Iako se već godinama na masovni turizam gleda sa neodobravanjem, a brojni turistički centri iznalaze različite načine da ograniče broj posetilaca, jeftine avionske letove ili kruzere koji dovoze „prekobrojne“, njegov uticaj je i dalje jak, toliko da diktira čak i ponudu ključnih destinacija: na pijacama evropskih prestonica naći ćete sumnjivo istu „autentičnu hranu“, što je samo jedan od primera kako se sve prilagođava turistima. Na putovanjima je sve teže osetiti kako žive lokalci, pa ne čudi što se širom sveta dižu svojevrsni ustanci protiv korporativnih došljaka, bilo da je reč o internacionalnom lancu kafeterija u „domovini espresa“, Italiji, ili ulasku hotelskog teškaša među vlasnike pansiona u malom engleskom selu. Uz sve to, istraživanja pokazuju i da su turisti skloni da, uprkos neverovatno širokom izboru destinacija, stalno putuju na ista mesta.

Nigde se ujednačavanje turističke ponude ne vidi tako jasno kao na „božićnim marketima“, koji niknu širom zemaljske kugle pred veliki hrišćanski praznik (po gregorijanskom kalendaru). Tako posetioci u dalekom Singapuru, Šangaju ili Tokiju mogu da uživaju u kuvanom vinu i poslasticama poput „odžak kolača“ (koji je, u zavisnosti kojoj školi mišljenja se priklonite, nastao u Mađarskoj ili Rumuniji), iako ni Božić, ni Nova godina u januaru nemaju veze sa njihovom lokalnom kulturom i tradicijom.

Turisti, turizam, masovni turizam

Procenjuje se da će 2030. godine svet razgledati 1,8 milijardi ljudi

Turizam na globalnom nivou svetskoj ekonomiji obezbeđuje direktan priliv od oko 2,57 biliona dolara za prevoz i smeštaj, a kada se uračuna i indirektna potrošnja za ishranu, kupovinu, zdravstvenu zaštitu i ostale troškove koje jedno putovanje podrazumeva, pomenutu sumu treba utrostručiti. Toliko novca, međutim, ne sliva se u sve delove sveta podjednako, niti veći broj država makar približno deli taj kolač: na nedostižnom prvom mestu prema prihodima od turizma nalaze se SAD sa 211 milijardi dolara u 2017. godini, od kada potiču i najsvežiji podaci Svetske turističke organizacije. Na drugom mestu je Španija sa 68 milijardi dolara, slede Francuska sa 61 i Tajland sa 57, da bi se na petom mestu našla Velika Britanija sa 51 milijardom dolara prihoda, i to zahvaljujući slabljenju funte zbog muka oko Bregzita, što se pokazalo kao pun pogodak kod posetilaca iz celog sveta.

Na šta turisti vole da potroše?

Portal howmuch.net nudi zanimljivu vizuelizaciju geografske raspodele globalnog prihoda od turizma, iz koje je takođe vidljivo da lavovski deo tog novca odlazi u visoko razvijene zemlje. Osim nabrojanih, koje pripadaju zapadnoj polulopti, tu su još i Japan i Makao, kao i Australija i Novi Zeland. Pored SAD, na čijoj teritoriji se ostvari 16% globalnih prihoda od turizma, zemlje pratilje iz „prvih 10“ ostvare daljih 49%, što znači da više od 180 „ostalih“ država i teritorija dele 35% prihoda. Autor vizualizacije je zato lako zaključio da je globalni turizam izuzetno koncentrisana industrija, u kojoj se siromašniji i manje poznati igrači neravnopravno takmiče.

Visualizing Where Tourists Spend the Most Money

Gde turisti troše najviše novca / howmuch.net

Do mušterija-posetilaca dolazi se korigovanjem ponude na „ono što narod hoće“. A narod, ako se vratimo na Top 10 listu, hoće i da se – kocka. Makao, teritorija pod kineskom upravom, zaradio je 36 milijardi dolara u 2017. tako što je dobro odigrao svoju ulogu Las Vegasa kloniranog na istok. Treba li uopšte tražiti nešto autentično u tom gradu, imajući u vidu da je čak i njihova lokalna kuhinja poznata po tome što predstavlja uspešnu fuziju gastronomske ponude različitih kultura? Mnogi smetnu s uma da se radi o gradu koji je vekovima bio pod portugalskom vlašću, što je ostavilo dubok trag na njegovu kulturu i nasleđe… no, to današnjeg prosečnog posetioca apsolutno ne interesuje, pošto dolazi isključivo zbog kockanja.

S druge strane, čak ni države koje zarađuju na svom kulturno-istorijskom bogatstvu i specifičnom načinu života ne ostaju imune na rukavice koje im bacaju u lice globalne korporacije. Jedna od tih rukavica završila je na obrazu Italije, poznate po ljubavi svojih stanovnika prema kvalitetnoj šoljici kafe, čuvenom espresu. „Starbaks“ je, međutim, rešio da otvori jednu od svojih novih, luksuznih kafeterija u samom centru Milana. „Rojtersov“ novinar koji je pratio dolazak „Starbaksa“ u Italiju ističe da je prvobitan bes i peticija da se gigant iz Sijetla povuče zamenilo uverenje lokalnih kafedžija da „Starbaks“ neće u tolikoj meri uticati na prihod koji ostvaruju od stalnih gostiju, dok će, s druge strane, turisti koji baš ne mogu bez svog „pumpkin soy latte“ platiti to „zadovoljstvo“ barem duplo više nego što košta prosečna šoljica čuvenog italijanskog espresa.

Starbaks je našao svoje mesto i u Zabranjenom gradu, nekadašnjoj palati kineskih dinastija, u samom centru Pekinga, Autor: Mr. Tickle / Wikipedia

Starbaks je našao svoje mesto i u Zabranjenom gradu, nekadašnjoj palati kineskih dinastija, u samom centru Pekinga, Autor: Mr. Tickle / Wikipedia

Odgovor na pitanje zašto bi neko posegao za „Starbaks“ kafom u sred Italije nudi rad profesorke Hane Osman i saradnika sa Univerziteta u Bornmutu. Oni su intervjuisali niz sagovornika u potrazi za odgovorom na pitanje šta američkim turistima znači prisustvo čuvenog lanca brze hrane „Mekdonalds“ širom sveta, i koliko im je bitna garancija koju ta korporacija daje – da će uvek i svuda usluga biti standardnog kvaliteta. Jedan od odgovora savršeno objašnjava gde leži prednost „kloniranog turizma“: ispitanik je rekao da odlazak u „Mekdonalds“ na putovanju omogućava da boravak u stranoj zemlji na trenutak bude prekinut, i da se putnik na kratko vrati kući, gde svi razumeju šta priča i gde nije preplavljen stranim običajima i brigom da ne kaže ili uradi nešto pogrešno.

Mimikrija i borba za opstanak

„Mekdonalds“ makar simbolično pokušava da se uklopi u sredinu u koju dolazi, pa je tako njegov poznati logo u Rusiji ispisan ćirilicom. Mek često i ponudu hrane obogati „lokalnim“ uticajem, pa tako u Španiji nudi i gaspačo obrok, u Indiji MekPanir inspirisan popularnim pecivom, a u Belgiji – iz nekog razloga poznatog samo menadžmentu – juneći burger sa čuvenom grčkom caciki salatom. Lokalni prodavci hrane, međutim, nemaju mnogo prostora da se suprotstave međunarodnim korporacijama. Tako se čuvena pijaca „Bokerija“ u Barseloni polako pretvara u „međunarodni vašar“, gde je sve teže pronaći autentične katalonske specijalitete, poput tradicionalno pripremljene šunke.

Mekdonalds u indijskom gradu Čenaj

Mekdonalds u indijskom gradu Čenaj, Autor: Ajayy99 / Wikipedia

Razlog leži u tome što se tip kupaca na pijaci potpuno promenio u poslednjih dvadesetak godina (neki početak promena vezuju za Olimpijske igre 1992. godine kada je Barselona simbolično izašla na svetsku turističku pozornicu). Danas je prosečan posetilac pijace „Bokerija“ mladi „backpacker“, ili član neke organizovane ture koji ima pola sata na raspolaganju da razgleda i kupuje. Zato prodavci koji obrađuju meso ručno, ili seku šunku tradicionalnim noževima ustupaju mesto onima koji pakuju industrijsku šunku u paketiće spremne za konzumaciju na licu mesta, ili onima koji pripremaju nekatalonske ali popularne ćuftice u paradajz sosu i kornete od falafela.

„Klonirani turizam“, ipak, nailazi i na otpor. U engleskom selu Tavistok, koje je pre deset godina uspelo da izglasa zabranu otvaranja „Mekdonalds“ restorana, ovih dana je rešilo da spreči globalni lanac „Premijer In“ da otvori hotel u njihovom mestu, koje se oslanja na ponudu pansiona po principu „zimmer frei“. Lokalno stanovništvo ne želi ni „Mek“, ni hotel jer se, kako kažu, dođoši neće snabdevati na lokalnim imanjima, već kod svojih odavno globalizovanih dobavljača.

Otpor „kloniranju“ ume i da natera obe strane na kompromis. Zato je, na primer, Diznijev zabavni park u Šangaju poprilično specifičan. Na zahtev vlasti, neki elementi parka prilagođeni su kineskoj tradiciji i komunističkoj doktrini, pa je tako Glavna ulica Divljeg Zapada ustupila mesto Mikijevoj aveniji, koja pored hotela i saluna za kauboje ima i istočnjačke građevine, dok u Začaranom zamku ne živi samo Uspavana lepotica već, u skladu sa principom jednakosti – sve Diznijeve princeze. A hrana? Iako ne manjka američkih restorana brze hrane, izveštač „Njujork Tajmsa“ kaže da je u šangajskom parku, ipak, najpopularnija kineska kuhinja.

Milica Radisavljević

Članak je prvobitno objavljen u broju 160 časopisa “Biznis & Finansije”

28Shares

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.