Iako brojna istraživanja pokazuju da to gde ste putovali i kakve ste fotografije odande objavljivali na društvenim mrežama i te kako utiče na vaše pratioce, rezultati nekih drugih govore da vaše prijatelje apsolutno ne zanima vaše turističko iskustvo.
Bilo da ste se upravo vratili sa pešačenja po čuvenom Putu za Santijago ili krstarenja brodom po kanalu Bigl u Patagoniji, prepuni utisaka koje jedva čekate da podelite sa prijateljima, koliko god se trudili da vas pažljivo slušaju i klimaju glavom u pravilnim, ali ne previše sumnjivim razmacima, istina je da se sve vreme bore sa sobom da ne pogledaju (opet!) na sat jer bi radije razgovarali o bilo čemu drugom.
Džonatan Luk, koji je nakon penzionisanja prodao sve što imao kako bi obišao svet, kaže kako je u početku mislio da je ovo samo njegovo iskustvo ili osećaj, a onda je uvideo da je reč o fenomenu koji su potvrdile čak i naučne studije.
One su pokazale da nezainteresovanost kojom vaši slušaoci zrače dok im pričate o uzbudljivim doživljajima sa putovanja nema veze sa ljubomorom i zavišću već sa kontekstom, odnosno pričom s kojom ne mogu da se poistovete (osim ako se ne spremaju da otputuju baš tamo odakle ste se vi upravo vratili, pa im vaše izlaganje znači kao putokaz). Stvar je u tome da će većina ljudi radije pričati o onome što im je poznato, nego što će pokazati radoznalost glede nepoznatih stvari koje pokušavate da im približite, što znači da jedinstvena iskustva imaju socijalnu cenu.
Baš na tu temu, Gas Kuni, Denijel T. Gilbert i Timoti D. Vilson, trojica psihologa sa Harvarda, napisali su rad pod nazivom „Cena izuzetnih doživljaja koju previđamo“, u kom su opisali kako nas izuzetna iskustva čine vanzemaljcem kojem ostali zavide. Oni su primetili da u najgorem slučaju ljudi imaju osećaj zavisti prema onima koji su doživeli nešto izvanredno (a što oni nisu), dok će u najboljem konstatovati kako ih se vaše izlaganje zapravo ne tiče, te da o njemu nemaju šta da kažu.
Do ovakvog zaključka naučnici su došli pošto su sproveli eksperiment u kom su ispitanike podelili u male grupe. Po jednoj osobi iz tih grupa prikazan je smešan snimak uličnog performera, koji su ti pojedinci gledali sami, dok je ostalima pušten klip bezveznog crtanog filma u kojoj su „uživali“ svi zajedno.
Po završetku klipova, oni koji su sami gledali snimak uličnog perfomera bili su srećniji od onih drugih, ali je taj osećaj nakon razgovora o snimku bio veći kod onih koji su ga zajedno gledali. Razlog ovakvog rezultata je to što ljude kolektivno iskustvo čini srećnijim.
– Kada sam se odlučio da sve prodam kako bi obišao svet, nisam imao za cilj da se odvojim od svega što sam voleo, već da svoj život obogatim novim iskustvima i avanturama. Hteo sam da bolje upoznam sebe i odmaknem se od uloge koje mi je namenilo društvo, ali sam ubrzo shvatio da sam se, približavajući se novim stvarima, neminovno udaljavao od starih, uključujući i ljude od kojih nisam želeo da se udaljim. Želeo sam da svoja nova iskustva i sve što sam otkrio o sebi i svetu podelim sa starim prijateljima, ali oni nisu bili zainteresovani, jer nas ništa u tim mojim pričama više nije povezivalo, kaže Džonatan u autorskom tekstu za „Forbes.“
On objašnjava da stare prijatelje srećemo u različitim periodima života i na različitim mestima, ali da se uprkos emocijama koje i dalje postoje, od njih razilazimo ako nas ne vezuju iste stvari. To ne znači da su naša nova iskustva vrednija od njihovih, već da više ne postoji ništa što nas povezuje i što bismo mogli da delimo: koliko god da vas obuzima uzbuđenje zbog planinarenja po kanjonu Tigar u skoku koji ste upravo iskusili na svom proputovanju po Kini, osim dela o tome kako ste se izgubili, ili zamalo pali – vaše prijatelje ta priča ne zanima, jer ne mogu da se povežu sa njom.
Ako vam je stalo da vas neko sluša sa interesovanjem dok pričate o ludim avanturama koje ste imali širom planete, morate da nađete prijatelje koji uživaju u sličnim aktivnostima. Upravo se iz ovog razloga putnici i udružuju u grupe i klubove jer znaju da u njima uvek mogu da računaju na deljenje iskustava na obostrano zadovoljstvo.
Budući da je sasvim prirodno da nas više zanimaju stvari sa kojima imamo dodirne tačke, ne treba da vas čudi što vaše komšije više intrigira otvaranje novog tržnog centra u kraju nego vaš doživljaj na drugom kontinentu koji će videti eventualno na slici. Isto tako, da bi neko cenio opise onoga na šta ste naišli među ruševinama Maču Pikču, o njima morate pričati ljudima kojima sveti grad Inka išta znači u životu, iz bilo kog razloga.
– U krajnjoj liniji, da ih zanima sve ono što mogu doživeti na putovanjima, vaši prijatelji bi i sami putovali (utoliko gore ako žele, a nemaju mogućnost), pa ćete frustracije zbog njihove nezainteresovanosti izbeći mudrijim odabirom publike, a ne insistiranjem da ih zanima ono što interesuje vas, poručuje Džonatan.
