Srbija Vesti

Ilegalni arheolozi u Srbiji: Divlji kopači istorije

Divlji kopači

Stanovnici sela u Braničevskom okrugu koji već decenijama ilegalno iskopavaju i na crno prodaju vredne arheološke predmete, uvereni su da time nikome ne nanose štetu i da zato neće krivično odgovarati. Neki ističu kako su zavoleli istoriju svoga kraja još u školi, nazivaju profesionalne arheologe kolegama i imaju sopstvene teorije o prošlosti ovog područja. Ali svi argumenti kojima pravdaju svoje postupke, padaju u vodu kada govore o ilegalnim kopačima koji dolaze sa strane, optužujući ih za pljačku tuđeg nasleđa.

PROČITAJ:  Metro u Solunu u kom će stanice biti muzej i arheološka nalazišta

„Kod nas kad se rodi muško dete, stavljaju ga na bika da bude špekulant. Kada se rodi devojčica, iznose je kroz prozor da bude zavodnica“, opisuje stanovnik jednog sela u Braničevskom okrugu običaje koje praktikuju tamošnji žitelji u želji da brzo steknu bogatstvo koje će ih osloboditi motike i skinuti im s vrata državu koja večito „dere kožu seljaku“. Zato se, kaže, i on i mnogi drugi bave dopunskom aktivnošću na njivama – ilegalnim iskopavanjem i prodajom vrednih arheoloških predmeta.

Državi po njegovim rečima ne duguju ništa, jer to što zarade od bavljenja „arheologijom“ je taman da nadoknade gubitke od krvopijskih nameta seljacima. Uz to, ističe da ima i lične razloge: „Mene su hapsili, jer nisam mislio kao vladajuća većina. I otac mi je bio pošten čovek, a terali su ga na robiju. Šta ja kome dugujem? Ja sam samo poljoprivrednik i kopam na imanjima svojih prijatelja, a ako me oni ne prijave, ne mogu mi ništa“.

Ovaj nadriarheolog je jedan od sagovornika u istraživanju „Baština i kriminal“, koje je sprovela Ljubica Milosavljević, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu. Autorka je za potrebe svoje studije, u kojoj nastoji da objasni decenijama prisutan fenomen nezakonitih iskopavanja kulturnih dobara na ovom području, razgovarala sa seljacima koji se time bave, kao i sa onima koji su to ranije radili a sada su saradnici profesionalnih arheologa.

Intervjuisala je i žitelje sela koji se ne bave ovakvim aktivnostima ali znaju da se to radi i ko to radi, profesionalne arheologe koji su angažovani u tom kraju na iskopavanjima i policijske inspektore specijalizovane za „arheološku mafiju“. Ispostavilo se da svi znaju šta se noću, a neretko i usred bela dana dešava na njivama, ali se uglavnom prave da ne znaju.

PROČITAJ:  Golubac dobija Narodni muzej

Komšije to prećutkuju zbog seoske solidarnosti, ali i iz straha. Poznato im je da se na ovaj način obrće veliki novac i ne bi da se zameraju, posebno onima sa strane koji dalje preprodaju arheološke predmete u svetu i koje, za razliku od „svojih“, doživljavaju kao kriminalce. Profesionalni arheolozi izjavljuju da oni ne mogu da jure tolike ilegalce na tako velikom a nezaštićenom prostoru, te da uostalom to nije njihov, nego posao države. Država, odnosno policijski inspektori tvrde da ih je premalo i da zato ograničene resurse moraju da usmere prvenstveno na „krupnije ribe“ u dilerskom lancu.

Ovo objašnjava zašto su nadriarheolozi bez prevelikog ubeđivanja prihvatili da govore o svom „posliću sa strane“, ali je naučnicu iz Beograda zapanjilo do koje mere su bili otvoreni, iako je sigurna da su ponešto i zatajili.

’Leba preko pogače

Braničevski okrug nije jedino „mesto zločina“ u Srbiji kada je reč o arheološkom kriminalu, ali je među najaktivnijim i izdvaja se po svojim kulturološkim i ekonomskim osobenostima. Ova oblast je veoma bogata arheološkim nalazištima iz različitih epoha, a naročito iz praistorije. Takođe, obiluje brojnim legendama, od onih koje su vezane za čudotvorna isceljenja i ljubavne veze sa natprirodnim bićima, do vekovnih priča o neverovatnim količinama zlata koje su ovde zakopavali Rimljani, Turci, Bugari, hajduci i drugi kraj nekog izvora, u pećini, u stablu drveta…

Stoga je pronalaženje „ćupa s blagom“ vekovna opsesija u ovom kraju do današnjih dana. „Diversifikacija“ na arheološke ostatke je usledila tek sa intenzivnijim arheološkim iskopavanjima i spoznajom da te „drangulije“ koje isplivavaju iz njiva mogu dobro da se unovče, ali ne u ovdašnjim muzejima kojima budžet ne pretiče, već negde preko.

PROČITAJ:  Planina Vidlič dobila panoramski dvogled

Pored toga, ovaj kraj je „rodno mesto“ pečalbara, koji se iz generacije u generaciju iseljavaju u tuđinu u potrazi za boljim životom. Oni koji ostaju dobrim delom žive od doznaka koje im šalju rođaci iz inostranstva, pa mnogi više ne moraju da okopavaju zemlju od jutra do mraka i imaju vremena za „hobi“ koji će im doneti ’leba preko pogače. Uz to, sa tako dobrim rodbinskim vezama po svetu, mogu da se informišu šta se traži na tržištu, da primaju narudžbine, dobavljaju tehnologiju koja će im olakšati iskopavanja, pa i da šalju predmete na procenu stranim stručnjacima.

Metal detektor
Metal detektor

„Ljubav“ prema istoriji

Istraživanja na terenu koje je sprovela Milosavljević pokazuju da se ovim poslom u Braničevskom okrugu bave isključivo muškarci, mahom iz imućnijih kuća, dok oni siromašniji i dalje tragaju za blagom. Tako jedan od „divljih“ arheologa, pored bavljenja poljoprivredom ima i svoju privatnu firmu, a ranije je radio u inostranstvu. Svoju upućenost u problematiku je pokazao već kod pitanja da li je iskopao nešto vredno iz rimskog doba, odgovorivši: „Ma, bilo je toga koliko hoćeš. Iskopao sam i novac, i nakit i kopče čiji je mehanizam još radio. Ali, nije glavna para tu, nego na onome iz neolita“.

On i drugi ispitanici kažu da su iz tog perioda iskopali figure boginje plodnosti, glavu medveda sa telom žene od pečene gline, figure bika, igle od kostiju za šivenje kože, keramičke posude… Među najznačajnijim iskopinama navode figure boginje plodnosti, koja ima velike grudi, kukove i stomak kao u trudnice, dugu kosu nalik na perčin i izrazito izdužen nos „sa nečim što podseća na kljun umesto usta“.

Nalazač koji je dao ovako podroban opis kaže da se zahvaljujući predanom profesoru istorije još u školi zainteresovao za arheološko bogatstvo svog kraja. Zašto ga i pored tolike ljubavi pljačka, pravda iznenadnom finansijskom krizom koja ga je zatekla. „Prve predmete sam prodao kad mi je crk’o otac. Morao sam, bila je kriza i trebale su mi odmah pare da ga sa’ranim i tako je to krenulo“. Prodao je onoliko predmeta „koliko može da stane na sto“ i za njih je dobio hiljadu evra. „Nisam bio zadovoljan, ali me je moja situacija primorala da prihvatim ono što su mi vaćaroši ponudili“.

PROČITAJ:  Izgradnja novih marina i pristaništa u Srbiji

Nelojalna konkurencija

Na pitanje kako znaju šta je vredno, a šta ne, ilegalni kopači odgovaraju da se rukovode različitim kriterijumima. Na prvom mestu je brojnost ostataka iste kategorije – što ih je više, manje su vredni. Drugi kriterijum je očuvanost, a treći je reakcija profesionalnih arheologa kada nešto iskopaju – ako se mnogo obraduju, to znači da nalaz ima veliku vrednost. Ovakvo špijuniranje profesionalaca, seoski nadriarheolozi zovu „sondiranje terena“.

Zanimljivo je da oni doživljavaju profesionalne arheologe kao kolege, koje doduše imaju drugačije ciljeve i sa kojima se ponekad ne slažu oko „stručnog“ mišljenja, kao što je sledeći primer: „Našao sam jednu veliku glavu otkinutu od tela. Ravno teme, kosa izrezbarena, a oči kose! To su arheolozi prećutali! To nisu bili Srbi!“. Jedan od ispitanika, koji je povremeno pomagao arheolozima na lokalitetu priča: „Profesionalci su divni drugari! Kada smo naišli na dva pehara od pečene gline, položena jedan preko drugog, napili smo se, pa smo se oduzeli!“

Naravno, „divlji“ arheolozi i te kako dobro znaju da njihove „kolege“ tragaju i za onim što su oni tajno iskopavali, ali nijedan nije pokazao grižu savesti ili svest o tome da radi nešto nedozvoljeno, ističe Milosavljević. Naprotiv, oni smatraju da arheoloških ostataka ima u izobilju svuda unaokolo i da za predmete koje nađu niko pre toga nije ni znao da postoje, pa se zato nisu ogrešili o bilo koga. Ali da svest o kazni, makar božijoj, ipak postoji, svedoči pravilo da se ovakvim aktivnostima nikada ne bave tokom verskih praznika.

Ironija je i u tome da argumenti kojima pravdaju svoje postupke, padaju u vodu kada govore o ilegalnim kopačima koji dolaze sa strane. Njih doživljavaju kao nelojalnu konkurenciju, kao pljačkaše tuđeg nasleđa koje uvek stigne zaslužena kazna. Ili kako zaključuje jedan lokalac: „Pohlepa dovodi do tragedije. Svi ti koji su došli da otmu naše, na kraju su se izubijali!“

PROČITAJ:  Golubac dobija Narodni muzej

Izvor: Biznis i finansije

Pratite nas na društvenim mrežama: Instagram, Facebook i Twitter i budite obavešteni o dešavanjima iz oblasti putovanja, turizma, ekologije i kulture.

Pretplati se
Obavesti o
guest

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

5 Komentara
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Ramamti Ezer

Arheologija je veoma zanimljiva nauka. Posebno kada je u pitanju sveta Božja Reč Biblija. Npr. godinama su biblijski kritičari tvrdili da kralj Valtasar, koji se spominje u knjizi proroka Danila, nikada nije postojao (Dan. 5:1). Do tog zaključka su došli zato što nije bilo arheoloških dokaza koji bi potvrdili njegovo postojanje. Međutim, to se promenilo 1854. Kako?
Te godine je britanski konzul Džon Tejlor istraživao ruševine drevnog grada Ura, na jugu današnjeg Iraka. Tamo je u jednoj kuli pronašao nekoliko glinenih cilindara. Svi su bili dugački oko 10 centimetara i na njima se nalazio tekst pisan klinastim pismom. Na jednom od njih bila je uklesana molitva za dug život vavilonskog kralja Nabonida i njegovog najstarijeg sina Valtasara. Čak su i kritičari morali da se slože: Ovo otkriće je dokazalo da je Valtasar postojao.
Međutim, Biblija kaže ne samo da je Valtasar postojao već i da je bio kralj. Kritičari su i to dovodili u pitanje. Na primer, Vilijam Talbot, engleski naučnik iz 19. veka, napisao je da neki kažu da je „Vel-sar-usur [Valtasar] vladao sa svojim ocem Nabonidom. Ali ne postoji ni najmanji dokaz u prilog tome.“
Međutim, svaka sumnja je uklonjena kada su zapisi na drugim cilindrima otkrili da je Valtasarov otac kralj Nabonid ponekad godinama bio odsutan iz glavnog grada. Ko je vladao za to vreme? Enciklopedija Britanika navodi: „Kada bi Nabonid bio van zemlje, poverio bi Valtasaru vlast i komandu nad većim delom vojske.“ Prema tome, Valtasar je u tim periodima imao ulogu regenta u Vavilonu. Stoga je arheolog i stručnjak za drevne semitske jezike Alan Milard zaključio da je sasvim na mestu što se „u knjizi proroka Danila Valtasar naziva ’kraljem‘“.
Naravno, za Božje sluge glavni dokaz da je Danilova knjiga pouzdana i nadahnuta od Boga nalazi se u samoj Bibliji (2. Tim. 3:16).

Nenad

Kakav je odnos „države“ prema svojim podanicima, takav je i odgovor istih.

Kenta

Dosta neistine i filovanja price.

Borisav

Treba aktivnost „arheologa“ zakonski regulisati, po engleskom modelu. Registrovati „tragače“ sa obavezom prijave lokaliteta i nalaza.Država procenjuje značaj i vrednost nalaza.

kopac tudje nesrece

legalni aheolozi su najveci pljackasi srbije prijave samo manje vredne stvari a ostalo dobro utabanim stazama salju na zapad. sad su problem oni sto vade po koju cauru iz prvog ili drugog s.r. tereba sve zakonski urediti sta ko nadje prodaje drzavi ako nece ona ima ko hoce.