Pravo na lutanje je pravo iz švedskog Ustava, koje svim ljudima omogućuje da slobodno tumaraju prirodom, odnosno to je tzv. „pravo svakog čoveka“ na pristup određenom javnom ili privatnom zemljištu, jezerima i rekama radi rekreacije i vežbanja.
Ovo pravo se ponekad naziva i „pravo javnog pristupa divljini“, „pravo javnog pristupa“ ili „pravo lutanja“, a zvanično je sadržano članu 18. stavu 3. švedskog Ustava. Allemansrätten (doslovce „pravo svakog čoveka“) kaže da, bez obzira na pravo na imovinu, „svako će imati pristup prirodi u skladu sa allemansrätten“ (na sprskom: Svima će biti omogućen pristup prirodnoj sredini u skladu sa pravom javnosti, bez obzira na gore navedene odredbe [o imovini].)
Pravo lutanja je Šveđanima toliko bitna da njihova turistička organizacija doslovno navodi da „Švedska nema Ajfelove kule. Nema Nijagarinih vodopada ili Big Benova. Čak ni malu Sfingu. Švedska ima nešto drugo – slobodu lutanja. Ovo je naš spomenik.“
Ej, živote, lutalico po prirodi
Navedeno znači da je svaki pojedinac slobodan da spava na planinskim vrhovima, pored jezera, u tihim šumama ili prelepim livadama. Svako može voziti kajak ili doživeti divlje životinje iz prve ruke. Bilo ko može brati bobice i pečurke i cveće sa zemlje – sve potpuno besplatno. Jedina stvar koja se mora platiti je poštovanje prirode i životinja koje tamo žive.
Kada ste u Švedskoj, imate pravo da šetate, vozite bicikl, vozite se, skijate i kampujete na bilo kom zemljištu izuzev privatnih bašta koje su u blizini stambene kuće ili zemljišta koje se obrađuje.
Pošto je 97% Švedske nenaseljeno i vrlo malo je privatnih staza ili plaža, prelepa mesta za istraživanje prirode ne nedostaju. Dve trećine Švedske je prekriveno šumom, postoji 30 nacionalnih parkova i više od 4.000 rezervata prirode koji zajedno pokrivaju površinu veću od susedne Danske i skoro 270.000 ostrva i hiljade kilometara biciklističkih staza.
Prihvatanje sjajne prirode Švedske je rastući trend među stranim turistima poslednjih godina, a avanture i aktivnosti u prirodi su među pet najboljih aktivnosti za strane posetioce u 2019. godini. Izveštaj „Visit Sweden“, nacionalne turističke organizacije, dalje navodi da je u 10 meseci pre pandemije, oko 60% međunarodnih noćenja bilo je na destinacijama van glavnog grada Švedske.
Zašto Šveđani vole da borave u prirodi?
„Strast Šveđana prema provođenju vremena u prirodi snažno povezana sa činjenicom da se industrijalizacija dogodila u Skandinaviji relativno kasno u poređenju sa većinom kontinentalne Evrope. Šveđani su nekada bili seljački narod i u Švedskoj je bilo malo urbanih područja sve do kasnog 19. veka. Čak i danas nema švedskih gradova sa više od milion stanovnika, a mnogi Šveđani još uvek žive u retko naseljenim područjima koji su odvojeni velikim divljim prostranstvima. To je značilo da su se ‘tradicije koje se odnose na seoski način života i život od zemlje’ na kraju zadržale. Lov i ribolov, branje jagodičastog voća, skupljanje drveta… ove veštine su ostale u skandinavskim zemljama“, rekla je u izjavi za BBC Luzin Margarjan, docent na specijalističkim studijama turizma.
Inače, pravo na lutanje nije samo karakteristika švedskog prava i mnoge države imaju propisano ovo načelo uživanja u prirodi. Tako, u Škotskoj, Finskoj (jokahemendikeus), Islandu, Norveškoj (allemansretten), Švedskoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Belorusiji, Austriji, Češkoj Republici i Švajcarskoj, sloboda lutanja poprima oblik opštih javnih prava koja su ponekad uređena zakonom.
Pravo na lutanje u praksi
Međutim, iako je pravo javnog pristupa divljini jedinstveno pravo na slobodno lutanje po prirodi, sa ovim pravom dolaze i obaveze – briga se o prirodi i divljim životinjama i ukazivanje pažnje vlasnicima zemljišta i drugim ljudima koji uživaju na selu. Švedska Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) sažima pravo javnog pristupa u frazu „Ne uznemiravaj – ne uništavaj“.
U praksi, allemansrätten se definiše kao radnje koje nisu krivična dela ili prekršaji, koje neće učiniti lice odgovornim za naknadu štete i koje ne može zabraniti bilo koji autoritet. Kao i u drugim nordijskim zemljama, švedsko pravo na lutanje dolazi sa jednakim naglaskom koji se stavlja na brigu o okolini i životnoj sredini. Mnogi Šveđani smatraju da je ovo oblik nasleđa ili ljudskih prava.
Pravo lutanja u praksi znači da kada ste u Švedskoj možete:
- Pristupiti bilo kom zemljištu, osim privatnim kućama, neposrednoj blizini (70 metara) stambene kuće i obradive zemlje,
- Postaviti šator bilo gde,
- Brati cveće, pečurke i bobice,
- Voziti privatnim privatnim putevima osim ako ne postoji znak koji kaže drugačije,
- Slobodno se kupati u jezerima,
- Pristupiti bilo kojoj plaži sve dok se držite podalje od privatnih rezidencija,
- Pecati i loviti ribu u pet velikih jezera i duž cele obale,
Kampovanje i postavljanje šatora u okviru prava lutanja
U Švedskoj je sasvim normalno slobodno ili divlje kampovanje. To znači da možete postaviti svoj šator na otvorenom za noć ili dve sve dok ne uznemiravate vlasnika zemljišta i ne uništavate okolnu prirodu.
Dakle, treba pronaći lokaciju za kampovanje koja je daleko od kuća i koja nije na poljoprivrednom zemljištu. Izaberite čvrstu zemlju na kojoj ćete postaviti svoj šator i izbegavajte zemljište koje se koristi za ispašu ili poljoprivredne svrhe.
Pravo „na lutanje“ odnosno javnog pristupa divljini dozvoljava da se postave dva do tri šatora za jednu ili dve noći. Međutim, velika grupa ljudi sa mnogo šatora može izazvati probleme sa sanitarnim uslovima (veća grupa ljudi, više improvizovanih toaleta) i oštećenjem tla, tako da se u takvim slučajevima prvo mora dobiti dozvola vlasnika zemljišta.
Nacionalni parkovi i rezervati prirode imaju posebna pravila koja mogu ograničiti pravo javnog pristupa. Šatori uglavnom nisu dozvoljeni osim u određenim kampovima, dok su u nekim oblastima šatori su potpuno zabranjeni.
Ono što olakšava posetiocima iz drugih zemalja koji žele slobodno da lutaju švedskom prirodom je da su pravila uglavnom postavljena na oglasnim tablama na engleskom jeziku. Ipak, savetuje se da se posetioci koji nisu upoznati sa lokalnim pravilima prvo obrate lokalnim samoupravama odnosno opštinama i lokalnim turističkim organizacijama za uputstva i savete.
Zamnimljivo je da većina opština u Švedskoj ima lokalne propise o kampovanju. Postavljanje šatora na lokacijama kao što su parkovi ili sportski tereni može biti zabranjeno. Uopšteno govoreći, kampovanje koje je dozvoljeno na osnovu prava na lutanje nije ograničeno, ali šatori mogu biti zabranjeni u zonama za rekreaciju na otvorenom.
Paljenje vatre u prirodi i pravo javnog pristupa
Pitanje slobodnog paljenja vatre je od suštinskog značaja, ne samo za Švedsku. Prema tamošnjim pravilima vatra se može paliti na zemlji ako su uslovi bezbednosti ispunjeni. Jer, dok logorska vatra može da doprinese spoljašnjem ambijentu, služi za grejanje ili spremanje hrane, razlog zabrinutosti za vlasnike zemljišta. Svake godine se ogromna dragocena šumska površina uništi zbog nepažnje sa logorskim vatrama zbog koje nastaju požari.
Iako je opreznost potrebna, loženje vatre nije zabranjeno, osim na određenim mestima. Prilikom paljenja vatre važno je da se izabere mesto za logorsku vatru gde nema opasnosti da se ona širi ili nanese štetu zemljištu i vegetaciji. Najbolje je to činiti na šljunku ili peskovitom tlu.
Prilikom paljenja vatre treba izbegavati tla puna mahovine, tresetišta i šumska zemljišta bogata opalim lišćem. Na ovakvim zemljištima ne samo da je veća verovatnoća da će se vatra proširiti, već bi mogla neprimećeno da tinja u zemlji i kasnije ponovo bukne.
Međutim, ono što svima prvo padne napamet u Švedskoj je zabranjeno, a to je loženje vatre na kamenu ili pored stene, jer će stena od toplote popucati i biće trajno uništena.
Za potpalu se smeju sakupiti pale šišarke, granje i grane, ali se ne sme seći drveće ili žbunje ili uklanjati grančice, grane ili kora sa živog drveća. Palo drveće se, takođe, ne sme koristiti kao gorivo.
Iako je loženje (vatre) slobodno, često je zabranjeno u oređeno doba godine. Lokalna samouprava i vatrogasne službe mogu izdati zabranu paljenja vatre tokom suvog vremena ili u drugo vreme kada postoji velika opasnost od nastanka požara. Na otvorenom se ne sme paliti vatra dok je na snazi zabrana njenog paljenja, čak ni u namenskim furunama.
Od ovog pravila ponekad postoje izuzeci gde tokom zabrane paljenja vatre se može koristiti roštilj na ćumur ili mala peć sa otvorenim plamenom, uz uslov povećane pažnje.
Naravno, kao i svuda, nacionalni parkovi i rezervati prirode imaju posebna pravila u pogledu paljenja vatre. Može se uvesti potpuna zabrana ili se vatra može dozvoliti samo u namenskim ložištima.
Planinarenje i slobodno penjanje kao pravo svakog čoveka
Planinarenje je sastavni deo švedskog života na otvorenom. Pravo na lutanje omogućava planinarenje tokom cele godine. Međutim, postoje određeni vidovi planinarenja koji zahtevaju da pokažete posebno poštovanje prema životinjama i prirodi.
U proleće se ptice gnezde na ivicama stena i u pukotinama i u nekim slučajevima manji poremećaj može značiti da mladunče neće preživeti. Dakle, važno je i obavezno da se poštuju sva ograničenja. Ukoliko nema ograničenja, ipak se mora stati sa penjanjem ako se čuju povici upozorenja ili drugi znaci koji govore da bi ptice koje se gnezde mogle biti uznemirene.
Planinari i penjači pojedinci, planinski vodiči ili klubovi mogu se smatrati odgovornim stranama. Međutim, ovo se razlikuje od slučaja do slučaja.
Tako, ako kao individualni penjač, planirate da pripremite nove smerove i verujete da biste mogli suštinski da promenite stenu ili okolni teren, onda ste vi odgovorna strana i morate kontaktirati okružni odbor radi eventualnih konsultacija pre nego što počnete da penjete novi smer (ili ga pravite). Isto važi i za nove planinarske staze.
Međutim, ako „samo penjete“ i koristite postojeće smerove ili planinarske staze, ne morate to da prijavite sve dok se pridržavate prava na lutanje. Ukoliko niste sigurni, preporuka je da se kontaktira lokalni okružni odbor ili dobiti informacije od Švedske penjačke federacije (Svenska Klatterforbundet).
Naravno, posebnu odgovornost imaju klubovi i organizatori planinarenja. Planinarski i turistički vodiči (koji predstavljaju planinarski klub, koji su odgovorni za informacije, praljenje nove staze ili smera i slično), moraju uzeti u obzir sledeće:
- Da provere da li na liticama ili na okolnom terenu ima ugroženih vrsta ili ptica koje se gnezde na crvenoj listi,
- Da se obrate se lokalnom okružnom administrativnom odboru za savet ako predstavljju planinarski klub,
- Da provere da li se litice nalaze u oblasti sa bilo kakvim ograničenjima u pogledu onoga što je dozvoljeno (na primer, u oblasti Natura 2000 ili rezervatu prirode). Ako su proverili, da kontaktiraju okružni upravni odbor za informacije o tom području,
- Da pitaju sve ljude koji žive u blizini litica o vrednosti koju litice i okolna priroda imaju za njih,
- Da provere kod vlasnika zemljišta da li im je dozvoljeno penjanje.
Ako, nakon pregleda gore navedenih tačaka, imaju razloga da veruju da nova staza, smer, sam uspon ili planirana aktivnost u prirodi mogu značajno uticati na liticu odnosno okolni teren, to je njihova odgovornost prema Kodeksu o životnoj sredini (Poglavlje 12, Odeljak 6) i treba da kontaktiraju svoj okružni odbor i provere da li postoji potreba za konsultacijom. Drugim rečima, dozvola vlasnika zemljišta nije dovoljna.
Organizovane rekreacije na otvorenom u pravu na lutanje
Pravo javnog pristupa omogućava ljudima da uživaju u avanturističkom turizmu i drugim oblicima organizovane rekreacije na otvorenom. Međutim, pravo lutanja je čisto lično pravo. Klubovi i preduzeća nemaju kolektivno pravo javnog pristupa.
Švedski ekološki zakonik nameće stroge zahteve svakome ko koristi otvorene površine za organizovane aktivnosti. Organizatori moraju imati dovoljno znanja o ograničenjima prava na lutanje i moraju informisati sve učesnike o tome šta je dozvoljeno, a šta nije.
Odluka švedskog Vrhovnog suda iz 1996. godine ukazuje na to kako treba tumačiti pravo javnog pristupa kada se zemljište trećeg koristi u turističke svrhe. U presudi se ukazuje da se pravo na lutanje može koristiti u komercijalne svrhe i od strane više pojedinaca u isto vreme. Međutim, takvo korišćenje prava javnog pristupa mora prestati ako šteti prirodi ili uzrokuje smetnju vlasniku zemljišta.
Upoznajte se s pravom na lutanje
Odredbe Kodeksa o životnoj sredini imaju za cilj zaštitu zdravlja ljudi i životne sredine od oštećenja. Lica koja organizuju grupne aktivnosti na tuđem zemljištu dužna su da:
- poseduju neophodno znanje o pravu na javni pristup odnosno pravu na lutanje,
- preduzimaju adekvatne mere bezbednosti i predostrožnosti kako bi sprečili štetu i smetnje,
- izaberu odgovarajuću lokaciju kako bi smanjili rizik od oštećenja i smetnji,
- obaveste učesnike o pravu na javni pristup i odgovornostima koje ono nosi.
Lokalni opštinski ili okružni upravni odbor moraju se konsultovati o svakoj aktivnosti koja bi mogla da utiče na prirodno okruženje. Primeri uključuju velike događaje, događaje koji se održavaju u redovnim intervalima i određene vrste objekata za boravak u prirodi i ekološki turizam. Takođe treba konsultovati pogođene vlasnike zemljišta.
Boravak u prirodi kao ljudsko pravo
Pravo na lutanje je institut koji bi trebalo uvesti i u srpski pravni sistem na sličan način kao što je to u nordijskim i drugim nabrojanim državama u Evropi. Bitno je da se ustanove određena i jasna pravila šta je dozvoljeno i šta nije.
Ukoliko se ova oblast ne uredi na valjan način kod nas, ostaće nam glasna muzika, smeće, divljanje kvadovima i potencijalni požari. Odlazak u prirodu je u Srbiji postala opasna delatnost, jer prirode je sve manje, a i tamo gde je ima najmanje opasnosti dolazi iz prirode.
