Miloš Maksimović, danas vloger na kanalu „Mogu ja to sam“, a nekada voditelj na TV B92 i TV Prva, za Daljine.rs otkriva šta za njega predstavljaju putovanja, gde se najlepše proveo, gde planira na odmor i još po nešto…
Daljine.rs: S obzirom na to da često pozajmljujete glas za mnoge TV reklame i da vaš glas, sa vašom pojavom, karakteriše mnoge manifestacije, da li je vaš glas na prodaju? Ako jeste, pošto?
Miloš Maksimović: Hvala što primetiste. Naravno da je na prodaju, od toga živim. Cena, pak, zavisi od toga šta vam fakturišem. Stas, ili stas i glas?
Šta za tebe predstavlja putovanje? Destinaciju, proces, nove kulture, društvo ili nešto treće?
– Nekako pomalo od svega. Sem urnebesa. Odrastao sam u porodici u kojoj se dosta putovalo, ako tako mogu da kažem. Pritom, ne mislim da sam izmislio toplu vodu jer sam pripadnik generacije koja je ispratila tužan kraj SFRJ, što kažu – svi su putovali tada, moglo se. Moj otac je menjao pasoše uglavnom zbog ispunjenosti, a ne zbog gubitka ili isteka, pa i mi sa njim. Dakle, putovanje je destinacija, praćeno procesom organizacije, uvek u nekom dobrom društvu, radi posla, ali i upoznavanja novih kultura.
Zašto je po tvom mišljenju bitno putovati?
– Zato što tako vidite nove stvari, upoznajete druge narode, mesta i običaje. Mislim da nema ništa tužnije nego ceo život ostati u mestu, bez da iskusite nove predele, ljude i drugačiju klopu. Ako ništa drugo, prija promeniti prizor pred očima, na stranu upijanje prizora drugačije arhitekture.
Koje ti je omiljeno putovanje iz detinjstva ili mladosti?
– Teško mi je da se odlučim, zaista. Jako dobro pamtim jedno porodično putovanje u Italiju, išlo se kolima, a ja sam prepadnut zbog činjenice da na granici mora da se prijavi šta se kupilo u inostranstvu – ponosno podigao kamiončić igračku na pitanje carinika – da li imate nešto da prijavite?
– Drugo upečatljivo putovanje takođe ima veze sa Italijom, kada je moj otac išao na poslovni put, a mene poveo kao privezak. Poleteli smo iz Beograda, sleteli u Ljubljanu i iznajmili automobil kako bismo došli do Trsta. Bio sam naročito ponosan što mi je otac dao u zadatak da čuvam sopstveni pasoš, ali kako smo bili bliži granici, tako je bilo sve neizvesnije gde mi se pasoš zapravo nalazi. Tata je već napravio rezervni plan u kome ja ostajem u Sežani, dok on obavlja poslovni sastanak u Trstu, kada smo uspeli da nađemo šaru ispod sedišta automobila.
Treći upečatljivi trenutak je sam početak kraja matore Jugoslavije, kada je moj otac vizionarski organizovao da idemo na tri mora, očito znajući da nakon toga putovanja godinama neće biti fokus naše pažnje, ili možda neće biti moguća. Sutomore, Lutraki (Grčka), pa Tunis. Sećam se da sam vest o bombardovanju nekih položaja u Slavoniji od strane JNA ispratio u lobiju hotela El Bousten u Hamametu. Neki švabić sa kojim sam se zgotivio na bazenu je bio pored mene, na ekranu TV-a zastava Juge prošarana plamenom i neki avioni, ja se okrećem ka mom plavokosom “kameradu” i kažem “that’s my country”.
Da li imaš omiljenu destinaciju za letnju i zimsku sezonu?
– Kako sam i do sada bio u nekom jugonostalgičnom fazonu, moram reći da mi je omiljena letnja destinacija hrvatsko primorje. Jednostavno, gotovo da nisam znao da Crna Gora ima izlaz na more dok je postojala ta nekadašnja država. Bio sam više puta i u Grčkoj, jednom prilikom u Španiji, ali mi je srce ostalo na Visu, u Kuparima, Sukošanu, Dubrovniku i Vodicama. Trudim se da ponovim ta iskustva, pa sam recimo prošle godine bio u Makarskoj i posetio Split ponovo, nakon 30 godina. Akvatorij koji posjeduju susjedi je impresivan, a hladovinu i miris borovine, uz lepotu plaža ne bih nikada menjao za Paraliju.
Što se tiče zimske sezone, moram da priznam da nisam na skije stao poslednjih 20 godina i da mi to pomalo nedostaje. Kad bih bio dovoljno bogat, možda bih se ponovo obreo na Kopaoniku u sezoni, mada sumnjam da je skijanje tada moguće jer deluje da je cela Srbija na sopstvenom krovu u tih nekoliko meseci. Čujem da je bolje i jeftinije to vreme utrošiti na Alpima ili u Banskom, ali nisam probao, pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Zimovanje mi je nekako otpalo sa kalendara u poslednjih dvadesetak godina, valjda zato što sam ljubitelj sunca i toplijih krajeva.
Destinacija koja te je iznenadila, a očekivao si nešto sasvim drugačije?
– Manje ima veze sa destinacijom koliko sa loše pogođenim smeštajem. To je bilo jedno porodično letovanje u Petrovcu na moru. Jedno sam pogodio sa čovekom u Beogradu, nažalost, dao i deo para unapred, a drugo me sačekalo na licu mesta. Sa dušekom, ručnim frižiderom i dvoje dece pod miškom nisam baš mogao da menjam smeštaj, pa sam odslužio tu sedmodnevnu zatvorsku kaznu stoički, veoma pazeći na raspored kada imam struje i vode u “apartmanu”.
Koja destinacija je za tebe bilo potpuno razočaranje?
– Vidite pod prethodnim pitanjem… hahahah. Mada… postoji i jedna priča o putu iz Opatije na Lago di Garda, kada sam porodično kisnuo u ciklonu pred kapijama zabavnog parka Gardaland, naravno, prethodno plativši preskupe karte. Jedan veoma zanimljiv i izuzetan put koji me je dosta koštao, a nisam odradio ni jednu vožnju na čuvenim roler-kosterima.
Da li upražnjavaš produžene vikende i posete nekim obližnjim destinacijama? Šta je najbitnije prilikom odabira upravo ovog tipa putovanja?
– Zanimljivo je da odgovaram na ova pitanja upravo pred polazak na jedan takav put. Idem u Homolje kao deo jedne novinarske ture, nadam se da ću se lepo provesti. Iskreno, nisam odavno organizovao nešto poput produženog vikenda, možda najviše zbog toga što često službeno putujem, pa mi ponekada više prija da malo ostanem kod kuće i odmorim.
Što se tiče odabira, mislim da je važno obratiti pažnju na bogatstvo sadržaja i kvalitet iskustva koji ćete tamo imati.
Da li putuješ po Srbiji i da li postoji mesto kome se često vraćaš?
– Moram da priznam da su moja putovanja po Srbiji gotovo sva bila isključivo službena. Nisam baš nešto putovao radi zadovoljstva, koliko zbog angažmana po raznim gradovima diljem naše prelepe domovine. U proteklih nekoliko godina više puta su me videli Niš, Subotica, Novi Sad, Čačak, Užice, Zlatibor, Priboj, Požarevac i Kragujevac.
Možda sam najviše puta zapravo bio u Kragujevcu, a često i prođem kroz srpski Detroit idući na druga mesta, jer mi je nekako opuštenije da pređem potez Batočina – Kragujevac – Lago di Gruža – Mrčajevci – Čačak, pa tek onda okrenem ka Užicu, nego da gubim vreme i živce na Ibarskoj.
Da li si iskusio neki vid alternativnog turizma, kao što su sve popularnije adrenalinske, kamperske i pešačke ture, kao i planinarenje?
– Bio sam na kanjoningu sa ekipom iz Wild Serbia. To su moji drugari i rado sam se odazvao izazovu da se spuštamo niz vodopade reke Tribuće. Bilo je to naporno ali jedinstveno iskustvo koje zaista od srca mogu da preporučim. Iskreno, kako starim sve mi je teže da se odreknem blagodeti hotelskog ili apartmanskog smeštaja i to zamenim za šator, iako sam bio aktivan u izviđačima kao sasvim mlad.
Ko, po tebi, predstavlja idealno društvo za put?
– Ko god se ne meša u muziku i ne kija u automobilu! Šalim se, ponekada putujem sa porodicom, nekada sa saradnicima. Idealno društvo za put je ono sa kojim imate zanimljivu atmosferu u automobilu i makar malo međusobne kompatibilnosti. Što se tiče putovanja u kojima ne figurira automobil (primetićete da to dominira ovim tekstom), mislim da idealno društvo za put mora biti sastavljeno od ljudi koji nisu smor i kojima ništa nije teško.
Nema ništa gore od onog tipa osoba koje su u stanju da doputuju, recimo u Beč, i onda budu u fazonu – a umoran sam, gde ćeš sada da šetamo, šta sada ima da se vidi/doživi – sutra ćemo! Sto mu muka, došao si u neku drugu sredinu, ako ništa drugo – idi prošetaj malo i vidi kako izgleda noć u drugom gradu.
Voliš automobile i u emisiji često daješ savete o vožnji i održavanju automobila. Koji je najbolji automobil za putovanja?
– Po mom mišljenju to je automobil u kome, za početak, ima dovoljno mesta za sve što želite da ponesete. Snaga motora i komfor putovanja su prioritet. Dakle, radi se o opremi koja vam čini putovanje prijatnijim i motoru sa kojim možete bezbrižno i sigurno da izvršite preticanje kada za to ima potrebe.
Gotovo svi automobili danas pružiće vam mogućnost da putujete maksimalno dozvoljenim brzinama, ali bi bilo sjajno da nakon tog puta ne izađete znojavi i pokrivljeni. Nažalost, postoje automobili sa izuzetno lošom ergonomijom, nakon kojih vam je potreban kiropraktičar kako biste se vratili u normalu.
Koji je najbolji automobil u kome si putovao, a koji je najgori?
– Najbolji automobil, ikada, je Mercedes Benc S klase. Imao sam prilike jedan službeno da vozim u određenom periodu mog života i to po meni zaista ne može da se meri sa drugim automobilima. Nakon duge vožnje vi iz tog automobila izlazite odmorni jer on jednostavno poništava kilometre.
Najgori u kome sam išao na put svakako mora biti moj jugić, tamo negde početkom dvehiljaditih. Tu ponekada niste sigurni da li stižete na destinaciju, mada su se delovi mogli naći na svakoj trafici.
Da li si razmišljao da pozajmiš glas nekoj GPS navigaciji?
– Hahahah, jesam, ali u formi jednog veoma poznatog glasa iz sfere automobilizma. Mislim da bi bilo smešno i zabavno, pre svega. Radi se o imitaciji po kojoj sam poznat i još uvek nisam odustao od ideje da makar snimim kratak video u kome bih to simulirao. Mislim da će biti viral.
Dok ispraćamo ovog ljutog švercera na put za Homolje, pročitajte gde još poznati putuju.
