Mnogim skijalištima u Evropi preti zatvaranje zbog sve toplijih zima koje uzrokuju i manjak snega na planinama. O ovom problemu Daljine.rs su već pisale, ali sada je ova tema postala glavna vest u turističkim medijima, te ćemo se ponovo osvrnuti na nju.
Svako ko pogleda kroz prozor poslednjih godina u periodu od novembra do marta videće da ne mora baš da oblači duge gaće. Temperature su zimi sve više, odnosno zime su toplije, a sneg koji je sinonim za zimu skoro da ne postoji. Ovo važi ako živite u gradu, ali onda maštate da odete negde na planinu kako bi skijali i uživali u zimskim čarolijama.
Kakav crni sneg
U Evropi postoji oko 3.900 skijališta, od kojih se većina nalazi u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i Austriji, a svake zimske sezone između 60 i 80 miliona skijaša posećuje alpske zimske turističke i skijaške centre.
Podaci u alpskim zemljama između 1971. i 2019. godine pokazuju da snežni pokrivač opada za 8,4 odsto svake decenije između novembra i maja, a pad je posebno drastičan na visinama ispod 1500 metara. Iako ovo nije novost, a podatak je poznat decenijama i o trendu se priča prethodnih godina, kao digresiju napomenućemo da Srbija planira da otvara nove ski centre tamo gde im nije mesto, kao što je Beljanica. Iako je obećano, predeo Kučaj-Beljanica još nije proglašen za nacionalni park. Možda zato što se još vaga gde će se kopati zlato i ostale rude i sipati cijanid u čistu zemlju, ali o tome drugom prilikom.
Manjkom snega u Evropi posebno je pogođena Francuska na čijoj se teritoriji nalazi oko 300 skijaških centara. Druge alpske države imaju isti problem, s obzirom na to da je u švajcarskim Alpima zimski turizam najvažniji izvor prihoda. U Austriji prihod od zimskog turizma iznosi 4,5 odsto BDP-a, a to je polovina svih prihoda od ove grane privrede i u kojoj se broj dana sa punim snežnim pokrivačem smanjio u proseku za 40 dana od 1961. godine.
U italijanskim Alpima napušteno je 186 objekata i skijališta, a 4.000 betonskih nosača i 600.000 metara čeličnih žica, a operateri žičara izgubili oko 40 odsto svog sezonskog prometa tokom Božića jer snega nema.
Euraktiv piše da prema studiji koju je sproveo Univerzitet u Inzbruku, trajanje prirodnog snežnog pokrivača smanjilo bi se za 70 odsto do 2100. godine na nadmorskoj visini od 1000 m ako se zagrevanje ne ograniči na dva stepena. Ranije smo pisali da švajcarski savezni tehnološki institut (ETH) u Cirihu predviđa porast prosečne temperature na Alpima između 2,5 i 4,5 stepena do 2050. godine. Ni procene američke agencije NASA nisu obećavajuće, a one kažu da će do 2050. godine oko 75 odsto glečera u švajcarskim Alpima potpuno nestati.
U Nemačkoj sve je manje snežnih dana. Prema analizi „BR Data“ i ARD-ovog političkog magazina „report München“, koju prenosi DW, u Nemačkoj je tokom šezdesetih godina 20. veka prosečno godišnje registrovan 51 snežni dan, odnosno dan sa snežnim padavinama, dok je za deset godina koje su prethodile 2022. godini bilo samo oko 25 snežnih dana.
U prilog nemanja snega na planinama govori i istraživanje na norveškom ledenjaku Hardangerjokulen izrazili su bojazan da će pre kraja 21. veka nestati ledena kapa debljine oko 300 metara. U Francuskoj su prognoze da će francuski deo Alpa u sledećih sto godina izgubiti 70 odsto snega, a Finskoj očekuju porast letnje temperature za pet stepeni, a zimi čak za osam stepeni – u proseku.
Nema ni zime, a nema ni zimske čarolije
Ako nema snega na planinama nema ni izuzetno lukrativne grane privrede, a to je turizam i to onaj zimski. Toliko je novca uloženo, ali on se više ne isplaćuje kao investicija jer gosti žele da se skijaju. Skijaški centri zvrje poluprazni, ako ne i potpuno prazni ako oko njih nije beli pokrivač i države su došle do ingenioznog rešenja kako bi spasle ove prestižne destinacije.
Mnoge države će skijališta pomoći subvencijama i poreskim olakšicama. Nema snega – nema poreza, rekli bi neki, međutim postoji i veštačko osnežavanje koje je dosta ekološki problematično, ali posao ne sme da trpi.
Prema podacima američkog Nacionalnog udruženja skijališta, 91 odsto svih ski-centara u SAD je investiralo u izgradnju sistema za proizvodnju veštačkog snega na svojim stazama, a 60 odsto od sve infrastrukture potrebne u te svrhe podignuto je u poslednjih dvadeset godina. Evropa zaostaje za ovim trendom, ali ne zadugo. Mnogi već koriste ovakve sisteme s tim što je proizvodnja veštačkog snega skupa, a to diže i cene skijanja, te viša cena odbija skijaše.
Vlasti nemačke pokrajine Tiringije, gde se nalazi Oberhof u Tirinškoj šumi u kome se organizuje svetsko prvenstvo u sankanju ili u biatlonu, investirale su oko sto miliona evra u sportsku infrastrukturu. Radi se o svojevrsnim klima-uređajima za bob-stazu odnosno stazu za sankanje, kao i o topovima za sneg za stazu za takmičenje u skijaškom trčanju ili biatlonu.
Sneško Belić skinut s aparata i stavljen na subvencije
Iskustvo govori da odlazak u prirodu većini ljudi ne znači odlazak u prirodu već kupovinu turističkog prozvoda. Tako, posao koji ne može da funcioniše bez osnovnog resursa, a to je sneg, postao je deficitarna roba i države počinju sa subvencionisanjem veštačkog snega.
U Italiji skijališta već četiri godine dobijaju pomoć od ukupno 200 miliona evra za „fond za modernizaciju i bezbednost objekata za praljenje snega“. Ni sve skuplja energija nije mala stavka, štaviše postaje velika ko lavina. Tako je Federfun, italijansko udruženje žičara, pozvalo na hitnu pomoć oko cena energije u vidu poreskih olakšica. Skijališta u Francuskoj nisu dobila nikave olakšice za račune za energiju što im je drastično povećalo troškove.
Slovačka je donela meru kojom je PDV za skijališta snižen za 10 odsto, a slovački Institut za politiku zaštite životne sredine procenjuje da će do kraja veka samo visinska skijališta biti održiva i navode da će situacija eskalirati nakon 2030. godine.
Skijanje u blatu
Održiovst skijaških centara je upitna na duge staze jer se kao snežno pouzdano skijalište smatra ono koje može da pruži 100 skijaških dana tokom sedam od deset zimskih sezona. Uslov za to vreme je da ima najmanje 30 centimetara prirodnog snega.
Krajem devedesetih godina 20. veka ovaj minimum snega su ostvarivala alpska mesta na 1.200 metara nadmorske visine, ali sada zbog porasta prosečne temperature od dva stepena samo su skijališta viša od 1.500 metara ispunjavala ove uslove i pitanje je koliko dugo, a radi se o periodu od bućih nekoliko godina. Bitno je napomenuti da u a Alpima skijaška industrija zapošljava između 10 i 12 odsto lokalnog stanovništva, dok je zarada oko 50 milijardi evra godišnje. Jasno je da usled nedostatka snega predstoje ogromni gubici i postavlja se pitanje gde će 80 miliona evropskih skijaša ići ubuduće na skijanje?
Globalno zagrevanje je – globlani problem. Turska je koristila korona krizu kako bi dovela skijaše iz Evrope dok su skijališta u istoj bila zatvorena. Možda će se naći neko kratkoročno rešenje za skijanje, ali koliko je održivo pitanje je za buduće generacije.
Izvor: DW, Tanjug, Euraktiv, Euronews, Daljine.rs, Biznis i finansije
