Marko Prelević, odgovorni urednik i kolumnista magazina Nedeljnik, za Daljine.rs priča o putovanjima, zašto svaki Beograđanin treba da jedniom godišnje poseti Trgovište, kako je spavao na fašističkom groblju, šta se desilo sa vozovima i još mnogo toga iz svog putničkog iskustva.
Daljine.rs: Koje ti je omiljeno mesto na koje si putovao u vezi sa svojom profesijom? Gde nikada ne bi u svojoj režiji otputovao da nisi morao da ideš kao novinar? Naravno, ako uopšte postoji takva destinacija.
Marko Prelević: Geografski skoro na granici sa severom, ali sa pozamašnom južnjačkom dušom, sa jednakim brojem ergela konja, destilerija burbona, bokserskih sala i rudarskih sindikata, Leksington u Kentakiju (inače dom čuvenih „Wildcatsa“, verovatno najvažnijeg tima u američkoj koledž košarci, te Ričarda Hela) ostao je ono jedno mesto za kojim me, ničim neizazvano, ume lecnuti nostalgija, iako sam proveo tamo tek nekoliko dana.
Možda zato što se ugnezdio na mom proputovanju između sterilnog, užurbanog, previše političkog Vašingtona i Atlante u koju treba otići ne zbog „Koka-kole“, već da pomazite imena košarkaša i odbojkaša SR Jugoslavije u olimpijskom parku, tek Leksington i njegova ruralna privlačnost i dalje mi nabace osmeh – bilo da se setim kafića u kojem svira Cake tribute band, barokne konobarice koja prinosi dve stolice u jednoj ruci, ili svakog bogovetnog prolaznika koji ti se glasne širokim osmehom…
Bio sam zaslepljen tim gostomprimstvom toliko da nisam ni primetio da na pola kuća vise južnjačke zastave, odmah pored sačmarica. Ali, što bi rekao onaj odavno poludeli pesnik – „Pit, i to je Amerika.“
Mislio sam, s druge strane, da nikada neću otići u Trgovište, a bio sam nekoliko puta. Daleko od toga da se kajem: zapravo držim da bi svaki Beograđanin morao makar jednom godišnje da ode u Trgovište, kako bi video šta je zapravo Srbija, i još više šta ona nije.
Za one iz „kruga dvojke“ organizovati i prolećne i jesenje ekskurzije, školu u prirodi, rekreativnu nastavu i tim-bilding u eminentnom restoranu „Filip 2“.
O kom mestu na svetu bi voleo da napraviš ili snimiš reportažu?
– Nije da bi bila ekskluziva, pošto je već opevan, ali postoji, na samom severu Čilea, grad po imenu Arika, u kojem vlada večno proleće i nikada ne pada ni kap kiše. Možda to ne bi bila previše uspešna reportaža, jer sigurno je jako dosadno pričati sa ljudima kojima je sve potaman, ali bi se reporter proveo mnogo dobro.
A posle mi samo recite da je slučajnost što je zaštitnik tog mesta, ujedno i darodavac imena tamošnjeg fudbalskog kluba – Sveti Marko.
Šta za tebe predstavlja putovanje? Da li je to destinacija, proces, nove kulture, društvo ili nešto treće?
– Putovanje predstavlja uzbuđenje i radost, neizvesnost i nesporazume, osmehe i onaj ponekad poželjni, ponekad pozitivni strah od nepoznatog.
I pre svega, da, proces. Nije li, uostalom, i u našem jeziku, kakav je da je i šta god mu priređivali, ta reč toliko lepa? Putovanje, vizavi onog dosadnog, banalnog, prekratkog put, već podrazumeva da sve nekako traje, kao podsetnik da to, ako vam se zaista živi, mora da bude stanje, a ne događaj.
Možeš, kad smo već kod leksičkih zavrzlama, i otputovati, ali se retko kada možeš naputovati.
Ne možeš se naputovati, ali zašto je, po tvom mišljenju, bitno putovati?
– Znam da nije popularno u doba kada neznaveni kukumavče zbog „odliva mozgova“, u isto vreme sve radeći da iz Srbije oteraju svakoga ko misli svojom glavom, ali „Valja putovati“ mi se čini kao jedini slogan ispod kojeg bih stao.
Cenim da većina groznih stvari u ovoj zemlji u poslednjih nekoliko godina i decenija nije osveta loših đaka, kako to pojedini društveno angažovani izvoljevaju da kažu (dočim su društveno angažovani samo na društvenim mrežama?), već zapravo vendeta onih koji nikada nisu putovali, koji su sa nepoverenjem gledali preko granice i potiho mrzeli sve one sa pečatiranim pasošima.
Prihvatamo slogan „Valja putovati“. Koje ti je omiljeno putovanje iz mladosti?
– Pripadam, avaj, onoj generaciji koja pamti priče roditelja o pijanim zimovanjima u zemljama istočnoevropskog bloka i vađenju inter-rejla kojim bi iz (danas, kakvih li budala, prokaženog) komunističkog sistema videli celu Evropu, a onda, kada je trebalo da dođe red na nas, bilo je „ćuti, sedi tu, dobro je da ne biju“… dok nisu počeli i da biju.
Nisam se naputovao kao mlad, zbog čega mi se dešava da budem među starijima na muzičkim festivalima diljem kontinenta svakog leta; mi iz ovog kutka planete prepoznajemo se u inostranstvu po onim začudnim pogledima što je voz došao na vreme i što su toaleti po štajgama čisti; mi se još sređujemo za aerodrom jer nam je svaki let događaj; mi i dalje imamo kost u grlu kada treba preći granicu, bilo koju, jer strepimo da će nas sa nje vratiti; mi sve to što nam je oteto pokušavamo da nadoknadimo, pa podetinjimo, misleći da za nas nije kasno.
Da li imaš omiljenu destinaciju za letnju i zimsku sezonu?
– Leto: Crnogorsko primorje, sa posebnim akcentom na Boku i Ulcinj. Zima: bilo koje odredište na kojem nije hladno, i ako može da ima more.
Ima ona čuvena anegdota iz dana osnivanja Crvene zvezde, kada je neko predložio da se fiskulturno društvo nazove „Zvezda“, pa je Zoran Žujović uskliknuo: „Ako je zvezda, neka bude crvena!“
Da se u tom maniru poigram sa nazivom vašeg cenjenog sajta: „Ako su daljine, neka budu plave.“
Koja destinacija te je iznenadila, a očekivao si nešto sasvim drugačije?
– Ibica. To što ovi ljudi, a žene posebno, kače po instagramima nisam uopšte video, toliko da se pitam da li su mi to podmetnuli neko drugo ostrvo. I muzika je bila bolja nego što sam mogao da pretpostavim.
Nisu sva putovanja uvek prijatna. Koja destinacija je za tebe bilo potpuno razočaranje?
– Prvi put u Moskvu ću, ima tome i desetak godina, otići kao makar blagi rusofil, a vratiti se ovlaš razočaran u Istok; umesto neke široke slovenske duše koju je moja naivnost očekivala, zateći će me agresivni grad u svoj svojoj neoliberalnoj pomami – uz to, većini ljudi s kojima sam razgovarao je to što sam iz Srbije bilo jednako važno kao da sam došao iz Sibira.
Svega stotinak kilometara dalje, u Serpuhovu, vladalo je toliko siromaštvo da me neka tetka doslovno molila da kupim bajatu “Aljonku”, onu čokoladu sa devojčicom sa žutom maramom na omotu.
Kasnije ću u Moskvu ići na noge pravim Moskovljanima, koji će umnogome popraviti moj utisak o tom gradu.
Šta je najčudnije što ti se dogodilo na nekom putovanju?
– Mnogo toga ostalo je u maliganskoj sumaglici, ali znam da sam spavao u slovenačkim selima iznad Trsta i dremao na fašističkom groblju u istom gradu; u Zagrebu nam je, u gluvo doba noći, taksista recitovao Miku Antića, Peru Zupca i poslednjeg agramskog boema, Enesa Kišovića, hrvatsku inačicu Jaše Grobarova; bugarska žandarmerija na ulazu na derbi Levski – CSKA počela je da peva Zvezdine i Partizanove navijačke pesme; bio sam potpuno sam na praznom stadionu u Đenovi i zamišljao sebe kao Đanluku Vijalija; grlili su me potpuni stranci u baptističkoj crkvi Ebenezer, odakle je otoič pridikovao Martin Luter King; a jednom sam stigao u Beograd i video taksistu koji nije hteo da pokrade strance…
Bez čega ne napuštaš kuću kada krećeš na put? Kakav je uopšte tvoj odnos prema predmetima, generalno, kada negde putuješ? Šta je ono što je nužno imati kod sebe?
– Ništa, zaista, sem makar jedne čiste gaće (na sebi) i pasoš i pare (pored sebe). Sve ostalo može da se kupi.
Da li upražnjavaš produžene vikende i posete nekim obližnjim destinacijama? Šta je najbitnije prilikom odabira upravo ovog tipa putovanja?
– Da imaš lepu švalerku/švalera? Šalim se, naravno; nemam nikakve, a kamoli produžene vikende.
Postoji li neki grad u Srbiji u koji si otišao sticajem okolnosti, a onda se oduševio što takvo mesto u Srbiji uopšte postoji?
– Prokuplje – prejeftina vodka i taksi.
Da li putuješ po Srbiji i da li postoji mesto kome se često vraćaš?
– Oduvek sam voleo vozove, prugu Beograd-Bar znao sam u svaki prag i svaki tucanik, maltene bih počeo da se javljam ženi što između Kosjerića i Požege širi veš; putovao sam po Srbiji gde god ima šina, vraćao sam se Glavnoj železničkoj stanici, iznova i iznova, za mene je ona bila epitom putovanja.
Sada su ukinuli prugu, pa stanicu, pa će putovanja, a na kraju će i Srbiju, i ostaje nam samo da se sećamo koliko je ukusna prva jutarnja kafa sa žestinom u bifeu železničke stanice, i koliko romantike ime u kloparanju voza koji nekako nikuda ne žuri, da maštamo u poznanstvima u vagon-restoranu, da tek u mislima namignemo brkatom kondukteru kojem ne smeta što su ti noge podignute na sedište.
A alternativni turizam? Kako ti se čine sve popularnije adrenalinske, kamperske i pešačke ture, kao i planinarenje?
– Zvučaću totalno retro i nimalo u skladu sa modernim trendovima i hashtagovima, ali kome treba bolji adrenalin od izmešanog mirisa pjene od mora i mleka za sunčanje, kome treba da pešači više nego što je potrebno da od stolice ili peškira zagazite u vodu?
Mnogi biraju da putuju sami, ali većina ipak putuje u društvu. Ko za tebe predstavlja idealno društvo za put?
– Žena koja te voli i žena koja te vozi. Ako je to ista žena – pobedio si.
Kada bi morao da daš samo jedan savet nekome ko kreće na duži put, šta bi to bilo?
– Zaboravi na muzeje.
Koje ti je najdraže putovanje do sada?
– Kaljari, Kentaki, Lisabon. Otprilike tim redosledom.
A na kojoj destinaciji najradije zamišljaš sebe i ženu koja te voli i vozi u budućnosti?
– U Urugvaju, zbog Eduarda Galeana, Obdulija Valere i Oskara Tabareza.
Hrana i putovanja nekako idu ruku pod ruku. Gde si pojeo najbolji obrok u svom životu?
– Restoran „Pittypat’s Porch“, u centru Atlante; ime je, naravno, dobio po tetki Čarlsa Hamiltona, prvog muža Skarlet O’Hare. Drvene stolice, koktel sa vodkom i svežom lubenicom, govedina i rebarca na milion južnjačkih načina, i za kraj čokoladni kolač prikladno nazvan „Southern Belle“.
Šta iz tvog putničkog iskustva zaslužuje da se nađe na naslovnoj strani Nedeljnika?
– Dovoljna je i ona poslednja strana.
Marku želimo da poseti Urugvaj i da još koji put ode u Trgovište, a vi pročitajte još šta poznati govore o putovanjima.
