Industrija koja je formalno registrovana u Srbiji kao „proizvodnja vazdušnih i svemirskih letelica“ broji malo proizvođača, koji su i sami i mali. Iako podaci o poslovanju ukazuju na vrlo šarenolike rezultate, vidljivo je da i oni najuspešniji, koji se bave sofisticiranijom proizvodnjom za strana tržišta, uspevaju sa velikim naporom. Razlog nije samo strana konkurencija, već su to i specifičnosti domaćeg poslovnog ambijenta, poput nedostatka kanalizacije u fabrici koja se nalazi u – Batajnici.
Suvoparni broj 3030 iz srpskog šifarnika delatnosti označava industriju koja je veoma velika u svetu, a u kojoj u Srbiji posluju samo male firme. Reč je o proizvodnji vazdušnih i svemirskih letelica, za koju prosečno informisan građanin Srbije verovatno ni ne zna da postoji u našoj zemlji, još manje šta mi to proizvodimo za takvu industriju koja se uglavnom vezuje za samo najbogatije zemlje ili one koje veoma brzo rastu, a ponajmanje bi očekivao da je među 24 preduzeća koja u njoj posluju najviše mikro i malih firmi, te dve preduzetničke radnje.
Pomenuta preduzeća i radnje bave se raznovrsnim poslovima: od proizvodnje sedišta za avione, preko usluga održavanja i remonta, do zahtevne proizvodnje delova za letelice i alata u saradnji sa vodećim svetskim kompanijama u avio industriji.
Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), a na osnovu završnih računa koje je dostavilo 19 privrednih društva pretežno registrovanih za proizvodnju vazdušnih i svemirskih letelica, ukupni poslovni prihodi u ovoj „mini“ industriji iznosili su prošle godine 1,04 milijarde dinara. Nažalost, neto rezultat na nivo delatnosti nije baš „uzleteo“, naprotiv, proizveden je gubitak od 184.450.000 dinara, odnosno oko 1,5 miliona evra minusa. Pozitivno je poslovalo ukupno devet firmi, ostvarivši neto dobit od 104.028.000 dinara, dok je sedam upisalo gubitak od 288.478.000 dinara. Tri firme nisu iskazale rezultat. Preduzeća u ovoj delatnosti raspolažu ukupnom imovinom od 5.284.607.000 dinara, dok im je kapital vredan 2,6 milijardi dinara.
U pomenutoj industriji posluje samo jedno preduzeće srednje veličine, „Utva“ iz Pančeva, koja je u većinskom vlasništvu kompanije „Jugoimport SDPR“ i broji 177 zaposlenih. No, u ovom slučaju ne važi izreka „jedno ali vredno“, budući da je jedino srednje preduzeće lane proizvelo gubitak od 260,9 miliona dinara, što je čak 90 odsto ukupnog gubitka koji su upisali svi proizvođači u ovoj delatnosti. Za razliku od „Utve“, prestalih šest gubitaša ima daleko manji broj zaposlenih.
U nedostatku kanalizacije bavimo se visokim tehnologijama
Na listi onih koji profitabilno posluju, izdvaja se posebno nekolicina firmi. Jedno od njih je porodično preduzeće „Konelek“ iz Zemuna, specijalizovano za pružanje inženjerskih rešenja u aviosaobraćaju i elektrotehničkom sektoru. Preduzeće posluje nešto manje od četvrt veka, a u oblast avioindustrije je ušlo 2011. godine i u međuvremenu je otvorilo filijalu u Velikoj Britaniji.
Stručnjaci specijalizovanog portala za aviondustriju „Tango six“, ocenili su još 2015. godine da „Konelek“ predstavlja jednu od najvećih šansi za razvoj domaće avioindustrije, pre svega zahvaljujući vazduhoplovnom inženjeru i preduzetniku Andriji Ekmedžiću, koji se nakon uspešne višegodišnje karijere u „Erbasu“ vratio u Srbiju sa željom da od svoje male privatne kompanije napravi nešto veliko. „Konelek“ je već tada, za samo četiri godine od ulaska u vazduholovnu industriju, postao najveći proizvođač delova za „Erbas“ u Srbiji i imao prilično raznovrsnu ponudu, od proizvodnje alata za održavanje aviona na zemlji, preko projekata reverznog inženjeringa velikih montažnih alata za završno sklapanje celog aviona biznis klase, do CNC programiranja za opsecanje velikog broja kompozitnih panela patosnica za avione kompanije „Boing“.
Preduzeće danas broji 23 zaposlena, a prošle godine je poslovalo sa dobiti od 52,96 miliona dinara. Andrija Ekmedžić, vlasnik i direktor „Koneleka“ kaže za „Biznis i finansije“ da najviše ulažu u tehnologije i proizvodne procese u kojima, kako sami procenjuju, zaostaju za konkurencijom u svetu. „Najveći deo te opreme kupujemo na tržištu, ne razvijamo je sami. Deo ulaganja smo finansirali zahvaljujući subvencionisanim kreditima Razvojne agencije Srbije za nabavku nove i polovne opreme, kao i kreditima iz sličnog programa koji je radi podrške privredi pokrenuo Sekreterijat za privredu grada Beograda. Takođe, imamo razvojni projekat letelice koja je namenjena poljoprivrednoj proizvodnji i za koji smo dobili podršku Fonda za inovacionu delatnost“, nabraja Ekmedžić.
Preduzeće prati sve rizike vezane za poslovanje u okviru Sistema za upravljanje kvalitetom ISO 9001-2015. Sistem je sertifikovala poznata švajcarska kompanija za kontrolisanje, verifikaciju, ispitivanje i sertifikaciju „SGS“ a partneri „Koneleka“ u implementaciji ISO standarda su konsultanti „Alpha Solutions“. U firmi nastoje i da uvedu koncepte za unapređenje proizvodnje kao što su „Lean“, „Kaizen“, „Six Sigma“…
„Konelek“ izvozi maltene celokupnu proizvodnju, što odlično zvuči kada se pročita, ali o tome šta za malu domaću firmu sa tek nešto više od dvadesetak zaposlenih znači opstanak među stranom konkurencijom realniju sliku daje Ekmedžćevo kratko objašnjenje: „Borimo se tako što smo jako posvećeni poslu. Borimo se koncentracijom na kvalitet, znanjem, izborom kvalitetnih ljudi i njihovim obukama, stalnim unapređenjem poslovanja, ličnim kontaktima sa ključnim stranim kupcima, saradnjom sa strukovnim udruženjima, od kojih bi posebno istakao ’Vojvodina Metal Klaster’. Borimo se nižom cenom proizvoda, poštovanjem rokova, korektnim odnosom prema velikom broju naših dobavljača u zemlji i inostranstvu, ulaganjem u novu opremu i ljude koliko nam to zarada dozvoljava“.
No, Ekmedžić i njegov tim se bore i sa problemom koji je daleko od visokih tehnologija i veše nego plastično ilustruje neke od „specifičnosti“ domaćih uslova poslovanja: „Trenutno nam je najveći izazov“, ističe, „to što na lokaciji na kojoj se nalazimo nemamo kanalizaciju, a njena izgradnja nije predviđena ni u jednom urbanističkom planu. Opština Zemun i Grad Beograd sada rade proširenje kanalizacione mreže u Batajnici, ali ono neće pokriti veliki deo Batajnice, pa tako neće stići ni do nas.”
A dok ne stigne kanalizacija…
Uprkos nepristupačnosti kanalizacije u 21. veku u Srbiji, još neka preduzeća uspela su da se izbore za uspeh u avioindustriji, među kojima je prepoznatljiva kompanija „Wing“ koja izrađuje delove za ultralake i lake letelice, jedrilice i sportsku avijaciju. Preduzeće je osnovao 1992. godine profesor Tomislav Dragović, dugogodišnji šef katedre za vazduhoplovstvo na beogradskom mašinskom fakultetu i naš nekadašnji vodeći stručnjak u ovoj oblasti u celoj zemlji. Kompanija je započela sopstvenu proizvodnju 2001. godine, a danas je u vlasništvu naslednika, upošljava 48 radnika, izvozi na strarna tržišta i prošle godine je ostvarila 12,4 miliona dinara dobiti.
Među profitabilnim firmama u ovoj delatnosti nalazi se i „Servis lake avijacije GAS-aviation“ iz Smederevske Palanke. Ovo malo preduzeće upošljava 15 radnika i beleži godišnji profit od 36,7 miliona dinara. Prema podacima APR za prošlu godinu, na spisku onih koji su „u plusu“ su i mikro firme: „Aero-East-Europe“ iz Jagodine, sa pet zaposlenih i ostvarenom dobiti od 1,5 miliona dinara, „Heli vision“ iz Novog Beograda sa jednim zaposlenim i dobiti od 98.000 dinara, dok je “Orao“ iz Beograda, mikro firma sa četiri zaposlena, upisao 116.000 dinara dobiti. Vršački „Aero fly“ ima samo jednog zaposlenog, ali je prošle godine ostvario dobit od 168.000 dinara.
Od dve preduzetničke radnje, koje se bave delatnošću proizvodnje vazdušnih i svemirskih letelica i odgovarajuće opreme, jedna je još nova na tržištu jer je osnovana krajem prošle godine u Novom Sadu i registrovana je za proizvodnju sedišta za avione. Druga, „Avio storch“ iz Čeneja, postoji od 2015. godine i lane je poslovala sa gubitkom od 480.000 dinara.
Izvor: Biznis i finansije
