Ako ti žena mesecima traži mesto u domu gde može da drži krompir, šta ti uradiš? Verovatno ćeš iskopati taj podrum i nastaviti svoj život normalnim tokom. Verovatno, mada neko će nastaviti da kopa zato što mu se to sviđa i postaće deo njegovog života, a kasnije i život. Što bi mladi rekli: životni projekat.
U Jerevan sam došao noćnim vozom iz Tbilisija. Viza za Jermeniju se dobija na granici i košta oko 6 dolara, koliko ćete platiti zavisi od toga koju valutu imate kod sebe. Dosta mojih prijatelja mi je pričalo kako je Jermenija divna zemlja, na trenutke dosadna, ali opet i ta dosada je tamo drugačija. I bi drugačije. Zapravo, prvo zapažanje je da gotovo svi govore istim jezikom i jako liče jedni na druge. Čini mi se da nigde nije lakše uočiti stranca, putnika ili turistu nego u Jermeniji. Pored Jermena možete sresti još nekoliko zajednica koje žive manje više izolovano, zapravo Jermeni manje imaju kontakata sa njima, bilo privatnih ili poslovnih. To su uglavnom Jezidi, nešto malo Grka, Kurdi, Asirci i zanimljivo, Molokanaci, koji su naselili Južni Kavkaz posle deportacije iz Rusije za vreme kraljice Katarine Velike. U Jermeniji ih nisam video, ali sam prolazio kroz neka sela u Gruziji gde oni žive. Molokanci tek liče jedni na druge. Treba pomenuti i Irance koji dolaze u Jerevan iz dva do tri razloga. Votka i žene su dva glavna dok je šavarma sa svinjetinom razlog koji ne pominju svi.
Levone, treba nam podrum
Moji domaćini su Hakob i Dijana, koje sam upoznao na festivalu folklora u Italiji i od tada održavamo kontakt putem društvenih mreža, a sada sam gost u njihovom gradu. Hakob je radio u turističkoj agenciji, a sada to radi samo honorarno dok u međuvremenu istražuje istoriju i kulturu Jermenije. Pokretna je riznica znanja i legendi o zemlji koju su proslavili konjak i Nojeva barka. Takođe voli neuobičajene stvari, bizarnosti gradova i planinarenje. Naš čovek skroz.
Jedno veče se nalazim sa Dijanom na Trgu republike, idemo po Hakoba jer on ima nešto da nam pokaže. Ni Dijana ne zna za ovo gde smo se uputili. Idemo u naselje nadomak Jerevana, Arindž.
Godina je 1985, a Tosja već danima moli svog dragog muža Levona da joj obezbedi mesto u kući gde će moći tokom zime da drži krompir. Dakle, podrum. Napokon se nakanio i rešio da joj ispuni želju, da nakon svega bude malo produktivan i uradi štogođ u svojoj kući.
Tada nezaposlen čovek sa svojih 44 godine, veoma brzo je uspeo da završi ono što je Tosja tražila, ali je takođe razmišljao logički: ako je već dovde stigao zašto ne bi napravio i vinski podrum i možda mesto gde će moći sa svojim prijateljima da igra nardi (jermenska varijanta tavle sa malim razlikama). Ali, ne lezi vraže. Ubrzo je stigao do nekog kamena gde nije mogao ni centimetar proći. Nekako mu se osladilo i verovatno je inat proradio pa je mesecima pokušavao da probije taj kamen. Dok mu se nije javila vizija da ukoliko iskleše krst u tom kamenu, a gde dalje treba da kopa – samo će se pokazati. Od tog trenutka kreće zabava.
Pošto je uspeo u tome, probio taj kamen, zaboravio je i na krompir, i na vinski podrum, i na mesto gde će sa prijateljima piti to isto vino uz nardi, tako da se njegov život se sveo na kopanje tunela, prostorija i ulepšavanje istih.
Život pod zemljom
Sledeće 23 godine će provesti bukvalno pod zemljom, ispod svoje kuće i uz pomoć sveća, nekada i po 18 sati dnevno, gradeći svoj hram. Vizija i snovi su ga vodili gde i koliko duboko da kopa, jer nikada nije crtao planove. Uspeo je da završi i dekoriše oko 300 kvadratnih metara koji sežu 23 metra ispod nivoa kuće i uključuju šest prostorija: naravno mesto za molitve, bezbroj stepenika i dugih hodnika zanimljivo dekorisanih. Sve se nalazi ispod njegove kuće tako da nema problema sa komšijama niti mora da zove geometra. Imao je viziju da treba da u naredne tri decenije završi još 74 sobe. Hakob je čak izveo jednu svoju devojku na večeru ovde, nije hteo da kaže kako je prošao kasnije.
Svu zemlju stavljao u kofe koje je kasnije kroz otvor izvlačio napolje. Otvor je takođe morao da napravi da bi mu olakšalo rad. Neko je izračunao da je oko 400 kamiona zemlje i peska preko svojih ruku iskopao i izneo. Sve vreme Levon je koristio ručne alate, iako su mu kasnije prijatelji, kada su videli koliko je ozbiljan u ovome, poklanjali električne alate koje je odbijao. U početku naravno nije ni mogao da ih koristi, jer je u to vreme u Arindžu bilo restrikcija struje (period po raspadu SSSR). Za sve vreme je potrošio oko 20 setova čekića i štemajza.
Postoji mesto gde se verovatno ukrštaju podzemne vode, magnetna polja ili neka četvrta sila, gde je preporučljivo zamisliti želju. Fizičari su potvrdili da ima neke sile, ali Hakob nije mogao da mi to objasni. Iako je bio 20-ak puta ovde prvi put je sada zamislio želju. Tako kaže. Želje se naravno ostvaruju. Moja još nije…
Prija biti na ovih stalnih deset stepeni, ima dosta vlage, ali Levon se nikada nije razboleo niti imao problema sa disajnim organima ili slično. Iako je zemlja jako trošna (probao sam prstima) nikada mu nije upala prašina u oči, niti je imao posle svog tog rada ikakvih žuljeva na rukama. Kako kaže njegova udovica, ni na rođendane deci nije išao, ni kod komšija. To ju je, naravno, nerviralo, ali takođe je bila zabrinuta da će se sve srušiti na njega. Vazda mu je prigovarala da promeni odeću, skine prašinu sa sebe, okupa se, jer ako umre tako prljav, komšije će reći kako je loša žena i uopšte ne brine o svom mužu. Pomalo ljuta na sebe zato što mu je to dopuštala. Nije dozvoljavao da se baci ni kraj sveće, već je naredio deci da pretope i naprave novu sveću koju može koristiti. Kasnije je uveo osvetljenje koje je takođe dekorisao.
Muzej jednog života
Na kraju ulazimo u prostoriju u kući gde se nalazi mali muzej Levonovih stvari, alata, odeće i obuće kao i fotografije iz raznih časopisa, ali i novih alata koje nije ni koristio. Verovatno je bio lokal patriota. Nemci su mu poklonili set alata, kao i Dimitrij Medvedev. Naravno da ih nije ni pipnuo.
Levon je umro je 2008. godine od infarkta. Nije stigao da završi šta je planirao. Podzemni grad je ostao nedovršen, samo su sklonili onaj šut koji je ostao iza njega.
Veoma malo Jermena zna za ovo mesto. Dok smo se vozili taksijem čak je i taksista ušao u priču i zainteresovao se za ovo mesto, pa ga je sa nama obišao i kasnije nas odvezao nazad do grada za džabe. A džabe vazda valja.
Autor svih fotografija je Vladimir Bojović
