U vreme kada turistima nije dovoljno ponuditi jeftine letove kako bi nagrnuli u vaše krajeve, destinacije širom planete trude se da obezbede što autentičniji sadržaj, čije bi osmatranje neko rado platio da vidi. Nažalost, ili na sreću, malo koja u tome uspeva budući da je „sve već viđeno“. Ipak, među njima postoji jedna zemlja za koju ova floskula nikada nije važila: u pitanju je, jašta, Italija, koja ovog puta ima keca u rukavu u vidu ruralnih područja kojima bi turizam omogućio održiv razvoj.
Dok Venecija grca u klimatskim promenama i prekomernom turizmu koji je na toliko načina čak i doslovno urušava da vlast pribegava drastičnim zakonskim merama, a Rim i Firenca u sezoni jedva da mogu da prime sve turiste koji žele da ih posete, italijanska planinska sela dobila su svojih pet minuta. Idealna za putnike koje ne zanimaju izvikane lokacije po Italiji i previše ushićeni stanovnici velikih gradova, ona će biti pravi izbor za sve koji čeznu da iskuse lokalne običaje i svakodnevni život prosečnog Italijana.
Albergo Diffuso, inovativni ugostiteljski koncept, koji će vam biti nešto jasniji ako vam kažemo da ga Britanci prevode kao „disperzivan hotel“, predstavlja jedinstven model koji napuštene kuće u malim selima preobraća u smeštajne kapacitete sa odlikama hotela. Dakle, zamislite više postojećih građevina kojima upravlja isti vlasnik, nudeći svojim gostima uobičajene hotelske usluge, na čelu sa centralnom recepcijom i zajedničkim mestom za obedovanje (smeštenim u jednoj od kuća), a sve to u sklopu lokalne zajednice koja posetiocima omogućava da osete čari lokalnog života – e, to je albergo diffuso, kakvih je u Italiji do 2010. godine bilo 40, a sada još ko zna koliko. (Uzgred budi rečeno, ovu sjajnu ideju od Italijana su ubrzo prepisali i Švajcarci i Hrvati.)
E pa, jedan takav naći ćete u Furlaniji, italijanskoj pokrajini koja vam je poznatija kao oblast čiji je glavni grad Trst. U pitanju je Albergo Diffuso Comeglians koji je nastao od farmerskih kuća i pomoćnih zgrada, da ne kažemo nešto drugo što počinje na š, a završava se na tala, dok recepciju sada predstavlja nekadašnja mlekara.
U Materi, gradu u južnoj Italiji i središtu istoimenog okruga čeka vas Sextantio Le Grotte Della Civita, Albergo Diffuso čije su sobe (njih 18) smeštene u bivšim pećinama.
Kako je počelo
Kao što pretpostavljate, ovaj koncept nije postojao oduvek, malo preciznije – nije do 1980. Tada je marketinški stručnjak (e, oni jesu oduvek postojali) Đankarlo Delara smišljao način da selima po pomenutoj Furlaniji ponovo udahnte život, pošto je ovu oblast 1976. godine pogodio razorni zemljotres.
Kada je osamdesetih godina došao da obiđe sela po Julijskoj krajini, zatekao je prelepe, ali napuštene kuće, i ideja je bila rođena. Delara je uvideo da izgradnja hotela nije dobro rešenje, iz prostog razloga što u pitanju nisu gradovi već sela, na koje hoteli imaju negativan efekat.
U poseti Japanu sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Delara se upoznao sa ryokan-om, japanskim tradicionalnim tipom smeštaja, koji ga je naveo na ideju da bi svaka zemlja na svetu mogla da ima sopstvenu vrstu ugostiteljskih objekata, u zavisnosti od njenih običaja i kulture. U želji da u celu priču inkorporira italijansku poslovičnu gostoljubivost, Delara se setio i da su mnoge bogate porodice u njegovoj zemlji, u periodu između renesanse i 19. veka, gradile gostinjske kuće za smeštaj rodbine i gostiju, pa su njegovi uslovi poput održivosti, ekonomičnosti i očuvanosti, koje je morao da ispunjava ovaj novi tip smeštaja, počeli sami od sebe da se ispunjavaju.
Na tragu toga Delara je sastavio listu standarda: Albergo Diffuso mora imati najmanje sedam soba, standardnu hotelsku uslugu poput room service-a i održavanja soba čistim i urednim, i biti među kućama lokalaca, što je bilo najvažnije od svega.
„Tamo gde nema lokalnog stanovništva ne može postojati Albergo Diffuso jer je to onda obično turističko selo, a i poenta nije rasprodati sobe, nego priuštiti turistima mogućnost da žive kao lokalci“.
Ako se pitate ko kontroliše ispunjenost ovih uslova, u pitanju je Nacionalna asocijacija Albergo Diffuso hotela.
Zamrznuto u vremenu
Jednog dana početkom 2000. godine, italijanski preduzetnik Daniele Kihlgren došao je na svom motoru u regiju Abruco, tačnije napušteno selo Santo Stefano di Sesanio, na dva sata vožnje od Rima. U srednjem veku ovo selo bilo je u vlasništvu porodice Mediči, a kao naselje postojalo je još i pre Rimljana. DA skratimo priču, usled nagle urbanizacije selo je ostalo bez stanovnika, i to tako što je od 1.400 koliko ih je bilo 1900. godine, te 2000. kada je došao Daniele – spalo na 70 duša. (2011. ih je prema popisu bilo 118.)
Dobra strana činjenice da je Santo Stefano di Sesanio praktično ostalo bez stanovnika bila je ta što je ostalo netaknuto, kao zamrznuto u vremenu.
„Veoma dobro znam kako pažljivo čuvamo statue, slike i druga umetnička dela od propadanja, a važnost ovakvih sela koja zapravo imaju dodatnu vrednost se redovno zaboravlja. Sada, kada sve na svetu postaje loša kopija, ljudi žele nešto autentično“, kaže Daniele za Skift, koji je upravo iz ovog razloga poželeo da se posveti konceptu Albergo Diffuso. Kada kažemo posveti, mislimo – da uloži pet miliona dolara u oživljavanje sela, tokom kog je restauracija rađena isključivo uz pomoć prirodnih materijala poput drveta i terakote.
Kako su Italijani shvatili gde je novac, pardon, turisti?
U realizaciji ideje održivog italijanskog planinskog sela uspelo se zahvaljujući tome što su autentična, i što su njeni zagovornici ostali dosledni odluci da u njima ništa novo ne sme biti izgrađeno. To, pak, ne znači da je ova koncepcija naišla na oduševljenje lokalnih vlasti, koje su svoj stav revidirale tek kad je Daniele zahtevao garancije da neće biti nikakve izgradnje novih objekata, što je bio uslov da se upusti u svoju investiciju.
„To je zapravo bio način da se spreči urušavanje celina predivne prirodne okoline u ovim selima, što je neminovno kada neko mesto postane turistička destinacija, i u tim naporima nas je podržalo lokalno stanovništvo“, kaže Daniele.
Njegov primer potom su počeli da slede i drugi entuzijasti (ili samo dobri biznismeni) kupujući po selu Santo Stefano di Sesanio napuštene kuće, koje su potom pretvarali u Albergo Diffuso, galerije ili restorane. Rezultat toga je popularnost ovog sela u koje danas podjednako dolaze turisti ili Rimljani željni odmora, barem za vikend. Štaviše, solidan broj mladih ljudi iz okolnih gradova došao je u Santo Stefano da otpočne neki uslužni posao.
Ključ ovog uspeha bilo je otvaranje očiju lokalnom stanovništvu, što je Danielova zasluga.
„Jednom kada shvate da turizam može da im obezbedi priliku za ekonomski razvoj, meštani počinju da pokreću poslove vezane za turizam i ugostiteljstvo, pa se i oni koji su napustili selo davnih dana vraćaju nazad želeći da daju svoj doprinos njegovom oživljavanju“, poručuje Daniele.
Ovakav koncept bi se naočigled mogao primeniti i u Srbiji jer napuštenih sela ima sve više, pogotovo ako se uzmu u obzir sela na Staroj planini ili npr. Rajačke pimnice. Međutim, postoji bojazan da li bi se ovakva ideja realizovala na način kao u Italiji, odnosno da li bi se u Srbiji ili širom Balkana mogla dostići ta fina italijanska prefinjenost i šmek ugostiteljstva.
Autor naslovne fotografije: Bernd Thaller from Graz, Austria / Wikipedia
