconu „O sole mio“ najpopularnijom pesmom svih vremena. Nisam pročitao da je iko to osporavao. Tekst za tu pesmu napisao je napuljski ulični pesnik, socijalista, proleter, Đovani Kapuro 1898. godine za honorar od 15 lira. Stihovi su zatim nekako dospeli do Eduarda Di Kapue, mandoliniste i kompozitora, koji je u Odesi očajavao za svojim sunčanim Napuljom. Takav izliv emocija i muzičke bravure bili su do tada nešto nepoznato. Možda čak ni to ne bi bilo presudno da pesma nije dospela do tada najslavnijeg tenora Enrika Karuza, koji ju je pevao tako da je publika u salama širom sveta plakala potresena. Od njega do Elvisa Prislija; od Pavarotija do Rej Čarlsa, nema značajnijeg pevača koji nije tu pesmu stavio na svoj repertoar. I ne samo pevači. Jurij Gagarin je oblećući oko zemlje na sav glas pevao tu pesmu, a ne Kaćušu. Kineski premijer Jang Cemin, želeći da razveseli Čaveza prilikom posete Venecueli pevao mu je istu pesmu, beleže čak da je znao reči na italijanskom. Na kongresu katoličke omladine 2005. godine papa Vojtila je zajedno sa omladinom pevao „O sole mio“. Ima ih koji muzički nadmeno tvrde da je pesma čist kičeraj, naročito kada je peva tenor-blefer Al Bano. Ljudi koji ne teoretišu nego vole muziku najviše se lepe upravo za tu interpretaciju, kako podaci o prodaji i svedoče. Postoji u Trstu tratoria „Menarosti“ (o njoj će biti reči u nastavku o italijanskoj kuhinji) u kojoj Fulvio, sin vlasnika, mladi istoričar, kelner i tenor amater peva, kad gosti uspeju da na nagovore, da vam, ili bar meni, knedla stane u grlu.

 

Navike u ishrani koje promenite kada duže boravite u Italiji

Želeo bih da ovaj nastavak završim, a seriju započnem verujući kako zemlja u kojoj su broj posetilaca pozorišta i prihodi od ulaznica veći nego od fudbalskih utakmica, ne može tek tako da propadne, jer bi sa njom propala i svaka nada da su ljudski duh, vedrina i osećajnost definitivno poklekli pred komercijalizacijom.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Preko ramena, a autor ga je dopunio i prilagodio za Daljine.rs

583Shares

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.