Snežana Radojičić, cikloputnik, pisac i nomad otpočela je svoju najavljenu akciju „Milion koraka za decu svratišta“ čiji je cilj prikupljanje sredstava za decu bez krova nad glavom. Ova putnica će hodati poznatom rutom Camino de Santiago i usput sakupljati donacije za decu. Put samostalno organizuje i finansira.
„Svakoga dana hodaću za po jedno dete, koje ću predstaviti u jutarnjoj objavi. To ne znači da će novac prikupljen tog dana ići samo njemu, već je namera da personalizujem korisnike svratišta, umesto da se donira za neku apstraktnu grupu dece“, navela je Snežana i dodala da će tokom pešačenja na svom ruksaku nositi kasicu za donacije ljudi koje bude usput sretala. „Sa sobom nosim i potpise sotinak dece, korisnika Svratišta. Na taj način, i ona će putovati sa mnom“, istakla je ona.
Snežana Radojičić kaže da želi da njena akcija hodanja ima i neki širi smisao, odnosno da iskoristi to što je prati puno ljudi na društvenim mrežama i tako pomogne nekome, navodeći da su i njoj mnogi pomagali.
„U razmišljanju kome pomoći i kako, prva ideja mi je bila – ljudi bez krova nad glavom. Što je i razumljivo, budući da i sama godinama živim kao putujući beskućnik. A onda se to uobličilo u ideju: pomoći deci koja nemaju čvrst krov nad glavom. Tako sam došla do svratišta i dece koja žive i rade na ulici“. Tako se rodila ideja o akciji „Milion koraka za dečja svratišta“.
„Naime, Severna ruta na Putu za Santjago ima 865 km. Nakon toga, hoda se još oko 100 km do gradića Finistere – kraja sveta na obali Atlantskog okeana. To je oko 1.000 km ili milion koraka. Svaki korak ’prodavaću’ za jedan dinar“, istakla je poznata biciklistkinja. „Cilj je da se prikupi milion dinara (oko 8.400 evra) koji će biti utrošeni na obroke za korisnike svratišta. Jedan obrok košta 180 dinara. Ukoliko akcija uspe, tom sumom obezbediće se 5.555 obroka, što znači da će zahvaljujući ovoj akciji, a uz trenutne donatore, deca koja dolaze u Svratište za decu u Beogradu imati obezbeđene obroke narednih godinu i po dana“, kaže Snežana nadajući se uspešnosti njene akcije.
Na akciju pešačenja Snežana se odlučila zato što joj je pre dve godine dijagnostikovana diskus hernija. Nekoliko meseci nije mogla da sedne na bicikl, ali je primetila da joj hodanje prija. Vrlo brzo nakon povrede išla je na planinarenje po Kirgiziji, i što je više hodala, to joj je bilo bolje. Naravno, uz pomoć vežbi koje je usput redovno radila.
Snežana je tada počela da razmišlja da u svoj nomadski život uključi mnogo više pešačenja, pošto je do tada samo povremeno planinarila. Počela je da gleda vlogove ljudi koji prelaze velike razdaljine peške, a posebno thru-hike rute u Americi za koje je znala od ranije. To su hajkerski putevi u dužini od po nekoliko hiljada kilometara, koji uglavnom vode kroz potpunu divljinu, o kakvoj je često maštala kotrljajući se biciklom oko sveta.
„Na dva točka velike divljine su teško dostupne. Dugo sam razmišljala kako bih mogla da krenem na PCT (Pacific Crest Trail) ili AT (Apalacian Trail), ali je glas razuma prevladao“, priča Snežana.
„Nisam imala dovoljno sredstava za takvu višemesečnu avanturu, a još važnije, nisam poznavala dovoljno svoje mogućnosti nakon povrede. Odlučila sam da prvo probam nešto lakše, pitomije i dosta kraće. Kada sam počela sa pripremama za pešačenje, moje stanje se znatno poboljšalo – svakodnevno hodanje ispostavilo se kao najbolja terapija za moja leđa. Tako sam se utvrdila u nameri da ishodam svojih prvih 1.000 km u kontinuitetu. To ne znači da ću sada preći za stalno na taj način putovanja. Planiram da kasnije ove godine nastavim biciklom, ali otom-potom.“
Zašto se Snežana odlučila baš na put za Santjago?
„Htela sam da hodam nekom utvrđenom, obeleženom rutom, kojom idu hodači. Da ne brinem o vozilima i da maksimalno budem pošteđena onog čuđenja i divljenja ljudi usput, koje me prati sve ove godine na biciklu. Želela sam da u tom smislu budem neprimetna, pri čemu sam uvek birala neke svoje puteve na kojima sam sretala ljude slične sebi. Sada ću ići putem kojim prolaze hiljade hodočasnika sa istim ciljem, a to je nešto sasvim novo u mom iskustvu“, priznaje Snežana.
Ova poznata putnica u Barselonu je odletela 4. maja, a samo humanitarno pešačenje započinje 9. maja iz mesta Irun na severoistoku Španije. Nije sigrna koliko će pešačenje trajati, ali kaže da okvirno ljudi prelaze po 20-30 km dnevno, nekad i manje. Pešačenje zavisi od konfiguracije terena i od vremenskih uslova, a najviše od kondicije – u Snežaninom slučaju od stanja u kom budu bila njena leđa – te je zbog toga svela težinu ruksaka na nešto malo više šest kilograma.
Šta je Put za Santijago (Camino de Santiago)?
Camino de Santiago je put koju prelaze hodočasnici i avanturisti iz Španije i cele Evrope koji vodi u Santijago de Kompostelu, grad gde se nalaze mošti Svetog apostola Jakova. UNESKO je 1993. godine proglasio španski i francuski deo Puta za Santijago svetskom kulturnom baštinom, a Savet Evrope je godine 1987. je ovoj ruti dodelio titulu Glavne ulice Evrope.
Danas ljudi, uglavnom, odlučuju da krenu na ovaj put kako bi simbolično obeležili neki deo svog života i pronašli duhovno ispunjenje. Na ovoj ruti se može sresti i veliki broj planinara, kao i putnika koji ne prate put hodočašća i vere, već su su samo željni avanture. Svi koji se odluče da pređu ovaj put za Santijago de Kompostelu pešače po nekoliko nedelja, pa čak i po nekoliko meseci.
Put za Santjago odnosno Santijago de Kompostela je tokom srednjeg veka bilo veoma popularno hodočasničko odredište. Na putu je igrađeno oko 1.800 građevina, kako verskih, tako i svetovnih, od velikog istorijskog značaja.
Fizičke i psihičke pripreme
Snežana navodi da nije sasvim nespremna, ali ni spremna u meri u kojoj je zamišljala da će biti.
„Prethodnih meseci sam imala previše privatnih stvari da završim, a za ispešačiti dvadesetak kilometara dnevno treba odvojiti nekoliko sati, pri čemu je prosečna brzina hodanja sa teretom na leđima oko 4 km/h. Najbolje mi je išao deo priprema koji sam nazvala ’popraviti se’, odnosno nabaciti par kilograma više do polaska, pošto je neminovno da se oslabi tokom tako duge i naporne ture.
S druge strane, što se tiče psihičkih priprema, Snežana smatra da je spremna.
„Namera mi je da se tokom pešačenja temeljno preispitam o svemu što radim i što sam postigla prethodnih sedam godina. Uspela sam dosta od onoga što sam želela i sada moram da se odredim prema tome. A za to treba biti nasamo sa sobom. Ne znam bolji način za to od dugog bicikliranja, odnosno hodanja“, izjavila je Snežana na svom Fejsbuk statusu.
Kontakt sa pratiocima
Snežana kaže da iako nije planirala da napiše knjigu, sada misli da će je ipak biti i da će, ukoliko bude pisala, u prvom planu biti njeno preispitivanje nakon sedam godina življenja svog sna, ali i sve ono što joj se bude dešavalo tokom hodanja.
Međutim, zbog uštede svakog grama težine, Snežana na ovaj put ne nosi laptop. Imaće samo mobilni telefon i GoPro kameru. Ona navodi da će, pošto nije zabavno kucati duge objave na mobilnom, uz šta pretpostavlja da će verovatno biti preumorna da bi naširoko i nadugačko pisala, akcenat biti na video zapisima i fotografijama. Ona će nastojati da se javlja svakog dana, na Fejsbuku i na Instagramu.
https://www.instagram.com/p/Bwd7CnxJ-ot/
Kako uplatiti donaciju za decu?
Centar za integraciju mladih, koji je osnovao svratišta i kroz razne projekte ih održava u životu, otvorio je poseban žiro račun za dinarske uplate iz Srbije. Devizne uplate moći će da se izvrše ili preko PayPal računa Svratišta ili preko fundraising sajta donacije.rs. Na tom sajtu, objedinjavaće se sve uplate, tako da će u svakom času biti vidljivo koliko je ukupno sakupljeno.
Donacije se mogu uplatiti na sledeći način:
- Na dinarski račun kod Komercijalne banke A.D. Beograd br. 205-0000000116744-26
- Na Paypal nalog svratistebeograd@gmail.com
- Putem sajta donacije.rs
Snežani Radojičić Daljine.rs žele pun uspeh akcije i ovom prilikom vas pozivamo da se pridružite akciji tako što ćete donirati sredstva za decu svratišta.
