Na granici između Južne i Severne Koreje postoji samo jedan prodavnica za turiste, koja prodaje suvenire, knjige i lokalnu hranu. Prodavnica se nalazi u mestašcu koje se zove Selo ujedinjenja, a posetioci najviše kupuju veganski sladoled i suvenire napravljene od bodljikave žice koja prolazi kroz demilitarizovanu zonu.
Sadržaj
Ona deli i porodice u Selu ujedinjenja, koje su primorane da žive u dve države. S obzirom da su odnosi dve zemlje neprijateljski, razjedinjene porodice žive tako blizu, a tako daleko.
Demilitarizovana zona između Severne i Južne Koreje uspostavljena je 1953. godine, kada se završio građanski rat koji je korejsko poluostrvo podelio na dve neprijateljske države. Ova „tampon zona“, duga oko 250 kilometara i široka četiri kilometra, obuhvata nekoliko sela, od kojih pojedina nisu u potpunosti otvorena za posetioce. Druga su dostupna za turiste, a među njima je i selo Tongilčon, čije ime u prevodu znači „Selo ujedinjenja“.
Ovo, kao ni druga pogranična sela nije lako naći pomoću navigacije, a njegove fotografije na internetu su malobrojne. Nalazi se iza poslednje železničke stanice u Južnoj Koreji, na kojoj postoji znak za Pjongjang, glavni grad Severne Koreje. Na znaku piše da je prestonica u komunističkom komšiluku udaljena 209 kilometara od železničke stanice, iako u tom pravcu ne saobraća nijedan voz.
Selo ujedinjenja ima oko sto kuća, crkvu i nekoliko državnih zgrada smeštenih na vrhu brda. Starešina sela je Vanbe Li, čovek u ranim sedamdesetim, koji istovremeno vodi jedinu prodavnicu u demilitarizovanoj zoni koja je namenjena turistima.
Ona se nalazi na malom trgu koji označava ulaz u mesto i prodaje suvenire, majice, kape, šolje, magnete, razglednice i različite knjige. Posetioci mogu da kupe i lokalne poljoprivredne i prehrambene proizvode, čak i pirinač sa oznakom „Demilitarizovana zona“.
Počeli sa 300 dolara
Prodavnicu su pre tri decenije zajedno osnovale porodice iz sela, sa početnim kapitalom od 300 dolara, kako bi sebi obezbedile dodatni posao. Sa sve većim interesovanjem turista prodavnica je širila i svoj asortiman, pa Li kaže da je trenutno najpopularniji proizvod veganski sladoled, napravljen od lokalno uzgajane soje. U demilitarizovanoj zoni nema fabrika, što znači da životna sredina nije zagađena industrijom i zato je pogodna za poljoprivredu.
Pored sladoleda, turisti najradije kupuju još jedan proizvod za koji je kao inspiracija poslužio pad Berlinskog zida. Li je pre dvadesetak godina počeo da pravi suvenire od zarđalih komada bodljikave žice sa ograda koje prolaze kroz demilitarizovanu zonu. Iako njegove komšije nisu bile oduševljene tom idejom, Li je smatrao da ovakvi suveniri mogu zainteresovati turiste.
Rukovodio se logikom da ako su komadići Berlinskog zida toliko traženi zbog svoje istorijske vrednosti, zašto to ne bi bili i suveniri koji svedoče o složenoj istoriji korejskog poluostrva, ali i vitalnosti njegovih stanovnika da prežive svakakve okolnosti. Velika potražnja za ovim suvenirima potvrdila je da je bio u pravu, ali kaže da sada ima problem kako da nabavi toliku bodljikavu žicu a da ne postane sumnjiv vlastima s obe strane granice.
Tako blizu, a tako daleko
Demilitarizovanu zonu između Južne i Severne Koreje godišnje poseti oko 1,2 miliona turista, pa Li i njegovi poslovni partneri u selu maštaju da prošire posao. Međutim, stanovnicima ovog mesta nije nimalo lako da uvećaju asortiman, jer su resursi kojima raspolažu u demilitarizovanoj zoni vrlo ograničeni. Za razliku od proizvoda poput pasulja ili pirinča, koje uzgajaju na svojim imanjima, mnoge druge stvari moraju da nabavljaju od proizvođača koji su često veoma udaljeni od njihovog mesta.
Mada je prodavnica prilično posećena, kada se odbiju troškovi i ulaganja za nastavak poslovanja, ono što ostane da se podeli među žiteljima sela nije naročito velika suma. Li, međutim, ističe da za njega i njegove susede mali prihodi i skroman život nisu najveća briga. Mnogo više ih boli to što je Selo ujedinjenja podeljeno bodljikavom žicom koja razdvaja porodice i rodbinu, primoravajući ih da žive u dve različite države. S obzirom da su odnosi dve zemlje neprijateljski, razjedinjene porodice žive tako blizu, a tako daleko.
Izvor: Biznis i finansije
