Svi idu u Jordan zbog nekadašnje prestonice Nabatejskog carstva, Petre, zbog pustinje Vadi Rum, riba i korala u Crvenom moru. Niko ne kreće u Jordan zbog Jordanaca. A oni su njegovo najveće iznenađenje.
Jedna od prvih lekcija koju naučite o Jordancima kada počnete sa njima da razgovarate na ulici, u restoranu ili na benzijskoj pumpi je da nimalo ne žale što njihova država nije glavna vest u svetskim medijima, naročito zapadnim. Bliska im je mudrost seljaka u Srbiji, koji kada ih upitate šta ima novo, odgovore: „Hvala bogu, ništa“.
Šta Jordanci misle o činjenici da ih „udarne vesti“ zaobilaze kao da ne postoje, najbolje je objasnio ulični kuvar kafe u turističkom mestu Akabi, na jugu Jordana. On kuva kafu na pesku, „na beduinski način“ i na svojoj verziji engleskog ćaska sa mušterijama o svemu – od cene kafe do globalne politike. Kada stignete do teme da li Jordancima teško pada činjenica da među tolikim Arapima baš oni nemaju naftu, sažeto vam objasni pravo stanje stvari. „Mi imamo naftu, ali tu informaciju krijemo da ne bismo naje…..kao ostali“.
Znate šta smo hteli da kažemo i koji izraz najslikovitije opisuje šta se dešava stanovnicima država kojima se „posrećilo“ sa velikim količinama nafte.
Gde se zagubilo četiri miliona ljudi
Tako o Jordanu – pošto nema dovoljno mrtvih i ranjenih, niti virusa koji najavljuje apokalipsu da bi stigao na naslovne strane – i to što znamo svodi se na Petru, odnosno ostatke nekadašnje prestonice Nabatejskog carstva, a ni za nju mnogi ne bi čuli da tu nije snimljen jedan od filmova o arheologu avanturisti Indijani Džonsu. Ni pustinja Vadi Rum, iako je pod zaštitom UNESCO-a, ne bi se došunjala do ušiju masovnog turizma, da opet nije bilo Holivuda i odluke da se baš tu snime glavne scene u naučno-fantastičnom filmu „Marsovac“.
Budući da glavni grad Jordana, Aman, još nije zainteresovao producente američkih blokbastera, pitanje je koliko bi ljudi umelo da odgovori gde se taj grad uopšte nalazi, iako oni koji su ga posetili zdušno tvrde da je među najlepšima u svetu.
Čak i savremeni nomadi koji su obišli Jordan uzduž i popreko, većinom ne znaju ni koliko ova zemlja ima stanovnika. U svojim putopisima negde su zagubili četiri miliona Jordanaca, jer svi kopiraju podatak da zemlju naseljava između pet i šest miliona ljudi, a u Jordanu ih ima preko deset miliona. Jordance pominju usput i na isti način: da su srdačni i gostoprimljivi, pa onda sledi spisak – koji opet prepisuju jedni od drugih – šta sve ne bi trebalo da radite u Jordanu kako ne biste naljutili domaćine.
Stvar je u tome, da ma koliko Petra predstavlja jedinstveno čudo među ostacima drevnih civilizacija, ona kao i druge atrakcije za turiste ne iznenade vas toliko kao što vas „zateknu“ Jordanci. Baš zato što gotovo ništa ne znamo o njima, ili „znamo“ na osnovu brojnih stereotipa koji nam se serviraju, na kraju shvatite (pod uslovom da niste odrasli na internetu) da su najveći marketinški adut Jordana – ljudi koji u Jordanu žive.
Politika je politika, a posao je posao
Tako je prvi utisak koji vas iznenadi onaj koliko se u toj zemlji osećate opušteno, uprkos tome što ste stigli u „tampon zonu“ između Sirije, Iraka, Saudijske Arabije i Izraela. Tim pre, što već u avionu kojim letite za jordansko letovalište Akabu, doživite sledeće: kada se približite Izraelu, stjuardesa poziva sve putnike da se obavezno vrate na svoja sedišta, vežu i potom saopštava da iz bezbednosnih razloga „niko ne može u toalet dok ne preletimo teritoriju Izraela“ (!?)
Ovakva, nesvakidašnja antiteroristička mera, uz informaciju da ogroman deo palestinskih izbeglica živi u Jordanu, pripreme vas za potpuno suprotnu sliku od one koju zateknete kada stignete u Akabu. Prekoputa jordanske obale na Crvenom moru baškari se izraelsko letovalište Eilat, za koje vam se čini da bi dobar plivač u kondiciji mogao do njega časkom da prepliva. Turistički čamci plove na sve strane, nigde vojnih i policijskih brodova niti bilo čega drugog što bi vam dalo do znanja da je tu uopšte granica, pa još dobro čuvana. Jasno vam je da bi pokušaj preplivavanja sigurno završio među uniformisanim licima jedne ili druge strane, ali poenta je u tome da ih nigde ne vidite.
Još veće iznenađenje po istom pitanju doživite kada upoznate Abdulaha, mladog Jordanca koji je rođen i živeo u Beogradu do pre nekoliko godina. Raspituje se kolike su trenutno cene nekretnina u Srbiji jer mu Izraelci nude posao: da promoviše na arapskom tržištu kupovinu nekretnina koje izraelske firme grade kod nas. Kada ga upitate otkud toliko poverenje Izraelaca u njega Jordanca, makar samo „upola“, kaže: „Politika je politika, a posao je posao“.
Dostojanstvo u siromaštvu
Ako vas pred Abdulahom nije sramota što on zna toliko o Srbiji, a vi tako malo o Jordanu, kletva će vas stići kada upoznate sedamdesetogodišnjeg Riada koji je doktorirao u Americi, ali je pre toga stekao diplomu inženjera u Beogradu. Kada čuje na plaži u Akabi kako pričate, obratiće vam se na srpskom jeziku i na ivici suza sa toliko pohvala govoriti o Srbima „koji su mi pomogli kada mi je bilo najteže“, da ćete se u čudu pitati da li on to misli na istu zemlju u kojoj živite. Iako vas prvi put vidi, Riad će vam dati svoju vizit kartu i insistirati da budete gosti u njegovoj kući u Amanu, gde inače živi, „jer zahvaljujući nekadašnjoj Jugoslaviji, Jordan je dobio mnogo inženjera i lekara koji su postali jako ugledni ljudi“.
To što deo Jordanaca ima neke veze sa Srbijom, ne objašnajava činjenicu da se osećate toliko dobrodošlim kao turista, ne samo u hotelima ili restoranima, već doslovno svuda na ulici, pa čak i među policajcima koje primećujete samo u blizini najvećih turističkih atrakcija. Jordanci su neposredni, duhoviti, uvek spremni za razgovor, rođeni su trgovci ali sa stilom.
Daju do znanja da im je stalo do svoje zemlje i kulture ali ne kriju da se ljudi na tim prostorima nikada ne osećaju sigurno, da je veliki jaz između bogatih i siromašnih kojima je, pak, „jako stalo da budu dostojanstveni u svom siromaštvu“. Prosjake i beskućnike ne vidite nigde na ulici, a ako se slučajno i desi da vam neko traži novac, Jordanci reaguju pre vas, jer to doživljavaju kao sramotu.
Pomama za muškim frizerskim salonima
Predstava o arapskom svetu kome religija zabranjuje da uživa u životu, puca u Jordanu po svim šavovima, jer su Jordanci opušteniji od stanovnika mnogih zapadnih gradova, masovno sede u restoranima, kafićima, u parkovima gde jedu i piju… U noćni život izlaze cele porodice, parovi i ono što će vas najviše iznenaditi – devojke, koje same ili u društvu drugarica po kafićima puše šišu. Marama na glavi je obavezna, ali u većini slučajeva sve ostalo na jordanskim ženama je po zapadnoj modi.
Nakon toga, više vas toliko ne začudi plakat na kojem vidite Jordanku sa građevinskim šlemom na glavi, uz poziv devojkama da se školuju za inženjere. Razlika u položaju muškaraca i žena u društvu je ipak vidljiva na prvi pogled, ali na način na koji biste to najmanje očekivali – muški frizerski saloni, koji služe i za ulepšavanje su pravi hit, dok ženske nećete videti nigde na ulici.
Ako vam se desi da umesto u frizerskom salonu završite u bolnici, kao što je jedna mlada Beograđanka dospela na kliniku jer je povredila nogu, čućete iz prve ruke: „Bilo me je sramota kakve su naše bolnice u poređenju sa njihovima“. Svi aparati su novi, bolnica blista od čistoće, lekari i lekarke svi redom mladi, svi jako ljubazni, niko ne urla na pacijente, organizacija savršena kao i medicinski tretman i terapija…
Da li je sve baš ovako idealno u zemlji za koju se tvrdi da je u vrhu liste po broju onih koji su se pridružili redovima „Islamske države“? Naravno da nije. Kao turista ne možete razumeti kako se stvarno živi u Jordanu. Ali stvar je u nečemu drugom. Jordanci se trude da turista kojem je iole stalo sa sazna bar nešto o ljudima u zemlji u koju je došao, misli o Jordancima sve najbolje i to je ona slika koju će prepričavati drugima. Zato su Jordanci najbolja reklama koju Jordan ima.
Tekst je iz časopisa Biznis i finansije br. 170 od februara 2020.
