Kilimandžaro je najviši vrh u Africi koji svake godine privlači oko 35.000 alpinista. Osim otisaka svojih stopala, oni na ovoj planini za sobom ostavljaju mnogo više: 75 kubnih metara izduvnih gasova iz svojih creva. Otkrivamo: Zašto se više prdi na velikim visinama.
Za razliku od vas, koji sada mislite da smo poludeli, u tekstu na ovu temu, objavljenom u Hafington Postu, stoji da lokalci ovu pojavu smatraju potpuno normalnom i u šali kažu da penjači imaju „tendenciju da zapale trag“, posebno poslednjeg dana uspona na vrh planine.
Takođe, ova pojava ima i stručan naziv – izbacivanje gasova na velikoj visini (High-altitude flatus expulsion – HAFE), a u pitanju je gastrointestinalni sindrom koji podrazumeva spontano ispuštanje povećanih količina rektalnih gasova na velikim nadmorskim visinama.
Ovaj fenomen je prvi put opisao Jozef Hamel 1820. godine, ali za njegove otkrovitelje važe lekari Pol Oerbah i Jork Miler, sa Medicinskih fakulteta Stenforda i Univerziteta u Koloradu. Oni su u leto 1980. pešačili planinom San Huan na jugozapadu Kolorada, sa misijom da se sastanu na visini od 300 metara. Kada su prešli 11.000 stopa, primetili su da nešto ne miriše kako treba.
Na stazi i u šatoru, njihova tela su ispuštala gasove, za koja su dva prijatelja optuživala ovog drugog, a kada su ustanovili da su obojica krivci, ispuštanje gasova je bilo toliko frekventno da su konstatovali da očigledno pokušavaju da se međusobno nadmaše.
Dobra strana ove pojave bila je to što su se insekti držali podalje od njih, a loša što je šator bio premali da noću pobegnu jedan od drugog.
Oerbah se pitao da li postoji naziv ovog ne tako mirišljavog stanja, a njegov saputnik je predložio da mu sami daju ime i to Rocky Mountain barking spiders, kada su se dogovorili da im treba malo ozbiljniji termin ako planiraju da svoje otkriće publikuju.
Po povratku kući, dvojica prijatelja i kolega poslali su pismo o svojoj spoznaji u prestižni Medicinski žurnal Nove Engleske, a potom i u Zapadni medicinski žurnal koji više ne postoji, ali zahvaljujući kojem je godinu dana kasnije objavljena prva značajna studija o ovom fenomenu.
U svom izveštaju, lekari su ovaj poremećaj pripisali „ekspanziji gasova kolona pri smanjenom atmosferskom pritisku na velikim visinama“ iliti Bojlovom zakonu, prema kom je količina proizvedenog gasa konstantna u masi, ali se zapremina povećava kako se spoljni pritisak smanjuje.
Naime, niža koncentracija kiseonika na većim nadmorskim visinama utiče na sposobnost utrobe da pomera probavljenu hranu, dajući joj na taj način više vremena za stvaranje gasa. Kako se spoljni pritisak smanjuje, razlika u pritisku između gasa u unutrašnjosti tela i spoljašnje atmosfere je veća, pa samim tim raste i potreba organizma za izbacivanjem gasa radi smanjena pritiska.
Ovaj osećaj potvrđen je eksperimentima u kojima su vojni piloti bili podvrgnuti promenama pritiska prilikom simuliranja leta.
„Uzmite balon, naduvajte ga na nivou mora i odnesite ga na vrh Kilimandžara. Balon će se povećati, baš kao i mehurići u gastrointestinalnom traktu, što je slično krivinama koje na većim dubinama doživljavaju ronioci, ali ne toliko opasno“, objašnjava Miler.
Nakon objavljivanja njihovog otkrića, pomenuti žurnal je dobio sijaset pisama od čitalaca planinara koji su u onome što su pročitali prepoznali svoje iskustvo, zbog čega im je sigurno bilo lakše, znajući da nisu sami.
Na ovaj način Miler i Oerbah su postali svojevrsne legende u alpinističkoj zajednici, a 36 godina kasnije šestominutni dokumentarac pod nazivom HAFE: Pozadina priče, objavljen na festivalu Mauntejnfim u gradu Teljurajd u Koloradu obeležila je njihovo otkriće. Tom prilikom, autori studije su izjavili da su posle njenog objavljivanja dobili više reakcija nego na bilo koji od par stotina naučnih rukopisa koje su pre toga obnarodovali.
Onima koji sa imaju problem Oerbah poručuje da nema razloga da se stide:
„To je prirodan proces i na velikoj nadmorskoj visini je samo poboljšan. Nikada nisam čuo da je neko eksplodirao zbog toga“.
Utešno, zar ne?
