„We cook reindeer few times a week for dinner service.“ Tu rečenicu mi je gazda rekao na prvom razgovoru za posao. Nema problema. Ipak, da bih bio siguran da sam ga dobro razumeo, još nekoliko puta sam proverio u rečniku da li je stvarno reč o irvasima?! Onim super elegantinim severnim jelenima spektakularnih rogova?
Prilično je jednostavno shvatiti zašto sam uopšte i vodio takav razgovor. Svi znamo da se u Skandinavskim zemljama dobro zarađuje. Što se mene tiče, veliki plus Norveške u odnosu na Dansku je, na primer, priroda, tačnije planine. Takođe, ukoliko ste zanatlija, ili što bi mladi rekli „skilled worker“, sa nekoliko godina staža i dobrim preporukama nije veliki problem dobiti radnu dozvolu i boravak. Naravno treba vam i sreće.
Priča kaže sledeće.
Kao kuvar, putnik, skitnica i golema vucibatina, uspevao sam da nalazim poslove u različitim zemljama. Samim tim da sada više ne znam šta mi je bitnije, da li putovati i istraživati destinacije kada je to moguće ili se jednostavno zaposliti negde gde ću graditi karijeru? Da li mi uopšte ta karijera treba? Sigurno je da mi treba, ali je isto tako tačno i da životna škola koju još uvek pohađam nema novčanu vrednost ali ima duhovnu.
Zov planina
Pre samog konkurisanja za ovaj posao sam bio u ozbiljnim pregovorima da odem u Afriku, u to vreme najmlađu zemlju na svetu, da radim u prvom hotelu sa pet zvezdica u Jubi, u Južnom Sudanu. Taj plan se izjalovio iz više razloga, te sam bio prinuđen da ponovo pretražujem oglase. Nekoliko praznih pokušaja i ja nalazim mesto koje sprema divlju planinsku hranu. U oglasu je pisalo da ukoliko želite da živite izolovano od urbane sredine, okruženi planinama, rekama i jezerima te spremate zdravu i ukusnu hranu iz lokalne sredine to može biti mesto za vas. Usledilo je moje detaljno istraživanje o mestu, onome čega ima (tačnije nema) u okruženju, koje namirnice mogu da očekujem… Ono što sam otkrivao mi je samo nabacivalo osmeh na lice.
Već sam video sebe okružen snegom po pola godine i obasjan suncem u njenoj drugoj polovini ili kako spremam zaponjke od irvasa sa džemom od norveških bobica, mada i dalje nisam verovao da je u Norveškoj sasvim normalno kupiti meso irvasa. Nako što sam sastavio jedan baš lep mejl, ubrzo sam dobio odgovor da žele intervju sa mnom. Sećam se tačno da smo se dogovorili da razgovor bude u 11 sati, kao i da je u 10.45 u mom stanu nestalo struje. Odmah sam im javio da imam tehničkih problema, pa je razgovor pomeren za posle podne, zbog čega su mi budući poslodavci delovali prilično opušteno i pre nego smo uopšte ostvarili pravi kontakt. Kasnije tog dana na razgovoru, dogovorili smo se da se nađemo u Oslu i uživo upoznamo, a na moje pitanje da li je problem to što nisam ponosni vlasnik putne isprave neke od zemalja članica EU, dobio sam jednostavan odgovor: „Vlad, we need a chef. I know it will be some more paper work but we need someone to work with us.“
Poseta Oslu kao usputna stanica ka trolovima
Nikada ranije nisam bio u Skandinavskim zemljama, i nisu me ni privlačile jer sam znao koliko novca je potrebno da bi se uopšte preživelo. Našao sam hostel u Oslu za 43 evra pri čemu sam morao da doplatim za posteljinu još desetak posle čega sam dve noći proveo kod domaćina kod sam našao putem CouchSurfinga. Kod njega sam prvi put probao – a kasnije se i navukao na braon sir, norveški specijalitet, BrunOst.
Oslo me ni malo nije oduševio kao grad, jer sam želeo prirodu, uvale, a ako može i neki fjord kad sam već tu. Da vidim te trolove i saznam o mitologiji. Osim par galerija, opere, i nekoliko turističkih ulica, trgova, Oslo nema šta da ponudi ako ne poznajete lokalce. Oni su kao i svuda upućeniji u dešavanja, pa sam tako završio na jednom koncertu benda koji na gudačkim instrumentima svira kantri muziku, što je bilo drugačije i prijatno.
Razgovor sa vlasnicima restorana u kom sam želeo da se zaposlim je protekao jako prijateljski, sa osnovnim smernicama koje su mi kao kuvaru trebale o ideji vodilji hotela i ciljevima za budućnost, a cilj je bio da se Hindsaeter prepozna kao jedan od najboljih planinskih hotela u Norveškoj. Komentari i utisci koje sam do sada pročitao o njemu govorili su da ima ozbiljnog potencijala da to i ostvari.
Smetovi, mrtva tišina i šnicla od irvasa
Dan pošto sam stigao nazad u Srbiju dobio sam potvrdan mejl o tome da li sam primljen na posao, kao i kratko uputstvo oko papirologije koja mi je bila potrebna. Informacija koja će biti od dragocenosti onima koji traže posao u Norveškoj jeste da se u manjim gradovima mnogo brže i lakše dobija termin za predaju dokumenata u policijskoj stanici. U međuvremenu sam pripremao zimske stvari, još istraživao o samom mestu, o tradicionalnoj i modernoj kuhinji, a sve to je bilo jako novo i egzotično. Radovao sam se da probam nove ukuse, slatke turšije, kisele i gorke džemove i naravno meso irvasa.
Sezona za nas kuvare počinje prvog februara, nakon čega, u narednih desetak dana stiže i ostatak personala, a za njima i prvi gosti polovinom meseca. Do svog odredišta stigao sam avionom do Osla preko Istanbula, odakle sam vozom putovao do Otte, gde me je čekao gazda i automobilom prevezao do hotela. Tada sam po prvi put video da se nakon skretanja sa glavnog puta kolovoz ne čisti do kraja, već tek toliko da nema smetova, a dugo vremena nisam video nijedno vozilo, svetlo, kuću. Pričao sam nešto samo da mi bude lakše i pitao ga koje gume koristi? Osetio sam olakšanje i spokoj kada mi je odgovorio da je dozvoljeno imati gume sa ekserima ukoliko živite u planinskim delovima zemlje.
Otta se inače nalazi oko 350 kilometara severno od Osla, na putu za Trondhajmn, a moja nova adresa od Otte još šezdesetak kilometara. Po dolasku, nakon nekih 45 minuta vožnje, video sam po prvi put polarnu svetlost, što mi je bila jedna od životnih želja, iako ona nije bila ni razigrana ni sjajna kako sam zamišljao.
Posle upoznavanja sa drugim kuvarom i večere sa domaćinima otišao sam na spavanje i mislim da nikada nisam spavao kao tada: sam u hotelu sa 26 soba, dok kolega Paskal spava u jednoj od koliba, a gazde u svojoj kući. Nisam čuo ama baš ništa. Grobna tišina, bez ptica jer je debeli minus – nema nijednog insekta, miša, trolova, vilenjaka, saobraćaja kao što rekoh jok čini mi se da ni avioni ne prolaze.
Sledećeg dana su počeli prvi sastanci, osmišljavanje jelovnika, razne ideje i želje. Sve mi je bilo strano, drugačije, džaba ono silno čitanje prethodnih nedelja. Na moju veliku sreću Paskal je radio već nekoliko godina u Oslu i imao ogromno znanje o namirnicama, i što je još bitnije navikama ljudi. Kako gosti tokom zimske sezone ostaju po sedam dana potrebno im je ponuditi različita iskustva: jedne večeri im se hrana servira super moderno, sledeće im se nudi kuvano ili što bi naš narod rekao „na kašiku“, zatim tradicionalno kao što kuva baka…
Iako smo nas dvojica kuvali za restoran čiji je kapacitet 50 mesta, kada se u to uključi i pečenje hleba, bife sa salatama, petit four, kolač koji će se služiti uz kafu, par dnevnih kolača, nekoliko peciva za doručak i kjottkakker – faširana šnicla od mesa irvasa, lako se da zaključiti da u pitanju nije mali broj.
(nastaviće se)
