Moje najave putovanja porodici uglavnom imaju šablonski sled događaja…
“E, idem do Zagreba…”
“Zaklaće te ustaše!” *roditeljski dvoglas*
“Moram do Prištine…”
“Zaklaće te Šiptari!” *roditeljski dvoglas*
“Putujemo u Angolu na nedelju dana.”
“Poješće te crnci!” *roditeljski dvoglas, uz jasno razumevanje da crnci ne kolju nego direktno grizu*
“Idem u Abhaziju!”
“………..šta?!”
Kratak pregled bez Gugla – Abhazija je otcepljeni deo Gruzije, koji se graniči sa Rusijom i izlazi na Crno more, glavni grad je Suhumi (Sukhumi), što je ujedno bilo i moje konačno odredište. U Suhumi sam putovao iz Tbilisija, što je tada (2010. godina) bio jedini način. Abhazija je pretrpela katastrofalna razaranja tokom građanskog rata s početka devedesetih, nikada se zaista nije oporavila, a ožiljci su prisutni na svakom koraku. Sukhumi je inače nekada bio turistička atrakcija, što zbog plaža, što zbog sportskih objekata i dobre klime.
Simbolično, da bi se ušlo u Abhaziju, prelazi se most koji je gotovo razrušen. U tako je lošem stanju, da smo čekali da preko njega pređu dva magarca, pa tek onda naš automobil. Put od “granice” do glavnog grada je prepun rupa svih veličina, pa postoje samo dva načina vožnje – voziti ispod 40kmh i zaobilaziti sve rupe, ili ići preko 90 i “preletati” ih.
Ja nisam neko ko prati politička zbivanja, istoriju znam koliko moram, pa ću i ovaj put da kažem koju o hrani, piću i mentalitetu, na tom terenu sam sasvim svoj. Ako vas zanima koje su sličnosti Abhazije i Kosova, pređite na Wikipediju. Ako vas zanima šta sam jeo i gde sam kupio sapun, čitajte dalje.
Što se uloga tiče, stvari stoje ovako. Vitalij je bio moj saputnik, a Nikolaj naš domaćin. Nikolaj je čovek od dva metra, crne kose, crnih očiju, crne kožne jakne i crnog džipa. Ispod čudnog imidža, jako dobar tip. Vitaliju na čelu piše da je Gruzijac, zbog čega je konstantno bio na oprezu, kao da su ga moji roditelji savetovali.
Da skratim, Nikolaj nas je prihvatio kao svoje i odmah odveo na ručak u etno-restoran gde se služi nacionalna kuhinja. To je jedini restoran te vrste i taj dan su imali samo jedno jelo, pečenu govedinu. To je zakomplikovalo stvari kada se povelo pitanje o tome gde ćemo večerati…
1.
Domaćin nam je ponudio izbor, pošto smo u restoranu domaće kuhinje već bili, večeras sami biramo gde jedemo. Ne znam kako je tokom sezone, ali trenutno stvari su jednostavne i očigledne. Postoji restoran italijanske kuhinje koji se zove „Pica“, i restoran japanske kuhinje koji se, sasvim predvidivo, zove „Suši“.
Pošto ja suši ne jedem generalno, navijao sam za „Picu“, ali krenuli smo ka „Sušiju“ jer su me ubedili da služe i druga jela. To je uostalom bio i fer izbor, jer treba i sutra uveče negde otići, pa je potpuno svejedno koji dan ćemo jesti u nekom od ta dva restorana. Jedino što mi nije bilo jasno je njihov entuzijazam da jedu sirovu ribu u gradu gde samo glavna ulica ima struju i sporadično asfalt.
„Suši“ je restoran koji ima samo četiri stola, ali stolovi su maksimalno moderni. Okrugli su i sa dve odvojene ploče koje se rotiraju, jako zgodno i efektno. To je valjda standard za bolje japanske restorane, a ja pošto slabo idem po istim, ispao sam malograđanin koji to prvi put vidi. Konobarica, u svilenoj bluzi sa motivima Brus Lija, izgledala je slično tako… kao da prvi put vidi goste. Verovatno smo i bili prvi namernici tog dana, pošto je tek u našu čast uključena kvarcna grejalica.
Ipak, grejalica nije dominirala ambijentom… Dominirali su murali Kineskog zida. U stvari, ovo je restoran mešovitog porekla, pošto nam je domaćin objasnio da se služe i sva poznatija kineska jela. Meni je to već popravilo raspoloženje, jer piletina sa kikirikijem i rižom je i dalje bolji izbor od nečeg zelenog, uvijenog u nešto ljubičasto.
Dobili smo i jelovnike. Šašlik ovakav, šašlik onakav, boršč, peljmeni, varenjiki, meso sa keramike, kebab, kačapuri… i uopšte sve blagodeti rusko-kavkaske kuhinje, sa primesama Ukrajine i Turaka… Ništa što bi zamirisalo na Kinu, kamoli Japan.
– „Ovaj… a šta se desilo sa… jel vi više ne služite orijentalnu hranu?!“
– „Ne, nažalost.“
– „A što?“
– „Pa, kuvar nam je pobegao pre dva meseca, od tad smo se prebacili na nacionalnu.“
– „Pobegao?!“
– „Da… onaj Kinez što je radio… ali mi smo gledali kako on to svoje pravi, pa smo naučili ponešto. Možemo bilo koje od tih jela sa menija da vam spremimo da imaju kinesko-japanski ukus.“
– „Ufff… sad ste me zbunili… če’ da vidim…“
– „Moja preporuka vam je meso s keramike.“
– „Jel?“
– „Da, pošto nije sezona pa ostale stvari uglavnom i nemamo. A spremićemo tako da bude kao neko kinesko jelo.“
– „Aha… a ovaj… salata?“
– „Možemo u jednu veliku posudu da serviramo „Šefov sveži miks“.
Svi smo se složili da je to dobra ideja a podpitanja nismo uspeli da smislimo. Ja sam rešio da pre gozbe dodatno dezinfikujem želudac, pa sam umesto piva poručio vodku. U ponudi je bila domaća, i „Finlandija“. Tražio sam duplu „Finlandiju“, ono što sam dobio imalo je veze sa Finskom koliko i „Suši“ sa Japanom. Eksirao sam.
Nakon pristojnih pola sata neizvesnosti, stigao je “Šefov sveži miks”. Sve sumnje su u startu odagnane, jer zaista je bio svež, ta šargarepa izledala je kao da je upravo narendana. A bila je i smiksana, sa uljem i solju. Iskreno, ja volim šargarepu, i više volim da mi neko donese klot šargarepu nego da se izmotava sa paradajzom van sezone ili mlitavim krastavcima što imaju ogromne semenke. Tenzije su naglo porasle kada se konobarica pojavila na vratima kuhinje sa našim glavnim jelom u rukama.
Ja, iako često sanjarim i imam bujnu maštu, bilo mi je teško da pretpostavim šta se krije iza “mesa sa keramike, spremljenog da bude japansko-kinesko”. Ispostavilo se da nije bilo potrebno maštati. Dobili smo svako po keramičku tacnu, na kojoj je bilo meso. Isečeno tanko kao hartija, i udavljeno u soja sosu. Kao prilog tu je bio krompir, metoda sečenja i davljenja istovetna. Činilo mi se da ni čips nije tako tanko i pedantno sečen, čak ni “Pringls”.
Meni se dopalo, bilo je dovoljno autentično. Jeste to Abhazija, ali, to jelo je i dalje vrlo autentično, to je potpuno sigurno. Još jedna od sigurnih stvari bila je ta da će mi trebati barem dve flaše kisele vode tokom noći.
Na listi stvari koje su mi bile potrebne sem kisele vode su se našli i sapun i kaladont, zaboravio sam da ih spakujem kada sam kretao iz Tbilisija. Zamolio sam Nikolaja da u povratku iz restorana stanemo negde gde sve to mogu da kupim. Stali smo ispred jedine prodavnice koja radi 24/7, Nikolaj je ušao sa mnom iako je moj ruski dovoljno dobar da sa police uzmem sapun i kaladont.
Za pultom su stajale dve devojke, sasvim zgodne, a iza pulta stajale su zastave Rusije i Abhazije. Na rafovima ispred pulta stajale su imitacije ratničkih oklopa, razni vojni prišivači za jakne, kineski noževi i slična roba. Okrenuo sam se ka Nikolaju i objasnio da se nismo razumeli, hteo sam sapun i kaladont, u pohod na Dijabla sam planirao nekom drugom prilikom.
– “Samo ti njima traži šta ti treba…”
– “Da?”
– “Da… tak narmalna.”
– “Dobro… ovaj… dobro veče. Jel imate sapun?”
– “Ima, kakav ti treba?”
– “Pa šta ja znam… jel ima, recimo… zeleni Dove?” – pitam iz zezanja, kao, mangup, da ispadnem pametan. Ko zna kad su zadnji put videle turistu.
– “Ima, naravno. Evo.” – izvuče cura zeleni Dove na pult, kao da ga je celog života držala u ruci i samo čekala taj trenutak. – “Jel treba još nešto?”
– “Ovaj, treba… jel imate i kaladont?”
– “Ima, koji?”
– “Šta znam, Kolgejt?”
– “Koji Kolgejt?”
– “Plavi.”
– “Evo izvoli.” – dobih i kaladont.
Ako postoje rupe u matriksu, prilično sam siguran da je ta prodavnica jedna od njih.
2.
Sutradan, nakon radnog dana, opet je došao trenutak da se izjasnimo gde hoćemo da jedemo. Iako je izbor sada već bio prilično sužen, Nikolaj je to ovako postavio…
– “Uroš…”
– “Da?”
– “Da li ti voliš da jedeš picu?”
– “Obožavam. Ako išta na svetu volim da jedem to je pica, baš mi je drago što si to pitao, kao da si znao. Baš bi mi sad prijala jedna pica.”
– “Odlično! Vitalij?”
– “Da?”
– “Da li ti voliš da jedeš prženo meso?”
– “To mi je omiljena hrana! Da se ja pitam, ništa sem prženog mesa ne bih ni jeo.”
– “Odlično! Predlažem onda da odemo na večeru u restoran ‘Pica’, tamo imaju pice i prženo meso.”
– “Odlično!” – povikasmo u glas.
Restoran “Pica” je već na prvi pogled delovao kao OK izbor, da je izbor uopšte postojao. Enterijer skroman i sveden, par kockastih stolova sa kockastim stolnjacima i tapete koje evociraju italijanski ambijent.
Seli smo i zatražili meni. Konobarica, a verovatno ujedno i vlasnica, ljubazno nam je objasnila da nema potrebe da trošimo vreme na trivijalnosti, jer danas imaju samo prženu piletinu i pivo. Da smo se najavili ranije, mogli su da spreme i pice, ali ako nema najavljenih gostiju onda nema smisla da lože peć, što je i sasvim logično.
Poručili smo tri puta prženu piletinu i tri piva. Moram priznati da sam slatko jeo, bilo je kao kad mama razbuca pile onako na brzaka.
Dezerte nisu imali, ali pored šanka je stajala zaključana staklena vitrina sa “Lindt” čokoladama i drugim švajcarskim slatkišima, cena u inbox.
To veče sam spavao u hotelu, a van sezone postoje dva hotela koji rade. Hotel “Ritz” koji najverovatnije drži ruska mafija, koji uvek ima struju ali vode zna da nestane, i hotel “Istanbul” koji najverovatnije drži turska mafija i gde vode ne nestaje ali struje uglavnom nema.
Ja sam odseo u “Ritzu”, koji inače ima pet zvezdica. Check-in je prošao neobično jednostavno, tri pijana mladića su igrala plejstejšn na recepciji, a najviši od njih u kožnoj jakni mi je dao ključ i rekao da nađem sobu. Hotel sam po sebi je inače preogroman, stepenice su od belog mermera, a sobe su vrlo skromne i ne razlikuju se od “private” soba evropskih hostela. Grejanje nije radilo (mart mesec).
Vratio sam se na recepciju da se požalim kako nema tople vode, a i da vidim dal cepaju “PES” ili “Fifu”. Onaj u kožnoj jakni mi je rekao da sam verovatno lud, jer on lično zna da ima tople vode, pa sam ga pozvao da se popne i proveri sam.
Odvrnuo je tuš, i posle par minuta zaista je bilo tople vode. Rekoh mu da sam na lavabou držao otvorenu slavinu bar 10 minuta, bez rezultata. Uz smeh me je pitao gde sam to video toplu vodu na lavabou, kad topla voda treba da bude samo na tušu. Što se grejanja tiče, ima dva ćebeta, a od aprila već kreće toplo. Složio sam se.
Kad sam legao da spavam nestala je struja. Ujutru oko 7 došla je struja pa se uključila fontana u dvorištu, to je pevajuća fontana sa žabama koje takođe pevaju i svetle im oči pa je jako teško ne probuditi se.
3.
O kratkoj poseti Abhaziji ima još dosta da se kaže, ali nekako mi se nije dalo da sve to uklopim u ovaj jedan tekst. Posetio sam napuštenu železničku stanicu između dva brda, koja je svojevrstan grad duhova, a gde je u zlatno doba SSSR-a voz morao da se pomera vagon po vagon da bi putnici ušli i izašli. Kao i mnogo drugih potpuno napuštenih lokacija, i ova je zarasla u tropsko rastinje, kao da je juče ispala iz nekog kadra “Syberie”.
Posetio sam i jedan manastir, uništene sportske komplekse i “fallout” plažu, ali to će stati u neki drugi tekst.
Sad kad pročitam sve ovo od početka, vidim da nikome nisam približio Abhaziju onako kako se to obično očekuje od putopisa, te da je sve ovo moglo da se desi bilo gde. Neko bi rekao da sam se više sprdao. Zbog toga stiže bonus:
Pogledajte film “Mandariinid” (Mandarine)
Ili barem poslušajte glavnu temu iz filma
Sve fotografije izuzev naslovne pripadaju autoru teksta
