Istočna Srbija sve češće „dobija uloge“ u snimanju domaćih filmova i serija. Pored direktne koristi od usluga filmadžijama tokom snimanja, lokalni preduzetnici smatraju da je veća ona koja dođe kasnije, kada se film „zavrti” i postane reklama za kraj u kojem je snimljen. Posmatrano tako, ljudi u istočnoj Srbiji mogu i da zažmure na umetničku slobodu, koja je ponekad baš „oslobođena“ stvarnosti. Jer reklama je reklama, i kad je prezačinjena.
Kada je Dubrovnik postao Kraljeva luka u seriji „Igra prestola“ koja je osvojila svet, svet je nagrnuo u Dubrovnik. Navala turista je bila tolika da je Unesko zapretio ovom gradu na Jadranu da će mu oduzeti status svetske baštine, ako toliku najezdu ljudi koja preti kulturnom nasleđu ne stavi pod kontrolu.
Teško da će mesta u Srbiji, koja su poslužila kao filmske lokacije, imati problema poput Dubrovnika da se odbrane od opsade turista iz sveta, ali je za početak dovoljno da i domaći gosti počnu da otkrivaju turistička mesta koja su pre njih otkrile filmadžije. Tako misle turistički poslenici istočne Srbije, koja sve češće „dobija uloge“ u popularnim domaćim serijama.
Dodatni prihodi u lokalu
„Crna svadba“, „Beležnica profesora Miškovića“, „Tajna vinove loze“, ali i „Senke nad Balkanom„, manjim ili većim delom snimane su ili su se bavile istokom Srbije. Dunav, Đerdapska klisura, Rajačke i Rogljevske pivnice kao filmski setovi nisu bili samo lepa pozadina, već u neku ruku i vizuelni ključ koji poboljšava filmsku priču. Kada na to dodate mistiku, bajkovitost i skrajnutost ovog dela Srbije, dobijete kulinarskim rečnikom rečeno – recept za dobro jelo.
Zajedno sa Srpskom filmskom asocijacijom to su prepoznale opštine Majdanpek, Kladovo i Negotin. One poseduju „Film frendli“ sertifikat, kao i više od 30 gradova, opština i institucija u Srbiji koje su takođe prošle kroz kompletan proces sertifikacije. Svi oni su morali da uvedu procedure i cenovnike za izdavanje dozvola za snimanje i da sačine bazu lokacija koje su dostupne za filmske produkcije.
Na taj način je olakšana komunikacija između filmskih i TV kuća i javnog sektora, bar što se tiče dobijanja dozvola za snimanje. Ujedno, opštine su otvorile vrata za dodatne prihode od iznajmljivanja svojih lokacija i od usluga za potrebe produkcije.
Ljudi koji snimaju film ili seriju moraju negde da jedu, spavaju, potrebne su im i usluge lokalnih zanatlija i preduzetnika i to je direktna korist od ovakvih poslovnih aranžmana. Preduzetnici u ovom kraju misle da je ipak veća ona koja dođe kasnije, kada se film „zavrti” i postane reklama za kraj u kojem je snimljen.
Dve strane popularnosti
Petar Jovanović, vlasnik smeštaja „Odmor“ u Donjem Milanovcu uveren je da je reklamiranje istočne Srbije u domaćim serijama izuzetno korisno ne samo za one koji rade u turizmu i ugostiteljstvu, već i za privrednike u drugim delatnostima. „Imajući u vidu da je ovaj deo Srbije dugo vremena bio zapostavljen i nedovoljno poznat, a što je možda i doprinelo da odjednom postane toliko zanimljiv filmadžijama, sada konačno dobija priliku da se bolje promoviše i na turističkoj mapi. Još od vremena jugoslovenskog filma, kada su pretežno u Donjem Milanovcu snimani popularni filmovi tog doba poput ‘Ćao inspektore’, ‘Svemirci su među nama’, ‘Dama koja ubija’, nismo imali priliku sve do pre nekoliko godina za ozbiljnu promociju kroz igrane serije ili film“, podseća Jovanović.
Ovaj mladi preduzetnik smatra da bi ovakvu šansu „na filmu“ privrednici u stvarnosti trebalo da iskoriste tako što bi i sami bili „glasniji“ u predstavljanju preimućstava svoga kraja. S druge strane ističe kako ne bi smelo da se dozvoli da ono što izdvaja istočnu Srbiju, njena priroda i specifično kulturno nasleđe, upropasti preterana komercijalizacija, jer puku jurnjavu za novcem vrlo često prati nedostatak dobrog ukusa.
Slično razmišlja i Vladimir Nojković, direktor turističkog prostora „Lepenski vir“. Istorijsko nasleđe ovog dela Srbije je prema njegovim rečima posebno upravo po tome što seže u drevnu prošlost, kao i po svojim običajima, mitovima i religiji u kojima vekovima zajedno egzistiraju različite kulture i narodi. To potvrđuje i veliko interesovanje etnologa i drugih stručnjaka za folklor, običaje i rituale na ovim prostorima.
Ipak, kada se pojedina drevna verovanja i običaji „iseku“ iz svog konteksta i „prevedu“ na način koji ima za cilj da pojača dramatizaciju u filmskoj radnji, onda uvek postoji opasnost ne samo da se njihov smisao „izgubi u prevodu „, već i da to postane loša reklama, upozorava Nojković.
Umetnička sloboda baš slobodna
Novinari odavno znaju da uzbudljiv naslov diže čitanost i kada nema nikakve veze sa ostatkom teksta, a često ni sa istinom. Za razliku od novinara, filmadžije imaju pravo na umetničku slobodu, ali uz svo uvažavanje umetničkog doživljaja stvarnosti, u nekima od aktuelnih serija kultura i stanovništvo na istoku Srbije nisu verno prikazani, smatra Milan Radojković, vlasnik turističkih brodova za vožnju Đerdapom.
Naprotiv, mnogo toga je preuveličano i izmišljeno, ali živimo u vremenu kada bez reklame, kakva god ona bila, praktično i ne postojite, kaže Radojković i dodaje: „Svaka reklama je dobra reklama ako se iskoristi na pravi način“.
O tome svedoči primer Rumunije, koja je od Vlada Cepeša, poznatijeg kao grof Drakula i njegovog zamka napravila turističku atrakciju koju obilaze milioni turista tokom godine, ističe David Đurđević, nekadašnji direktor Turističke organizacije opštine Kladovo. On je takođe uveren da je ovoliko interesovanje filmadžija za istočnu Srbiju u poslednje vreme dobro i za turizam i za ostalu privredu. Zastupljenost ovog kraja u domaćim serijama je ipak samo ulaznica u najširu javnost, a kako će se ona nadalje iskoristiti zavisi od ljudi koji tu žive, jer kao što serije dođu i prođu, tako se ni uspeh ne postiže preko noći.
Odskočna daska za druge industrije
Rogljevačke i Rajačke pivnice u blizini Negotina već decenijama se u ovdašnjim strategijama pominju kao naša turistička šansa, dok stanovnici okolnih sela već decenijama opominju da se i ono što je ostalo – urušava. Na kraju, ispada da su najkonkretniju šansu pivnicama dale filmadžije.
Tu su, kaže Suzana Mihajlović Jovanović, novinarka iz Negotina, snimljene važne scene za mnoge domaće filmove i serije, od „Čarlstona za Ognjenku„, „Enklave“, „Senki nad Balkanom“, „Hotela Beograd“, do filma „Što se bore misli moje“ čiji su kadrovi snimani ove jeseni.
Bilo da su Rogljevačke i Rajačke pimnice „glumile“ sebe, ili turski deo nekadašnjeg Beograda, neko makedonsko selo i još štošta drugo, to pomaže razvoju turizma, saglasni su ovdašnji preduzetnici. „Ljudi češće dođu kad čuju da se ovde snimao neki film ili serija. A kada dođu, detaljnije obiđu ove krajeve, uživaju u domaćim proizvodima i vinu. Ali pivnice imaju svoje goste i mimo toga, jer su neobične, bogate istorijom, pritom se nalaze na izuzetnoj prirodnoj lokaciji, okružene vinogradima”, ističe Barbara Radosavljević, vlasnica „Pivnice Radosavljević“ u Rogljevu.
Nagli uzlet domaćih serija u poslednjih nekoliko godina obično se vezuje za koristi koje to donosi filmskoj industriji u Srbiji, uključujući i sve veće interesovanje stranih producenata za snimanje na ovdašnjim lokacijama. Ali iskustvo naših sagovornika iz istočne Srbije potvrđuje da je procvat filmskog preduzetništva odlična odskočna daska i za preduzetnike u drugim industrijama, uključujući i reklamu za kraj u kome žive i posluju.
Posmatrano tako, ljudi u istočnoj Srbiji mogu i da zažmure na umetničku slobodu zbog koje se dešava da ne razumeju jezik koji se u nekoj seriji predstavlja kao njihov. Ili što im se pripisuju takve magijske moći da kada bi ih stvarno imali, reklama im ne bi ni trebala, bar ne u konkurenciji na „ovome“ svetu.
Izvor: Biznis i finansije, autor: Jelena Bujdić Krečković, naslovna fotografija: Tanja Tepavac
