Iako sve države sveta smatraju pitanjem prestiža dospevanje na UNESCO-vu listu, znajući da to ujedno znači višestruke mogućnosti za promovisanje delova njihove zemlje kao jedinstvene turističke atrakcije, sve one kao da gube iz vida da uz takvu počast idu i posebne obaveze.

Kada neki lokalitet, jezero, građevina ili ceo grad dobiju oduvek željeno priznanje, mnogo veća pažnja poklanja se standardnim merama poput restauracije ili regulisanja ponašanja turista (nošenje adekvatne odeće prilikom obilaska određenih objekata i sl.) nego dalekosežnim posledicama koje masovne posete nose sa sobom.

Hoj An, prelepi priobalni grad (čije ime upravo to i znači) u centralnom Vijetnamu, izmakao je razornom dejstvu Američkog rata, što mu je osim blagostanja, 1999. godine donelo i poziciju na UNESCO-voj listi mesta Svetske baštine u Aziji. Mesto iz kog su, od 7. do 10. veka Čampe kontrolirale strateški put začina brzo je doživelo procvat, pa je u 15. i 16. veku postalo važno vijetnamsko trgovačko središte.

Hoj An, Vijetnam

Hoj An, Vijetnam

U njemu su Kinezi, Japanci, Indijci i Holanđani izgradili svoje četvrti koje su ostale dobro sačuvane sve do današnjih dana, pa UNESCO nije mnogo razmišljao pre nego što je ulicama Hoj Ana koje su odražavale izvorne i strane uticaje spojene u jedinstvenu svetsku baštinu, odao i zvanično priznanje. Ono je ovaj grad na estuaru reke Tu Bon i nekadašnju najveću luku Jugoistočne Azije, učinilo i izuzetno značajnom turističkom destinacijom, koju je prošle godine posetilo 3.22 miliona ljudi, što je bilo za 22 odsto više u odnosu na posetu iz godine pre nje.

Osim povećanih prihoda od turizma ovi podaci znače i to da pojedinim, iako širokim, ulicama Hoj Ana više ne može da se prođe od turista, kao i da su brojne zgrade pretvorene u kafiće i prodavnice, čija je funkcija da namire potrebe hordi stranih posetilaca, zbog čega se Hoj An pretvorio u sopstvenu lošu kopiju. Oko zidina Starog grada, koji je bio oaza tradicionalnog načina života, sada su preko celog dana parkirani autobusi koji razvoze turiste, čineći prvi i veoma ružan utisak na samom ulazu.

Lokalci su tako bili primorani da se presele iz centra grada koji su nastanjivali, a grad koji je nekada bio jedan od najvažnijih središta kulturne i trgovinske razmene, postao je tematski park, pri čemu ni slučajno nije jedini koji ima takvu sudbinu.

Ulična prodavačica u Hoj Anu

Ulična prodavačica u Hoj Anu

Da mogu, na iste muke požalili bi se i hramovi džinovskog kompleksa Angkor Vat u Kamboži, koji je kao najveća verska građevina na svetu potpao pod upravu Komiteta svetske baštine UNESCO-a 1992. godine. U periodu od 2004. do 2014. broj turista koji su želeli lično da vide nekadašnji hinduistički hram posvećen bogu Višnuu, kom je kasnije funkciju promenio budizam, porastao je za više od 300 odsto.

Kao i u slučaju Hoj Ana, podaci iz ovakvih evidencija za koje biste pomislili da silno raduju zaposlene u Ministarstvu turizma Kambodže više su simbol propadanja građevine koja predstavlja najsvetliji primer klasične kmerske arhitekture, nego dokaz da je kompleks sagrađen u 12. veku najveća turistička atrakcija ove zemlje. Osim turista koji svaki ponaosob ne predstavljaju samo ljude koji posećivanjem Angkor Vata obezbeđuju priliv novca u budžet Kambodže, već i po dve ruke i noge koje svakodnevno dodiruju strukture hramova i prolaze antičkim stazama, najveći izazov za Angkor Vat je nekontrolisana izgradnja oko samog mesta.

Konstrukcije ogromnih hotela ugrožavaju vodeni kanal koji okružuje hramove, širok 190 metara, dajući primat otvaranju tržnih centara, a takav neplanski razvoj ima najveći potencijal da uništi najznačajniji simbol kmerske kulture i kambodžanskog naroda.

Angkor Vat, Kambodža

Angkor Vat, Kambodža

Efekti masovnog turizma mogu preopteretiti bilo koji grad na svetu, ali su u posebnoj opasnosti lokacije u zemljama u razvoju koje nemaju dovoljno ekonomskih resursa za adekvatnu zaštitu svojih kulturnih dobara ili planiranje onoga što će ubuduće činiti sa njima. Utoliko više alarmantan je podatak da od 2009. broj onih koji za prevozno sredstvo do željene destinacije biraju avion raste u proseku 7 odsto godišnje, a takav trend se očekuje i ubuduće.

Za one koji se sada pitaju kako je moguće da UNESCO nije doneo nekakve konvencije čije bi slovo branilo ugrožavanje svetske baštine, evo i tog podatka: još 1972. usvojena je Konvencija za zaštitu svetske kulturne i prirodne baštine, a 2003. i 2005. pridružile su joj se još dve sa istim ciljem da se lokalitetima pod UNESCO-vom zaštitom obezbedi zaštita i dugovečnost. Ono što se umesto toga dogodilo jeste stavljanje akcenta na zaradu od poseta zaštićenim lokalitetima, koja zasigurno hoće poboljšati ekonomsku situaciju zajednice kojoj ona pripadaju, ali šta ako usput uništi njihovu jedinstvenost i kulturnu vrednost?

Sve ovo nameće temu koja će kad-tad doći na dnevni red, a to je: da li turisti uopšte treba da posećuju osetljive lokalitete? a tačan odgovor će se nametnuti sam po sebi ukoliko se UNESCO status i ubuduće bude shvatao kao marketinški potencijal, a ne nužnost da se ono što smo nasledili iz prošlosti sačuva i za buduće generacije.

Vaš komentar

Pratite Daljine.rs i na Fejsbuku, na Tviteru i na Instagramu.

0Shares