Tog jutra u sred Mestije nas četvoro je doručkovalo dok nam je ogroman kavkaski ovčar zabijao glave u tanjir, ali je bio izuzetno pitom iako je izgledao kao medved na steroidima. Radi se, dakle, o psu a ne o lokalnom Svanu.
Kolege Turci su se spremali za povratak u Tursku preko Zugdidija i Batumija pa dalje do rodne grude, a mi smo pokušavali da skratimo put u blagoj panici od same pomisli na ono šta smo, za sada, prošli.
Istina je da postoji mali avion koji vozi od Tbilisija do Mestije ili obratno za 60 larija (2250 dinara) i leti sat vremena – jer smo ga videli kako nas preleće. Međutim, mesto u njemu treba da se rezerviše unapred, što nismo učinili. Ipak, pokušali smo da pošaljemo upit putem forme na njihovom sajtu dok smo se rvali s kerom kome je đed bio međed, ali za ovih godinu i po dana od tog trenutka nije nam još stigao odgovor (U trenutku pisanja ovog teksta uvideli smo da imaju novi sajt).
Preostao nam je, očigledno, konvencionalni način putovanja: Maršrutka do Zugdidija pa voz do Tbilisija. Srećom, voz je noćni kreće oko 22 časa i u Tbilisiju je u šest ujutro. To je nekih 350km, što u principu ovaj voz baca u ring na sporu tuču do iznemoglosti sa vozom od Beograda do Niša. Plašili smo se da li će biti karata, s obzirom na to da je sezona u jeku.
Nizbrdo se putuje malo brže, pa umesto četiri, stigli smo za tri i po sata i obreli smo se na železničkoj stanici u Zugdidiju gde smo, nakon korišćenja klonje, bežali od babe zato što nismo imali sitno jedan lari (37 dinara). Baba nas je stigla i da ne bi pravili međunarodne skandale u ovoj prijateljskoj zemlji koja nam dozvoljava da u njoj bez vize ostanemo 360 dana, kupili smo neki sok i tako rasitnili pare. Babašvili je namirena, a karata je bilo.
Voz. Verovatno ste svi sada pomislili na Bajagu. Gruzija je izuzetno topla zemlja ako niste na Kavkazu, a mi smo se opet vratili u taj pakao. Vagoni su stajali na stanici, a ispred njih je motrila starija gospođa kondukterka. Pričali smo s njom malo ruski, malo srpski, a ona nam ukazivala da treba da batalimo pljuge, jer ih je ona batalila pre deset godina, a potom je zamolila za jednu i popušila je s nama.
Ušli smo da ostavimo stvari u kupe, a vagon je bio vreo kao kondukterkina želja za onom cigaretom. Ako je napolju to veče bilo 32 stepena, u kupeu je bilo 45 stepeni, a ne preterujemo jer smo ozbiljni ljudi. Na našu konstataciju da je unutra vruće ko da Prometej loži ćumur ispod vagona, gospođa reče da “ume biti ‘ladno kada proradi klima”.
Opa, ima klima! Mašala.
[pullquote-right]Gruzijska železnica je saobraćajna arterija koja povezuje Kaspijsko sa Crnim morem. Građena je po ruskom standardu uskog koloseka i dugačka je 1324 km. Prolazi preko 1422 mosta i kroz 32 tunela. Na pruzi se nalaze 22 putničke i 114 teretnih stanica. Počela je sa radom 1865. godine.[/pullquote-right]Kupe je imao dva kreveta na izvlačenje, a na njima su nas čekala dva iznenađenja: Posteljina i pokrivač. Oba gradivna elementa kuntanja su bila od papira i to onog kao što su jednokratni stolnjaci u kafićima na moru sa mapom ostrva. Unutra još uvek nije moglo da se diše, a prozori u kupeu su zanitovani, jer su to ipak ruski vozovi: sve je čelik, drvo i bakelit. Mali prozorčići koji se otvaraju “na kant” postoje samo u hodniku ispred, međutim, gospođa ih je sve redom zatvorila čim je voz krenuo iz stanice. “Nema veze”, pomislili smo, “sad će da proradi klima”.Dok smo čekali da počne da radi klima uređaj osećali smo da je još toplije. Kao da se vagon topi, a i mi s njim te da ćemo do jutra postati sastavni deo Gruzijske železnice. Čuljili smo uvo, kao “evo nešto se malo čuje”, ali ipak nismo osetili da duva hladan vazduh. Zapravo, nismo osetili nikakav vazduh.
Sada ćemo priču razdvojiti na dva dela kako bi dobili dojam paralelnog pripovedanja.
UROŠ:
Izvadio sam one papirne posteljine i čaršaf uredno postavio na klupu. Ko me bolje poznaje zna da ne podnosim temperaturu iznad 20 stepeni. Tako sam se skinuo u samo u gaće i legao, a pokrio se onim papirom od ćebeta i zaspao.
U sred noći osetio sam da je malo zahladnelo, te sam ono “ćebe” podebljao oko struka i nastavio da spavam. Maja me je, s podočnjacima do šina, jedva probudila. Stigli smo u Tbilisi. Ne sećam se kada sam bolje spavao. Odmah na stanici počeo sam da tražim klonju.
MAJA:
Pošto je Uroš zaspao istog trenutka kada je spustio glavu na papirni jastuk, ja sam odlučila da čitam u predugom iščekivanju osvežavajuće klime. Bila sam uverena da nas babašvili loži da voz ima er-kondišn, pošto sam na svakih 10 minuta ulazila u njen kupe da je pitam ka’će više da razladi. Voz se kretao beskrajno sporo i stajao baš kod svake bandere, a tih gruzijskih bandera očigledno ima dosta više nego kod nas.
Taman sam se pomirila sa sudbinom koja veli da ću noć provesti u toplotnom paklu koji sliči sceni iz “Nebeskog odreda” dok Uroš spava hrkom pravednika, te sam jedva uspela da se nateram da malko bar dremnem.
Nepunih četvrt sata kasnije, iz sna me je probudila takva ciča zima kakvu nisam osetila nikada ranije. Naime, klima u vozu je radila samo dok je bio u pokretu. Radila je preslab izraz, radila je kao da ju je Rus konstruisao, što i fakat jeste. Sa duže od mesec dana koje smo proveli na +35c , temperatura je odjednom pala na +6c!
Pokušala sam da probudim Uroša (kao da bi to išta pomoglo), ali se on samo promeškoljio i blaženo se nasmešio navlačeći papir do brade. Obukla sam na sebe sve što sam ponela na put, bez nekog značajnijeg efekta, pa sam počela da se zatrpavam svime što mi je došlo pod ruku – rančevima, štrokavom somotskom zavesom, kesama sa hranom… pokušala sam i da se zatvorim u krevetu na razvlačenje, ali avaj…
Izašla sam iz kupea u hodnik, u nadi da je bar tamo maaaalo toplije, a i da pridavim babašvili ko pile. Tu sam imala i šta da vidim – svi putnici iz svih kupea su se tiskali u jednom krajičku dugačkog hodnika, ledeno plavi u licu, drhteći. Prišla sam im, te smo se svi zbili kao prasići, trljajući jedni drugima ruke i dahćući za vratom ne bismo li preživeli noć. Pripremali su nas za ovo svi filmovi o logorašima u Drugom svetskom ratu – jedan deda iz gomile je umro od tuberkuloze, jednu ženu smo porodili, jednu devojčicu smo naučili da piše i broji…
Samo iz mog kupea se čuo blaženi hrk, babašlili je nestala netragom, a mi smo ostali zagrljeni u ledenoj tmini koja guta sve oko sebe. Od svih prisutnih, jedino sam ja dočekala jutro i zbog toga vam pišem ovu priču…
Izašli smo iz voza u Tbilisiju u šest sati ujutro, što znači da smo stigli po redu vožnje. Srećom, na istoj stanici (Didube) trebalo je i da čekamo i maršutku za Alaverdi u Jermeniji.
Pročitajte nastavak: Vize, devize i dobrodošli u Jermeniju.
