Snežana Radojičić je, pre svega, fascinantna žena. Već sedam godina putuje biciklom po svetu, sama i bez podrške sponzora. Međutim, Snežani to nije bila prepreka da do sada obiđe preko 40 zemalja biciklom i pređe više od 55.000 km. Nedavno je vozila bicikl po Severnoj Koreji o čemu je izdala knjigu “Severna Koreja – putovanje po zemlji Kim Džong Una”, koju je promovisala na tribinama širom regiona. Ovom prilikom Snežana govori za Daljine.rs o izazovima putovanja biciklom, ali i o završnoj tribini koja će se održati u Beogradu, u nedelju 23. decembra u beogradskom Impact Hub-u, a iako je Snežana Radojičić dovoljno poznata da bude u rubrici Putovanja poznatih, koristimo ovu priliku da otvorimo novi deo sajta Daljine.rs – Razgovori sa putnicima.


Kako si se odlučila da kreneš na put biciklom i da li si se pokajala? Da li si ikada pomislila “šta mi ovo treba?”

– Pre desetak godina sam shvatila da nisam ostvarila nijedan od svojih snova. Nisam imala nijedan dobar razlog zašto nisam ni pokušala. I tada sam odlučila da makar probam da nešto uradim. Htela sam da učinim nešto za svoj život, nešto veliko i smelo, na šta ću biti ponosna. Kako sam oduvek sanjala da budem pisac i da živim out of the box, a bicikl mi je bio simbol nezavisnosti, individualnosti i slobode, to se ukazao kao prirodan izbor.

Na putu biciklom si već sedam godina. Koliko si država obišla do sada i gde si se najduže zadržala?

– Obišla sam oko 40 zemalja, a najduže sam se zadržala u Kini, u kojoj sam jedno vreme i predavala engleski, kako bih zaradila za nastavak putovanja. Sveukupno, radeći i putujući, provela sam tamo godinu dana.

Put za Lumbini, Nepal, foto: Snežana Radojičić

Od početka oktobra do sredine decembra Snežana je održala oko pedeset tribina po većem delu bivše Jugoslavije na kojima je bila odlična atmosfera koja se ogledala kroz prepune sale, odličnu interakciju sa publikom i veliko interesovanje medija. Završna tribina će se održati u Beogradu (Put za Lumbini, Nepal, foto: Snežana Radojičić)

Koliko si bicikala promenila do sada? Da li si se vezala za neki od njih kao za npr. konja i da li si im davala imena?

– Tehnički tri, ali zapravo samo dva. Naime, prvi bicikl kojim sam krenula na put bio je star 30 godina, a vredeo je 40-ak dolara – kako mi je rekao moj prijatelj Aleksandar Erski, koji mi ga je i pokonio. No, tim biciklom sam prešla 33.000 km, popela se na Himalaje (5.416 mnv), prešla pustinju Gobi, ruske i kazaške stepe…

Drugi bicikl mi je takođe poklonio taj prijatelj, no imao je prevelik ram, tako da sam ga brzo ostvaila. Pre dve godine najzad sam sebi uspela da priuštim prvi pravi bicikl za putovanja (takozvani touring) zahvlajujući crowdfunding akciji i donaciji Đak sporta koji je dao 50% od vrednosti bicikla.

Onaj prvi bicikl zvala sam imenom brenda – Botekia (Bottecchia), a ovaj poslednji je dobio ime Surfi (inače je model Surly).

Kapadokija, Turska, foto: Snežana Radojičić

Snežana je inspirisala mnoge da krenu na put (Kapadokija, Turska, foto: Snežana Radojičić)

Pored toga što si veliki putnik ne znaju svi i da si pisac, odnosno putopisac. Da li imaš saznanja da su tvoje knjige podstakle nekoga da krene na put? Kakve su reakcije publike?

– Mnogo ljudi mi se javljalo da mi kaže kako su odlučili da krenu na putovanje, ne obavezno biciklom, čak i ljudi od preko 70 godina. Neke sam podstakla da se učlane u onlajn zajednice za ugošćavanje putnika – Couchsurfing i Warmshowers, te da puste svet u svoje domove, ako već sami ne mogu da putuju. Niko od njih nije mi se javio da se požali ili da kaže kako se razočarao što je to uradio, naprotiv.

Pomeranje horizonata je uvek pozitivno, po difoltu.

Nedavno si vozila bicikl u Severnoj Koreji, poslednjoj komunističkoj državi na svetu. Možeš li nam ukratko reći svoje utiske?

– Teško je reći bilo šta sažeto o jednoj tako specifičnoj zemlji, a da se nužno ne ogreši o istinu, ili barem naše viđenje istine. No, mogu da te ispravim da nije reč o komunističkoj zemlji, jer komunizam kao ideologija tamo nije priznat. Korejska ideja vodilja je čuče (juche) i to je ideologija koja u sebi objedinjuje razne -izme: marksizam, lenjinizam, konfućijanizam, budizam, komunizam…

Komodo zmajevi, Indonezija, foto: Snežana Radojičić

Snežana je za sedam godina na putu, pri čemu procentualno najviše kampuje, imala ukupno tri neprijatna događaja koji se mogu podvesti pod lakše oblike seksualnog uznemiravanja. (Komodo zmajevi, Indonezija, foto: Snežana Radojičić)

Njen tvorac je otac nacije, Kim Il Sung, koji je, uzgred budi rečeno, napisao oko 700 knjiga, prevashodno o čuče ideologiji. Njen osnovni postulat je da je čovek središte svega i da svesno može da menja svoje okruženje, i priordno i društveno, odnosno istorijsko. Proučavanje te ideologije je veoma ozbiljno, postoji katedra za nju, u bibliotekama za doškolovavanje odraslih postoje klase studenata koji raspravljaju o raznim pitanjima te ideologije, uz pomoć školovanih profesora filozofije.

Kako lokalno stanovništvo reaguje kada vidi putnika na biciklu?

– Nismo mi putovali kao putnici, već je reč o maloj turističkoj grupi koja je vozila bicikle povremeno. Korejci su veoma diskretni, ne obraćaju pažnju na strance, ali to ne bih pripisala uticaju određenog političkog sistema, pošto se istovetno ponašaju i u Južnoj Koreji, gde im sasvim sigurno niko ne bi zamerio ako zastanu da pričaju sa strancem, ili se okrenu za njim.

Severna Koreja granica sa Južnom Korejom, foto: Snežana Radojičić

Korejska ideja vodilja je čuče (juche) i to je ideologija koja u sebi objedinjuje razne -izme: marksizam, lenjinizam, konfućijanizam, budizam, komunizam (Severna Koreja granica sa Južnom Korejom, foto: Snežana Radojičić)

Da li si imala probleme s obzirom da si žena koja putuje sama i to još na ovaj način?

– Iz ovog pitanja izbijaju dva velika, snažno ukorenjena stereotipa: da je teško ili nemoguće putovati sama jer si žensko i da je posebno opasno putovati biciklom. Ni jedno ni drugo nije tačno, a to potvrđuju stotine žena i vrlo mladih devojaka koje putuju biciklima.

Imala sam problema koliko i bilo koja druga žena u gradskom prevozu u Beogradu. Za sedam godina na drumu, pri čemu procentualno najviše kampujem, imala sam ukupno tri neprijatna događaja koji se mogu podvesti pod lakše oblike seksualnog uznemiravanja. Osim toga, imala sam još nekih 5-6 neprijatnih situacija, ali one bi mi se desile i da sam muško, pošto oni koji su ih izazvali nisu znali da li je u šatoru žena ili muškarac.

Sve u svemu, svet je neuporedivo bolje i sigurnije mesto nego što ljudi veruju dok ne prekorače svoj prag.

Imaš brojne pratioce na društvenim mrežama, a za mnoge od njih može se reći da te svim srcem podržavaju i fanatično navijaju za tebe. Kako sponzori prepoznaju tvoj potencijal i koliko ti pomažu da ostvariš svoj cilj?

– Nemam sponzore, a i pokušaji da ih nađem preko nekih ljudi koji se profesionalno bave advertajzingom završili su se bezuspešno. Ne znam kako to da objasnim, osim da je verovatno prerano sve ovo, da svest potencijalnih sponzora još uvek nije dovoljno marketinški osvešćena da bi u ovome videli priliku za reklamu.

Mislim da će za najviše desetak godina neka druga Snežana ili ko god ko bude radio nešto slično biti maksimalno podržan. Tvrdim to jer se sećam kako je bilo kad sam 2011. krenula na put, koliko nisam imala ničiju podršku, kako je bilo teško privući bilo čiju pažnju, koliko to ni medije nije zanimalo. A danas ko god krene na put od par meseci biciklom, odmah ima punu podršku, svi veruju da će uspeti.

Promenilo se na bolje, pa sam sigurna da će se i ovo promeniti. Meni pak ostaje da dotle izdržim, da poživim dovoljno na drumu i možda na kraju i dobijem neku konkretnu podršku u vidu sponzora.

Mnogi putovanja povezuju s odmorom. Međutim, tebi je putovanje na biciklu način života. Da li ti dođe, nakon toliko vremena na putu, da odeš u neki rizort odnosno all-inclusive hotel da odmoriš dušu kao pravi turista?

– Mislim da je umor relativna kategorija, jer ako radiš ono što voliš, onda ne želiš da se odmaraš od toga, koliko god ti to bilo objektivno naporno. Mene nikad nisu privlačili takvi turistički aranžmani, to naprosto nije moj tip odmora. Uz to, ja sebi ne uskraćujem uživanje na putu, naprotiv.

Ne vozim velike dnevne kilometraže jer ne želim da mi to postane posao i da osetim kako me zamara bicikl. Stanem gde mi se staje, kad god mi se staje. Sednem da posmatram pejsaž, da pijem kafu, da legnem i posmatram nebo, ili, što da ne, i plafon sobe koju iznajmim. Maksimalno se trudim da ugađam sebi.

Koja te je destinacija razočarala jer si očekivala nešto potpuno drugačije?

– Nastojim da nemam očekivanja, upravo zbog toga da se ne bih razočaravala. I zaista ne mogu da izdvojim nijednu destinaciju ili zemlju za koju bih rekla da sam u tom smislu bila razočarana.

U Tajlandu bez podrške sponzora, foto: Snežana Radojičić

U Tajlandu bez podrške sponzora, foto: Snežana Radojičić

Gde si se osećala kao kod kuće?

– Na mnogo mesta sam se osećala dobrodošlom i prihvaćenom. No nije to toliko do mesta po sebi, već do ljudi. Mislim da se čovek svuda može osećati kao kod kuće ako je dovoljno otvorenog srca i pusti ljude da ga dotaknu.

Koja je najveća neprijatnost koja ti se desila na putu?

– Jednom su pokušali da mi ukradu bicikl ispred šatora. To je bilo u Rusiji, na Bajkalskom jezeru. Oterala sam ih peper-sprejom. Jednom je kineski farmer pokušao da mi prevrne šator u kome sam spavala. Mislio je da sam mu oštetila useve i bio je besan. Završilo se mojim suzama i njegovim izvinjavanjem. Bilo je još nekoliko situacija. No pre svih tih neprijatnosti sećam se nekih neprijatnih ljudi, njihovog ružnog ponašanja.

Himalaji u Nepalu, foto: Snežana Radojičić

Sledeća destinacija Snežane Radojičić je Latinska Amerika, a ova fotografija je sa Himalaja u Nepalu, foto: Snežana Radojičić

Knjige si promovisala tako što si držala tribine u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Kako su prošle te promocije?

– Od početka oktobra do sredine decembra održala sam oko pedeset tribina po većem delu bivše Jugoslavije. Skoro svuda je bilo fenomenalno: prepune sale, odlična interakcija sa publikom, veliko interesovanje medija. Fantastični su mi utisci. Bilo je veoma naporno jer sam skoro svake večeri imala tribinu u drugom gradu, ali je ta razmena dobre energije bila neverovatna. Presrećna sam zbog takvog ‘fidbeka’.

Da li te na putu prati neka muzika? Šta slušaš dok voziš bicikl po svetu?

– Ne slušam muziku dok vozim. Smatram, a tako i osećam, da bi to bio nepotpun doživljaj ako bih isključila realne zvukove, zamenjujući ih za nešto što je nastalo u nekom sasvim drugačijem okruženju. Muzika prenosi emocije, a ja želim da moja osećanja na drumu budu autentična, da ishode iz onoga što se na tom drumu dešava, iz onoga što čujem, vidim, opazim, doživim bivajući koliko god je to moguće prisutna u sadašnjem trenutku. Putovanje biciklom ili peške najviše su nalik na meditaciju. A kad meditirate, ne slušate muziku, već sebe i svet oko vas.

Snežana na vrhu vulkana RInjani Lombok u Indoneziji

Snežana na vrhu vulkana RInjani Lombok u Indoneziji

Imaš li vremena da pogledaš neki film o putovanjima?

– Samo kad stanem da pišem, pa iznajmim negde sobu/stan, te ponekad skrenem misli.

Pre polaska na put biciklom oko sveta, da li si putovala često?

– Ne, uopšte nisam volela putovanja, niti sam razumela zašto bi neko želeo da fizički ode negde, kad može da putuje duhovno gde god poželi, bez ikakvih granica. Ja sam bila lik iz biblioteke.

Koji su ti dalji planovi za put? Na kom ćeš se sledećem kontinetnu naći na dva točka?

– Planovi su se (po običaju) u hodu promenili. Tokom ovih tribina odlučila sam da pre odlaska u Latinsku Ameriku, koja je moja sledeća destinacija, napišem knjigu o Japanu, mojoj najomiljenijoj zemlji. Naime, na tribinama sam pričala o tome i mnogo ljudi pitalo me je kad će više taj putopis koji sam započela još pre dve godine i nikako da ga dovršim. Tako sam rešila da ostanem u Srbiji i završim tu knjigu.

Potom ću na proleće ili početkom leta da hodočastim Camino de Santiago, svernu rutu u dužini od 820 (+100) km. To će biti humanitarno hodočašće, za decu ulice, odnosno za dečja svratišta. Osmišljavam akciju koju sam nazvala “Milion koraka za dečja svratišta”. U tih 800 km otprilike stane milion koraka, pa otuda ta ideja. Kao neko ko uglavnom živi napolju, ja odlično znam kako je kad nemaš krov i smrzavaš se, kisneš, kad te vetrovi produvavaju, pa i kako je kad danima nemaš dovoljno da jedeš. Pokušaću da iskoristim medijsku pažnju koju sam dobila za sakupljanje što više donacija (novca, hrane, odeće…) za dva dečja svratišta u Beogradu i jedno u Novom Sadu.

Severna Kambodža, foto: Snežana Radojičić

Snežana osmišljava akciju koju je nazvala “Milion koraka za dečja svratišta” u kojoj će preći 800 km kako bi prikupila novac za pomoć ugroženoj deci (Severna Kambodža, foto: Snežana Radojičić)

Nakon toga, planiram da pređem u Latinsku Ameriku i započnem turu od Patagaonije do Aljaske – od najjužnije do najsevernije tačke na američkom kontinentu.

Na kraju, šta bi pitala sledećeg putnika sa kojim budemo razgovarali za Daljine.rs?

– “Šta ti je najveći problem (šta ti je najteže) kada planiraš samostalno putovanje?”


Snežani Radojičić želimo uspeh akcije “Milion koraka za dečja svratišta” i srećno putovanje po Latinskoj Americi, a vi pročitajte šta veliki putnici kažu o putovanjima.

Vaš komentar

Pratite Daljine.rs i na Fejsbuku, na Tviteru i na Instagramu.

846Shares