Nedavno sprovedeno istraživanje pokazalo je da (neki) ljudi u 34. godini prestaju da budu avanturisti i svoje slobodno vreme podređuju porodici ili karijeri, ali su ovakve rezultate pasionirani putnici demantovali samim svojim postojanjem. Jedan od takvih je Aleks Honold, koji nije sasvim običan putnik (koliko jedan putnik uopšte i može biti običan) a njegov avanturizam se pre može uporediti sa ludošću.
Oni koji su čuli za vrh El Kapitan u kalifornijskom nacionalnom parku Josemiti, jedan od najtežih uspona u slobodnom penjanju na svetu, možda bi predložili neki drugi termin za uspon na vrh granitne stene visoke 900 metara bez ikakve zaštitne opreme – i bez kanapa – ali to je, kako je rekao i sam Aleks, kao prvi čovek kom je to ikada pošlo za rukom (i to bukvalno) nešto najbliže savršenstvu što može da vam padne na pamet.
Ogromna stena o kojoj pišemo, spada u najupečatljivije litice među strmim granitnim grebenima koji se uzdižu i do 1.200 metara iznad podnožja Josemitske doline, pa je ovaj predeo planinskog venca Sijera Nevada popularan ne samo među turistima, već i alpinistima. Nedaleko od nje nalazi se veličanstveno jezero, dok potoci koji se slivaju sa litica formiraju neke od najlepših vodopada na celoj planeti (Josemitski vodopad je najveći vodopad u Americi), a nacionalni park je poznat i po šumama sekvoje, među kojima se nalazi i stablo staro više od 2.700 godina.
Imajući sve to u vidu, ne čudi mnogo što ljudi žele da razgledaju ovakvu prirodu iz svih mogućih perspektiva, ali običnim smrtnicima nikada neće biti jasna ona iz koje svake sekunde možete da se okliznete i poginete, budući da podrazumeva vertikalnu šetnju.
Paradoksalno, toga je apsolutno bio svestan i Aleks Honold, kada je svoj život posvetio penjanju po stenama, koje ga inspirišu upravo zato što se često – ili bar one staze koje on bira – nalaze u predivnim predelima, kao i kada je za svoj naredni uspon odabrao Freerider, jednu od 100 staza kojima je moguće osvojiti El Kapiten.
Posle obaranja više svetskih rekorda u raznim disciplinama penjanja po stenama, Aleks je oborio i onaj koji se ticao uspona ovom stazom, visokom skoro 3.000 stopa, koju je bez ikakve opreme prešao za 3 sata i 5 minuta. O tom njegovom manevru, opisanom kao jednim od najvećih atletskih dostignuća (u najširem značenju tog pojma) svih vremena, snimljen je i dokumentarni film „Free solo“, prikazan i na upravo završenom domaćem festivalu dokumentarnog filma BELDOCS 2019.
Potpuno zasluženo, prošle godine „Free solo“ je dobio i oskara za najbolji dokumentarni film, što je samo jedna od preko deset nagrada koje je osvojio, a oni koji su imali prilike da ga gledaju na bioskopskom platnu, salu su napustili sa rešenošću da ga pogledaju još bezbroj puta – koliko zbog neshvatljivosti ispunjavanja cilja u vidu penjanja na stenu visoku 900 metara bez ikakve opreme koja bi mogla da vam spase život, ako biste makar na stotinku izgubili koncentraciju ili oslonac koji je većim delom puta površine kažiprsta, toliko zbog impozantnih stena koje biste sa uživanjem posmatrali sve i da se na njima i oko njih apsolutno ništa ne dešava osim što postoje.
O tome koliko se razlikuje od ostatka američkih prirodnih lepota svedoči i to što se El Kapitan našao na poleđini „Američkih prelepih kovanica“, posebne serije novčića od 25 centi, na čijoj se poleđini svake godine (od 2010. do 2021.) nađe po jedan predeo ili nacionalni park u državi, a osim alpinistima i ekstremnim sportistima, El Kapitan je bio scenografija i kapetanu Džejmu Kirku u prvoj sceni petog dela Zvezdanih staza.
Čak i za pojmove onih koji svojim aktivnostima ne rizikuju sopstveni život izazivanjem sudbine i potencijalnog survavanja niz kilometar duge kamene litice, El Kapitan je jedan od najveličanstvenijih prizora koje možete videti za života i pravi raj za avanturiste, pa i one koji su to nekada bili (do svoje 34. godine).
Štaviše, ova kalifornijska uglačana gromada bi uredno mogala da postane i rehabilitacioni centar za one koji su zaboravili kakav je osećaj kad od divljenja skoči adrenalin, pošto bi ih ekstremni penjači, nasuprot bojazni onih koji misle da ostalim ljudima daju loš primer, možda baš ubedili ne da je za avanturizam pametno umreti, već da je njega prava greota ne živeti.
