Nakon manje od 24 časa provedenih u Mestiji u Gruziji, plan je bio da krenemo do Jermenije i svojski smo se potrudili da plan ispunimo. Međutim, do Alaverdija u Jermeniji ima 600 kilometara, što to je u realnim uslovima putovanja maršrutkama, vozovima i ponovo maršutkama – cirka 1200km.
Trebalo bi prvo razjasniti otkud mi u Mestiji i gde je, uopšte, ta Mestija? Gruzija? Dakle, to je glavni grad Svanetija ili po srpskom – Svanetije, drevne zemlje u kojoj je Prometeja Hefest zakucao za vrh planine da mu orao Eton svaki dan kljuca džigericu zato što je ljudima otkrio jaku foru kako da lože vatru. Sirotom Prometeju se džigerica redovno obnavljala, a orlušina mu je opet kljucala sve dok ga nije oslobodio Herakle. Radi se o planini Kavkaz (zapravo to je planinski venac) koji se nalazi na severu Gruzije, a zbog nje je čitav ovaj kraj nazvan Zakavkazje.
Pride, pored ove istorije nastanka roštilja, bitno je istaći da je u Svanetiju došao Jason s Argonautima da nađe zlatno runo. Naravno, Jasonu nije mu bilo stalo do vune koliko do zlata. U drevna vremena to je bila država koja se zvala Kolhida, a Medeju je ćapio Jason i odveo u Tesaliju i tu još ima da se pripoveda, pa se uputite sami.
Koncept zlatnog runa počiva na bacanju ovčijeg krzna u zlatonosnu reku, koje se nakon nekog vremena izvadi, jer se na runo prilepilo zlato, a onda ga srećni vlasnik pokojne ovce očešlja i tako sa runa skine zlato. Kažu da se ovaj običaj još uvek upražnjava u ovoj oblasti, što je možda je istina, ali lokalci su nam delovali siromašno, jer verovatno zlato kriju. Ovce, međutim, ne kriju.
Ko ne bi odoleo da vidi gde je zakucan Prometej i gde je boravio Jason s ortacima Argonautima? Dobro, mi nismo odoleli, ali priznaćemo da nismo dobro planirali.
Naime, obilazeći Gruziju iz Tbilisija prethodnih nedelju dana odlučili smo da sa dvojicom drugara iz Turske, koje smo upoznali u Tbilisiju, odemo put Svanetija jer se donde stizalo za samo šest sati. Ne znamo ko je od nas došao do te informacije, ali sav polet je pao u vodu nakon devetog sata putovanja kada smo maršutkom stigli u Zugdidi. Na obodu grada, gde smo ostavljeni, žurili smo da nađemo prevoz do Mestije, s obzirom da nas je na ovoj geografskoj širini i dužini zasigurno čekao mrak za četiri sata. Međutim, nismo želeli da idemo po svaku cenu. Cenu, u punom smislu, jer valja se cenjkati, a koji lari gore-dole vazda dobro dođe da se pojede kačapuri na prazan stomak.
Turski kolega Mert, vičan cenjkanju, uspeo je da ubedi neuglednog Gruzina da nas vozi za 20 larija (750 dinara) po grlu. Inače neugledni vozašvili je tražio 27 larija po osobi (1000 dinara), ali to je prkosilo Mertovoj logici plaćanja cene na izvol’te. Pred nama je bio put od još četiri sata.
I to kakva četiri sata! Po našem skromnom mišljenju okružili su nas predeli koji su toliko lepi da vam prosto dođe da vas neko prikuje za planinu. Kavkaz, u svojoj ne pitomoj divljini, tera vas da koristite stilske fraze u pisanju putopisa kao što je npr. oduzima dah.
Put nam je bio prijatan, čak i posle toliko vožnje, jer je društvo u kombiju bilo putničko. Pored nas četvoro srbo-turaka, sa nama su putovali Čeh i Slovak koji su krenuli na planinarenje i to sa punom opremom u smislu šatora, vreća i štapova, a cilj im je bio da pređu preko 120 kilometara. Usput smo na pauzi upoznali zanimljive Azarbejdžance (Azere), takođe planinare, izuzetno elkoventne i od pomoći sa savetima.
Prijehavši u Mestiju, zadovoljstva svega radi, na devojku koja izdaje smeštaj preko AirBnB-a, naleteli smo tada. Strele moćne duple rezervacije razorile su nam um, te nam dade smeštaj, ali u sobi pored. Za jedno veče, nije nam bilo teško da bude nas četvoro u sobi, iako smo hteli da imamo dve zasebne, ali avaj.
Prošetali smo se po centru Mestije, što je ukupno 500 metara i došli do jedne od dve kafane. Gosti su bili svi redom stranci, a kafana je uređena u etno stilu, doduše, dosta prijatnom. Mestija je, ipak, početna tačka svih planinarenja u ovom delu Kavkaza. Nastupao je lokalni vokalni sastav koji je pevao lokalne pesme koje se pevaju iz grla.
Sutradan smo izuzetno vreo dan iskoristili da se švrćkamo i upijamo ono zelenilo s brda pravo u oči. Mestija, iako je centar oblasti i ima mesni sud, zapravo je selo koje će za koju godinu doživeti tužnu sudbinu Zlatibora. Ubrzano se gradi, dolaze turisti i pitanje je trenutka kada će dobiti neki diskać. Međutim, selo je rustično. Toliko je rust da se delovi doslovce raspadaju. Ako bi mogli uporediti sa nečim ovde poznatim, najbolja paralela je selo Topli Do na Staroj planini.
Pokrajna Svaneti je poznata po čuvenim odbrambenim kulama, koje su mnogi videli na kojekakvim fotografijama. Ideja kula je da prilikom napada osvajača nekoliko kuća oko kule uđe u njih i odatle se brani. Do dolaska Rusa, ova oblast nije nikada bila osvojena. Nosimo se mišlju da nije ni bilo potrebe, s obzirom na skrajnutost iste.
Kako ne bi dalje tupili, jer internet ne trpi duže od tri reda i dve fotografije, izdvojili bismo muzej Svanetije u Mestiji kao jedan od boljih muzeja u ovom delu Evrope. Dobro, Evropa je i dala pare za njega, jer ono blago treba sačuvati po svaku cenu. Gruzija ima mnogo toga da ponudi, ali idemo dalje.
Pročitajte nastavak putovanja po Gruziji, to jest kako što bezbolnije stići do Alaverdija u Jermeniji.
