Zahvaljujući potpuno drugačijim navikama novih generacija turista, savremenih nomada, „ulična gastronomija“ je postala planetarni fenomen. U oštroj konkurenciji na globalnom tržištu ulične hrane ne nedostaje iznenađenja, a jedno od najvećih je – Seul. U trgovačkom delu prestonice Južne Koreje, na ulici ćete jesti i kada ste siti, jer je ponuda kvalitetnija, raznovrsnija i maštovitija od iste takve hrane gotovo bilo gde u svetu, uključujući i jastoga „s nogu“, kakvog nećete naći ni u boljim restoranima Njujorka, Pariza ili Tokija.
Nove generacije putnika stvorile su jedan potpuno drugačiji „svetski turistički poredak“. Mladi, koji žele da vide što više za što manje novca, ne mare mnogo za „paket aranžmane“, skupe hotele i još skuplje avionske karte. Oni sami organizuju svoja putovanja i mesta koja će obići, prevoze se avionima „low cost“ kompanija i spavaju u nekom manjem hotelu, a još ćešće u hostelu, pa i privatnoj sobi. Videćete ih u muzejima i na trgovima velikih gradova, u galerijama ili u prirodi, znatno ređe na plažama ili u tržnim centrima. Njih je sve više i oni su ti koji danas diktiraju neke drugačije turističke običaje, uključujući i sve raznovrsniju ponudu ulične hrane širom planete.
Tako, na primer, turisti u Njujorku brzo shvate da potpuno isti obrok koji u restoranu košta 100 dolara, mogu poručiti i na ulici za samo 10 dolara, odnosno da je razlika jedino u tome gde su taj obrok pojeli. Uličnu hranu možete naći gotovo svuda na Menhetnu, ali samo kao organizovan način prodaje. Pokretni kiosci postavljeni su pored parkova ili na posebno određenim mestima koje striktno odobrava gradska vlast, a kvalitet hrane se redovno proverava. Slično je i u Vašingtonu. Recimo, na mnogim mestima pored poznatih Smithsonian muzeja – bez obzira da li su to njihovi paviljoni, muzej špijunaže ili muzej NASA-e – posetiocima su dostupni pokretni kiosci sa raznovrsnom hranom i osvežavajućim pićima.
Ovaj novi turistički fenomen „ulične gastronomije“ prvo je zahvatio najveće svetske turističke centre, a potom i sva druga mesta koja su turističke mete savremenih nomada. Ulični prodavci hrane, gotovo neprimentno, postali su izuzetno važan deo ponude svakog grada koji u svoj finansijski bilans želi da uknjiži iole značajniji prihod od turizma.
Malo gde kao u Seulu
U planetarnoj konkurenciji „uličnih kulinara“ ne nedostaje iznenađenja, poput onoga koje dočeka turiste, posebno one iz zemalja zapadne kulture, kada stignu u – Seul. Prva pomisao da se tamošnja hrana na ulici veoma razlikuje zbog specifičnosti južnokorejske kuhinje u praksi se pokazuje samo kao delimično tačna. Ulična hrana u glavnom gradu Južne Koreje jeste različita, ali je i mnogo bolja i raznovrsnija od iste takve hrane gotovo bilo gde u svetu!
U trgovačkom delu grada, Majadongu, ulični štandovi sa hranom uredno su poređani sredinom ulice, po izgledu su gotovo identični i nijedan ne odudara od okruženja, ali je zato ponuda potpuno različita od tezge do tezge i neverovatno maštovita. Možete naći tradicionalnu korejsku hranu, ali ona ne preovlađuje. Mnogo je veći izbor vrlo originalnih specijaliteta koji pobuđuju znatiželju da ih probate čak i kada ste siti: od pečenih kukuruza i kestenja toliko popularnih u Evropi i svetu, preko sladoleda sa medom i zelenim čajem, pa do pravih jastoga punjenih sirom, kakve – sasvim sigurno – nećete naći ne samo na uličnim tezgama bilo gde u svetu, nego ni u mnogim boljim restoranima Njujorka, Pariza ili Tokija.
Pored jastoga, ovde ćete imati priliku da „s nogu“ probate gotovo kompletnu ponudu plodova mora: škampe, skalopse, lignje, ribu i šta sve ne još… Ako niste preveliki ljubitelj morskih specijaliteta, čekaju vas stejkovi, kobasice, ali i sirevi pripremljeni na mnoštvo načina – pohovani, grilovani, punjeni ili prženi… Ni oni koji na svakom putu vole da probaju nešto novo i karakteristično za zemlju domaćina neće biti razočarani, jer u ponudi su razne nudle i lokalni specijaliteti kojima je teško izgovoriti ime.
Pažnju privlače i već poznati ulični „aduti“ Evrope i Severne Amerike, ali pripremljeni na potpuno drugačiji način. Da li ste ikada probali preklopljeni omlet punjen kupusom sa prženim jajetom odozgo, ili zapečeni sendvič sa plodovima mora? Ili kroasane punjene, po izboru, krompirom, nutelom, bananom, sirom… Ovde je čak i običan krompir dobio „korean touch“ – prodaje se pečen, sa raznim dodacima.
Ukoliko, pak, želite nešto ekstravagantno, u uličnom jelovniku možete naći puževe na žaru nataknute na ražnjiće. Jednostavno i vrlo efektno! Nakon „glavnog“ obroka čekaju vas deserti: jagode u čokoladi, razni sladoledi i lokalne poslatice. I sve ovo po cenama koje se kreću od dva do 15 dolara.
Kad jednom dođete u Majandong, verovatno ćete se tamo hraniti većinu vremena provedenog u Seulu, jer je ambijent neponovljiv upravo zahvaljujući uličnoj hrani. Ona se „servira“ kao deo korejske kulture, ali istovremeno govori o originalnosti, veoma dobroj organizovanosti i poslovnosti lokalnih domaćina, zaslužnih što ćete glavni grad Južne Koreje pamtiti i po „uličnim zalogajima“ još dugo po povratku kući.
Šta ima u radnji, treba da bude i u izlogu
Koliko je Seul iskoračio u ovom segmentu turističke ponude pokazuje i poređenje sa još jednim izuzetno važnim i poznatim turističkim centrom u Aziji – Bangkokom. Prestonica Tajlanda je za mnoge sinonim za uličnu hranu, ali je ovaj posao u tom gradu potpuno drugačije organizovan i čini se da je više orijentisan na domaće potrošače. Hrana koja se nudi je apsolutno neprepoznatljiva za evropske turiste. Mnogo je više kuvanih jela koja se pripremaju u ogromnim šerpama, a iz tih posuda se širi miris koji je ponekad čudan strancima i meša se sa sličnim mirisima na okolnim tezgama. Nema natpisa koji bi vam pojasanili kakvo jelo se nudi, pogotovo ne na engleskom jeziku, a neke tezge se ne mogu podičiti ni vrhunskom higijenom.
Seul može biti dobar primer i za Srbiju kako da unapredi svoju uličnu gastronomsku ponudu. Iako volimo da mislimo da je upravo hrana jedna od naših glavnih turističkih prednosti, te da je ona prepoznatljiva već na prvi pogled i u ponudi na ulicama u svim većim gradovima Srbije, nuditi pljeskavice i kobasice na hiljadu načina i sa bezbroj priloga nije samo po sebi loše, ali je – nedovoljno. Mnoga tradicionalna srpska jela mogu da se ponude i u „uličnom formatu“, ali to zahteva da se umesto parole „snađi se“, ovom poslu pristupi mnogo organizovanije.
Da majstori ulične kuhinje iz Seula kojim slučajem dođu u Srbiju s ciljem da turistima još više približe našu gastronomsku tradiciju i običaje, ne bi se libili da na ulici ponude i proju, prženice, baklave, orasnice, a možda i riblju čorbu ili prebranac. I to bi verovatno uradili na takav način da gosti ne bi znali da li pre da tu hranu probaju ili da je fotografišu i snimke objave na Instragramu! Ali za tako nešto je potrebno da domaća pljeskavica, makar bila i punjena, dobije mnogo jaču „konkurenciju“ i drugih „tradicionalnih zalogaja“ od one koju ima sada.
Ulična hrana je svojevrsni kulinarski izlog za strane turiste i uvod u domaću gastronomsku kulturu. A kad već pominjemo kulturu, vratimo se iskustvu iz Seula. Kada se na kraju dana u Majadongu završi s poslom, roštilji pogase i svi odu kućama ili u hotel, iza domaćina i gostiju ne ostaje ništa – čak ni najmanji papirić!
Autor: Srđan Bešir / Tekst je iz časopisa Biznis i finansije br. 170 od februara 2020.
