Za razliku od Egipta i njegovih prilično neiskorišćenih potencijala, Tunis vam nudi upadljivo veći broj letovališta širom svoje obale.
Među njima se prvenstveno izdvaja Sus, gradić sa jednom od najstarijih medina u islamskom svetu, u čijem okruženju se nalaze i popularna letovališta poput Monastira i Port el Kantauija. On je smešten na sredini tunižanskog primorja tako da se iz njega mogu obići i druga primorska mesta poput Hamameta i Jasmin Hamameta, ali i Mahdie, autentičnog ribarskog gradića.
Jedan od najblistavijih turističkih bisera Tunisa je, bar prema rečima onih koji su bolje upoznali ovu zemlju, ostrvo Đerba, koje osim prirodnih lepota posetiocima nudi i uvid u bogatu tradiciju jevrejske nacionalne manjine i zbog toga je pod zaštitom UNESCO-a. No, za koje god od ovih mesta da se opredelite krasiće ih značajno bujnija vegetacija nego u Egiptu, počev od palmi, preko trave, do drečavih cvetnih bašti.
Izboru hotela morate posvetiti istu pažnju kao i u slučaju Egipta, jer je od krucijalne važnosti kakvu hranu jedete, pre svega da ne biste odmor proveli u zagrljaju sa klozetskom šoljom, a ne zato što imate prefinjeno i delikatno nepce. Hrana je uglavnom slična evropskoj, a ono što smo mi imali prilike da primetimo je velika raznovrsnost svakakvih slatkih specijaliteta. Onima koji vole slatko, ali paze na liniju, preporučila bih lubenice koje su bile neizostavne na trpezi gde god da smo ručavali u ovoj zemlji.
Klima na tuniskom priobalju je mediteranska, uz ranije zalaske sunca od onih na koje smo mi navikli. More je, međutim, daleko manje zanimljivo od Crvenog, ali mu dodatnu čar daju talasi koji pak povremeno nanose i veliku količinu morske trave na obalu. Naš problem sa letovanjem u Port el Kantauiju je bila pojava meduza početkom avgusta, koje su veoma brojne i ne baš pitome – žare vas pri skoro svakom ulasku u vodu. Nije mnogo pomogla ni usluga koju su nam pružali ljubazni spasioci po izlasku iz vode u vidu mazanja neke masti za ublažavanje opekotina od meduza. Oni istrajniji među nama ipak nisu odustali od kupanja u morskoj vodi dok su nežnije duše spas od vrućine potražile u hotelskim bazenima.
Izleti u Tunisu koji se pamte
Sigurno se sada pitate zašto bi iko posle onakvog opisa egipatskog mora uopšte odlučio da letuje u Tunisu. Odgovor na to pitanje se ne nalazi u plićaku, već za njim treba zaroniti dublje. Tunišani su manje napadni i ljubazniji od Egipćana, i iako ova zemlja nema ni piramide ni druge široko poznate istorijske građevine, ona pleni opuštenim načinom bitisanja njenih stanovnika i normalnijom komunikacijom koju možete ostvariti sa njima.
Ekskurzije, koje su najznačajnija stavka na ovom letovanju, nisu do te mere isplanirane i isprogramirane kao u Egiptu, i na njima stignete da bar donekle upoznate lokalni mentalitet i istoriju stvarnih ljudi, a ne faraona koji su predstavljeni megalomanskim kipovima. Jedna od najlepših ekskurzija je ona u Saharu.
Kada smo je mi posetili ekskurzija je trajala dva dana, sa jednim kratkim noćenjem u hotelu na obodu pustinje, i sa mnogo vremena provedenog u autobusu koji nas je vozio maltene do granice sa Alžirom. Prvo što ćete obići na tom dugom putovanju je antički amfiteatar El Džem, jedna od najbolje očuvanih i najvećih rimskih građevina na svetu, sa kapacitetom od 35.000 mesta. Bila bi još očuvanija da iz nje nisu u 17. veku izvlačili blokove za izgradnju okolnog sela, i da je nisu Turci prilikom svojih osvajanja gađali topovima kako bi isterali pobunjenike koji su se krili u njoj. Ali, i ovako, donekle porušena, prkosno odoleva zubu vremena.
Ako vam se ova građevina učini poznata, bićete sasvim u pravu, verovatno ste je već videli u filmovima „Monti Pajton – Žitije Brajanovo“ i „Gladijator“, u kojima je poslužila kao scenografija. Tokom pomenute ekskurzije bićete u prilici da je u potpunosti obiđete, uključujući i podzemne prostorije sa rešetkama u kojima su čuvane krvoločne životinje, ponajviše lavovi, za borbe u areni. Osim toga, možete sami prošetati i gradom bez pratnje vodiča, i porazgovarati sa lokalcima koji sede na stolicama ispred radnji i puše. To je jedna od veoma bitnih razlika između ekskurzija po Tunisu i onih po Egiptu – samostalnost u obilaženju onoga što vas zanima umesto unapred isprogramiranog svakog koraka u obilascima turističkih atrakacija.
Na daljem putovanju gledaćete nepregledna polja maslina i iznenadićete se – iako je za vas verovatno Grčka asocijacija na ovu biljku i njene ukusne plodove, Tunis je zapravo najveći izvoznik maslinovog ulja na svetu. Oko 30 odsto ove zemlje pokriveno je drvećem sa zagasito zelenim listovima, ili u konkretnim brojkama: u njoj redovno rađa 82 miliona stabala masline. U jednom trenutku put će vas naneti dalje od ovog zelenog gastronomskog raja, na početak pustinje.
Sahara nije u svakom svom delu nepregledno žuto prostranstvo. Na njenom početku ima vegetacije ali se ona sa putovanjem dalje u pustinju značajno proređuje. Usput ćete, nadam se, svratiti do berberskih naseobina i upoznati ovaj fascinantan narod koji sebe naziva Imazigenima, što u prevodu znači „slobodan čovek“. Oni su nalik zamišljenim osobama iz Lenonove pesme „Imagine“ – nemaju svoju zemlju i upravo to nepostojanje granica im pruža osećaj slobode.
Berberi poseduju jednu sličnost sa Evropljanima budući da vrlo često imaju svetle oči, koje se inače u celom Tunisu veoma cene. Tako će vam, ako ste tamnoputi balkanski navodni potomak Turaka poput mene, vozač džipa kroz pustinju objasniti da vi u staro vreme ne biste vredeli mnogo kamila i da bi svaka žena plavih očiju koštala više od vas. Sreća da ne podržavate koncept prodaje ljudskih bića inače bi ovaj atak na vašu sujetu bio mnogo osetniji.
Skoro na svakom izletu ovog tipa svrati se u troglodite, građevine ukopane u zemlju i stene, usred ogromnog pustinjskog žutila. Ove „kuće“ su građene u otvorima u stenama, i imaju „dvorište“ pod otvorenim nebom iz kojeg se ulazi u svaku sobu zasebno. U pomenutim prostorijama je veoma prijatna temperatura, za razliku od one napolju. U troglodit se ulazi kroz jedan neveliki otvor u steni, na koji se ranije zbog pustinjskih razbojnika stavljalo grmlje, da ih zavara izgledom najobičnijeg žbuna. Ulazak u troglodite se nije naplaćivao kada smo mi bili tamo, te smo ih mogli slobodno obilaziti i razgovarati sa stanovnicima o onome što nas je zanimalo, ali i poslužiti se veoma jakim čajem od mente zaslađenim sa mnogo meda koji nam je domaćica ponudila u čašicama poput naših rakijskih.
Posle posete smo mogli da ostavimo dobrovoljan prilog u jednoj glinenoj posudi na izlasku. Dakle, ovo nije klasična turistička atrakcija za koju je unapred predviđena cena i njeno trajanje, već opušteni obilazak koji će vam ostati u sećanju, i za koji vam neće biti žao da ostavite dobru napojnicu. Potom ćete možda svratiti i na ručak u berberski restoran u kojem ćete u pomalo klaustrofobičnom tunelu niskog plafona probati gurmanluke, uz nezaobilazni kuskus i leblebije.
Važno upozorenje za evropske turiste je – čak i ako niste mnogo visoki za ovdašnje poimanje, tamo ipak pripazite na glavu, jer biste po kriterijumima graditelja ovog zdanja verovatno spadali u kategoriju džina. Takođe, ipak popijte koji probiotik pred ovaj put.
Nastavak avanture je sve zanimljiviji – kroz prozor autobusa vidite sve manje travki, a sve više žutog peska, dok temperatura u vozilu, uprkos klimi na maksimumu, postaje prilično visoka. Na putu možete kupiti jednu od onih marama (zaštitu od sunca i peska) koju će vas prodavci naučiti kako da vežete oko glave na arapski način, a vi ćete već na sledećem stajanju to zaboraviti i na krajnjoj destigaciji izgledati kao raščupana i jeftina kineska kopija Alibabe.
U kasno popodne stižete u Saharu gde vas čekaju kamile. Da smo tada znali sve što danas znamo o načinu na koji se odnose prema ovim divnim životinjama verovatno ne bismo išli na jahanje, ali na tom putovanju smo u blaženom neznanju to ipak učinili. Kod jahanja kamila najbitnije je čvrsto se uhvatiti za rukohvat koji imate na sedlu i zapamtiti da kamila iz sedećeg položaja ustaje prvo na zadnje, a tek potom na prednje noge. Čak i ako ste toga svesni ovakav pokret jednogrbe životinje može da vas zbuni, pa i da vas baci preko njene glave. Kamile su inače prelepa bića sa dugačkim trepavicama i divnim pitomim pogledom, ali ih lokalci često izrabljuju zbog zarade. (Mada ne možemo ni njih mnogo kriviti s obzirom na činjenicu kakav im je standard i kakvi su uslovi života u tim predelima.) Ako uspešno uzjašete ovu moćnu životinju, nalazićete se skoro dva metra iznad vrućeg peska, na visini na kojoj se mnogo prijatnije diše.
Narednih 20-tak minuta putovaćete ka dubini pustinje. Po silasku sa kamile oduševiće vas delikatan pesak na koji ste upravo kročili – mekan i sitan poput brašna. Nemojte se iznenaditi ako odrasli ljudi u vašoj okolini padnu na leđa i počnu da prave „anđelčiće“ ili da prosipaju vodu iz svojih flašica kako bi ih napunili peskom. Nepregledna žuta površina i tradicionalni beduinski ogrtači u kojima se nalazite su zaista idealan prizor za fotografisanje. Ovaj lep ali i naporan dan završićete u hotelu na obodu Sahare, uskočivši u bazen pod vedrim nebom, bar ako poput nas ne možete više da izdržite sav taj konstantni osećaj peska koji se tokom celog putovanja lepio za vas.
Ako ne uplatite klimu verovatno nećete nešto mnogo ni spavati u sauni od sobe, nego ćete sa ogromnim crvenim očima kao u crtaćima dočekati svitanje i polazak u nove avanture. Sledećeg dana možete obići mnoga zanimljiva mesta – od scenografije iz svetskog hita „Ratovi zvezda“ za Anakinov dom na Tatuinu, preko plantaže farmi i njenih uposlenika koji će vam baš detaljno objasniti sve što vas je ikada zanimalo o urmama uz degustaciju džemova spravljenih od pomenutog voća, do najvećeg slanog jezera u tom delu sveta koje krasi fenomenalan raspon boja, od ružičaste do zelenkaste.
Iako niste božanstvo, po jezeru Šot el Džerid ćete moći da hodate zato što se na njemu nakupila velika količina peska po kojoj sme da se korača, ali i zato što je leti uglavnom najveća količina vode isparila. Tu ćete već hvatati alžirsku mobilnu mrežu. Za dalji put ipak ispod odeće obucite kupaći kostim, jer ma koliko vi sebe ubeđivali da tog dana nećete u vodu – surova realnost će vas demantovati.
Naime, u blizinu oaze Čebika unutar Atlas planine stižete džipovima ali dalje dobar deo puta treba preći peške, prvo uzbrdo pa onda nizbrdo, na veoma visokoj temperaturi usled koje možete doživeti i fatamorganu. Dok stignete do jezera unutar oaze već ćete u borbi sa vrućinom popiti skoro svu vodu koju ste poneli, a možda i, poput autorke teksta, uleteti u svojim putnim pantalonama u vodu. Ali nek vas to ne brine, pantalone će se osušiti već u narednih desetak minuta. Oaza će vas verovatno oduševiti jakim kontrastom žutih stena i zelene vode, ali i svojim biljnim bogatstvom i mini vodopadima, a pre svega prilikom da se, posle onog pakla, malo ohladite u vodi.
Kada se budete vraćali iz oaze može da vam se desi da budete toliko umorni i iscrpljeni da vam neće biti problem ni da na uličnom štandu popijete sok od ceđenih pomorandži u čašu ne baš zavidne čistoće. Ali i to se, kao što vidite na mom primeru, preživi bez posledica.
Na povratku sa ekskurzije dolazite u grad Keruan, nekada religijski centar ove provincije, gde možete sa krova jedne prodavnice baciti pogled na dvorište najstarije džamije u Tunisu koja je inače opasana bedemima. Tu ćete kupiti i jeftine suvenire, pa i kožu i ćilime, ko to voli.
Tunis je zemlja koja ima „dušu“
Tokom celog letovanja bićete mnogo puta u prilici da razgovarate sa ljubaznim lokalcima, uglavnom na engleskom i francuskom jeziku, koji tamo, posle 75 godina pod protektoratom, svi govore. I po povratku sa ekskurzija u svoje letovalište sretaćete zanimljive ulične prodavce i uvek ljubazno hotelsko osoblje.
Za razliku od Egipta, u Tunisu žene rade u većem broju. Dok je u Hurgadi osoblje hotela bilo isključivo muškog pola, ovde ćete često sretati i veoma ljubazne sobarice. Kada smo prvi put pokušali da ih nagradimo za njihov vredan rad i kreativnost koja se oslikavala u peškirima smotanim u razne figure životinja, iz nekog nama nepoznatog razloga nisu želele da prihvate evre, već samo tunišanske dinare.
Ne znam da li su tada postojali neki problemi sa menjanjem ovog novca, ili je u pitanju nešto drugo, ali treba imati u vidu da se od našeg boravka tamo pre nekoliko godina, možda ova situacija i promenila. Elem, vratimo se na temu. U pogledu rodne ravnopravnosti ovo je jedna od najnaprednijih država u Africi. Još 1956. kada je Tunis stekao nezavisnost od Francuske osnivač države Habib Burgiba je zagovarao emapcipaciju žena i njihovo uključivanje u sve društvene delatnosti. Tada je ukinuta poligamija, ženama je dozvoljeno da se razvode i utvrđena je minimalna starost za brak, kako devojčicama ubuduće ne bi bilo oduzimano detinjstvo. Ova prava su nadalje produbljivana i proširivana. Možda su nama zato Tunišanke izgledale nekako liberalnije od Egipćanki. Bile su spremnije da započnu prijatan i spontan razgovor sa vama, i to na raznim jezicima.
Ipak, u kafićima u koje izlazi domaće stanovništvo skoro da ih uopšte nije bilo, a i kada bismo ih videli obično su sedele sa moderno obučenim muževima koji puše nargilu i piju ponekad čak i alkoholno piće, dok one celo veče cevče sok, uglavnom u tradicionalnim nošnjama. To nas je podsetilo da se ipak nalazimo u zemlji potpuno drugačije kulture od naše.
Kao što ste i sami do sada zaključili, više sam pisala o izletima nego o samom letovanju na obalama Tunisa. Njegovo more zaista ne može da se meri sa egipatskim, što je opšte poznata činjenica, ali najveće lepote ove zemlje zapravo leže u njenoj ležernosti i ljudima koji su, ma koliko bili dobri prodavci i pregovarači, ipak pre svega zanimljive jedinke sa kojima se možete i ispričati ali i lepo izđuskati i provesti, bilo da ste u nekom ugostiteljskom lokalu ili na prometnoj ulici u sumrak običnog letnjeg dana.
