Komitet za zaštitu nematerijalne svetske baštine UNESCO-a upisao je još sedam kulturnih dobara za čijom zaštitom postoji hitna potreba, budući da im preti nestanak sa planete.
Nematerijalnu svetsku baštinu čine nematerijalna kulturna dobra u koja spada usmena tradicija, umetničke izvedbe, društveni običaji, rituali, festivali, kao i znanja i običaji vezani za prirodu i svemir. Kako bi se neko kulturno dobro našlo na spisku nematerijalne svetske baštine ono mora biti tradicionalno, ali još uvek živo, što obuhvata ne samo nasleđeni običaje nego i savremenu ruralnu ili urbanu praksu različitih kulturnih grupa.
Osim toga, zahteva se da bude i inkluzivno, u smislu da povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost i doprinosi društvenom jedinstvu, podstiče osećaj identiteta i pripadnosti različitim društvima i društva uopšteno, ali i reprezentativno tako da predstavlja znanja, tradiciju, običaje i veštine koje se prenose u jednoj zajednici s kolena na koleno, ili dalje, drugim zajednicama. Nužna karakteristika kulturnog dobra koje pretenduje da bude uvršćeno na UNESCO-vu listu nematerijalne svetske baštine jeste i to da je utemeljeno u zajednici koja se s njim identifikuje, koja ga je stvarila, održala i prenosi ga novim generacijama.
Sve ove uslove liste nematerijalne svetske baštine ispunjava 166 upisa, ali među njima postoje nešto manji broj onih koji su klasifikovani kao kulturna dobra kojima je potrebna hitna zaštita, što znači da je njihovo očuvanje kao tekovina kulturnog blaga ugroženo. U ovakvim slučajevima neophodna je internacionalna saradnja kako bi se što efikasnije omogućilo očuvanje takvih običaja, i to u dogovoru sa društvenim zajednicama za koje su karakteristični, a ove godine – tačnije, početkom decembra – je svoje mesto na UNESCO-voj listi našlo još sedam njih.
Alžir – Veština merenja vode u kanatima ili fogarsima
Kanati predstavljaju vrstu vodovodnog sistema za dovod sveže vode u regijama Touat i Tidikelt. Ovaj element svetske baštine odnosi se na znanje merača vode koji su kao ključne ličnosti u zajednici uključeni u različite operacije, od izračunavanja udela vode, do usmeravanja njenog toka u kanale. Međutim, funkcionisanje ovog sistema od vitalnog značaja za vrela naseljena mesta ugrozilo je nekoliko faktora kao što su nedostatak komunikacije između mladih i starijih, vladine promene vlasništva, ali i uticaj urbanizacije i modernizacije.
Inače, ukupna dužina alžirskih kanata procenjuje se na nekoliko hiljada kilometara. Iako su, prema nekim stanovištima kanati na području Alžira korišćeni još oko 200. godine nove ere, kao početak širenja ove tehnologije nešto pouzdaniji izvori navode 11. vek odnosno islamsko doba.
Azerbejdžan – Tradicionalni grupni ples Jali
Ples autonomne republike u sastavu Azerbejdžana Nahčivan, koji se naziva Jali (kočari, tenzere su neki od njegovih tipova) je kolektivni performans koji se obično igra u krugu ili liniji. Uključuje igre, pantomimu (imitacije ptica ili drugih životinja) kao i fizičke vežbe i kretanja. Ovi plesovi se spontano ili planski dešavaju tokom različitih svečanosti, a mogućnost slobodnog učešća bilo kod pojedinca je jedan od njihovih ključnih principa.
Ono što je uzrokovalo potrebu da se ovi plesovi hitno zaštite jeste sistem njihovog prenosa sa generacije na generaciju koji je od neformalnog postao formalan, postepeno prenošenje izvedbe plesova na binu, migracija radnika koji su ga pravilno igrali, kao i drastično pojednostavljenje plesova. Ples kočari postoji kao običaj i kod Turaka i Kurda, Jermena, Pontskih Grka i Sirijaca.
Kambodža – dramski ples Lakon Kol
Ova ples potekao je iz Kmerskog carstva u 9 veku, a izvode maskirani ljudi u pratnji muzike i melodične recitacije u zajednici naseljenoj oko budističkog samostana Vat Svai Andet. Njegov cilj je da obezbedi naklonost Neak Ta-a, inače duha zaštitnika ovog mesta i ljudi koji ovde žive, a samim tim i prosperitet zajednice koju bi on trebalo da im obezbedi.
Nakon generacija sa kojih se dalje prenosio, održivost ovog plesa oslabili su ekonomske migracije, nedovoljni resursi i efekti rata za vreme režima Crvenih Kmera.
Egipat – Tradicionalna ručna lutkarija Al Aragoz
Stari oblik egipatskog pozorišta koji koristi tradicionalno ručno lutkarstvo preuzeo je svoje ime od glavne lutke, čiji je prepoznatljiv glas proizveden pomoću glasovnog modifikatora. Perfomans koji uključuje interakciju sa publikom nudi komičnu zabavu na različite teme iz svakodnevnog života.
Međutim, opstanak ovog običaja ugrožavaju promenljive društvene, političke, pravne i kulturne okolnosti pod kojima se odvija, pa se redovni nastupi sada oslanjaju na manje od deset ljudi koji ga aktivno praktikuju, pri čemu su svi oni u godinama.
Kenija – Enkipaata, Eunoto i Olngešer
Ovo su nazivi tri međusobno povezana muška obreda inicijacije u zajednicu Masaji, koji služe da obrazuju mlade dečake o ulozi čoveka u društvu, prenesu autohtono znanje mlađoj generaciji i uvedu ih u moranstvo, odnosno jednu od tri grupe muškaraca koju čine ratnici. Druge dve starosne kategorije na koje se dele muški članovi su mladići i starci.
Kada činom inicijacije postanu ratnici, mladići menjaju prebivalište i odlaze u posebno selo manuata u kom žive sa svojim majkama, sestrama i devojkama, budući da je ratnicima čija je dužnost da štite selo zabranjeno da se žene. Ostatak naroda živi u poliginijskim porodicama koje se nazivaju bome, a čine ih oženjeni muškarci koji više nisu ratnici i njihove porodice koje su formirali tek pošto su napustili manuatu. Ovakva praksa ugrožena je promenama u načinu života koji se odnose na transformaciju Masaji zajednice od pastoralne do poljoprivredne ekonomije, ali i smanjenje načina za neformalan prenos. Masaji su narod koji naseljavaju Keniju i Tanzaniju (a za tu teritoriju se u obe zemlje koristi naziv Masajilend) i čija populacija broji oko 900.000 ljudi.
Pakistan – posmatranje sunca Suri Jagek
Ova tradicionalna meteorološka i astronomska praksa zasnovana na opažanju Sunca, Meseca, zvezda i senki koristi se za određivanje odgovarajućeg vremena za setvu semena i predviđanje prirodnih katastrofa, kao i za stočarstvo. Suri Jagek je takođe osnova Kalaškog kalendara, a na naredne generacije prenosio se usmeno. Ova veština je sve manje zastupljena usled digitalizacije i nedostatka svesti o njenom kulturnom značaju i prednostima.
Sirija – igra senki
Igra senki je tradicionalna umetnost pričanja priče uz pomoć ručno izrađenih lutaka, po određenom scenariju i uz muzičku pratnju iza tanke prozirne zavese ili ekrana. Kroz satiru i dva glavna lika, igra senki publici pruža humorističku društvenu kritiku.
Predstave se tradicionalno održavaju u popularnim kafićima gde se ljudi okupljaju kako bi gledali priče o svakodnevnom životu. Zahvaljujući savremenoj tehnologiji i masovnih raseljavanja izazvanih višegodišnjim ratom, zastupljenost igri senki je drastično opala tokom godina.
UNESCO je međunarodna organizacija koja štiti kulturnu baštinu. Međutim, dešava se da, i pored zaštite, svetska kulturna baština bude prenatrpana turistima što je na koncu ugrožava, a postavlja se pitanje da li lokalne vlasti umeju da se izbore sa ovim problemom.
Naslovna fotografija: UNESCO-vo sedište u Braziliji, Autor: Andréia Bohner / Wikipedia