Srbija

Vrmdža: Selo koje odbija da izumre

Selo Vrmdža

Vrmdža je danas prestižno selo u koje se doseljavaju kompozitori, programeri, diplomate iz srpskih, ali i svetskih gradova, i u koje se tokom poslednje decenije slilo preko milion evra ulaganja. Sve je počelo kada je predsednik seoske mesne zajednice napisao pismo zaposlenima u britanskoj ambasadi i pozvao ih u goste. Na novinarsko pitanje kako mu je to uopšte palo na pamet, rekao je: “A što pa da ne dođu u Vrmdžu?”

Ako krenete od Sokobanje ka Aleksincu, videćete putokaz za Vrmdžu, selo udaljeno 15 kilometara. Asfaltnim putem, posle vožnje od oko pola sata, dolazite do prvih kuća. Pre ulaska u selo, stoji još jedan putokaz na kome piše: letnja pozornica. Neko ko nikada nije bio u Vrmdži, niti je čuo za nju – a takvih je sve manje u Srbiji – može da se zapita: kakvo je to selo koje ima letnju pozornicu? Evo ovakvo.

Seoski festivali

U Vrmdži samo što je završeno prvenstvo u sportskom penjanju, na kojem su učetvovali takmičari pristigli od Subotice do Niša, a selo se već priprema za nove goste u nadi da će, uprkos koroni, i ovog leta biti organizovan Internacionalni festival turističko-ekološko dokumentarnog filma “Vrmdža fest 2020”. Festival, četvrti po redu, trebalo bi da se održi 25. jula upravo na pomenutoj letnjoj pozornici (u međuvremenu je odložen).

“Vrmdža fest 2020” organizuju Lokalna akciona grupa “Rtanj” iz Boljevca, UG Forum Artistikum iz Niša i Mesna zajednica Vrmdža, a na festivalu se prikazuju filmovi iz tri kategorije: ekologije, turizma i etno kulture i života na selu. U svakoj kategoriji se bira najbolji film, a Gran pri “Latin grad” dodeljuje se najboljem filmu festivala.

Nema lažnog sjaja, dubokih dekoltea i starleta, jer se ovaj događaj organizuje da bi se videlo nešto što vredi, a ne da bude viđen onaj ko ne vredi. Ali zato ne nedostaje poznatih imena dokumentarnog filma, a od 2018. godine ustanovljeno je i priznanje za naročit filmski doprinos ekologiji koje nosi ime Petra Lalovića, proslavljenog autora dokumentarnih filmova o prirodi. Prošle godine, to priznanje poneo je Vlada Manić, učitelj iz Niša i autor serije filmova o Staroj planini.

“Kad vrne kiša”

Dakle, ako želite na “Vrmdža fest 2020” obucite se sportski, jer ćete doći u selo na oko 500 metara nadmorske visine u podnožju planine Rtanj. Okolo su njive i oranice, padine i šume, oko četrdesetak izvora, potočići, rečice i Vrmdžansko jezero, bogato ribom. Zato ne čudi što je ime sela upravo poteklo od stare reči vrne. Ona se i danas može čuti u govoru seljana: “kad vrne kiša” i “navrnuti vodu”.

Kroz selo idete krivudavim sokacima, kuće su male, uglavnom bele, ima i poneka “skockana” ali bez gipsanih lavova, labudova i ostale kičerajske menažerije. Centra nema, osim ako pod tim ne podrazumevate raskrsnicu s jednom prodavnicom. Ali zato Vrmdža ima školu, najstariju u jugoistočnoj Srbiji, koja je počela da radi 1851. godine i uspela je da preživi sve “racionalizacije” obrazovne mreže, čije su žrtve uglavnom bila seoska deca. Tu je i Crkva svete Trojice, skromna kao što i priliči jednom takvom zdanju – dakle nije od onih novokomponovanih, podignutih u postkomunističkom žaru “povratka veri”, već je sagrađena 1818. godine.

Glavna nagrada na filmskom festivalu “Latin grad” nosi ime po visokoj beloj steni iznad sela. Tu je bilo rimsko utvrđenje za odbranu carskog druma koji je vodio za Bliski i Srednji Istok i zahvaljujući kojem se Vrmdža prvi put pojavljuje u pisanoj istorji još u 3. veku. Današnji stanovnici svedoče da su tu nalazili rimske cigle sa brojevima, delove kopalja, strelice, kovani bakarni novac, ljudske kosti. Posle se u knjizi “Despotova vlastela” Andre Gavrilovića, štampane 1896. godine, pominje i Bajazitov sin Musa, prozvan u narodnim pesmama Musa Kesedžija, kao osvajač koji je razorio Vrmdžu 1413. godine.

Pravo selo, a ne etno-selo

Drugim rečima, došli ste u pravo selo, a ne u etno-selo koje je podigao neki “biznismen” iz grada, napravio lusksuzne bungalove i bazen, okitio ga sa malo belog luka, stavio kolski točak i gibanice pravljene ko zna gde i podrgrevane u rerni naplaćuje po pravim beogradskim cenama. Ako ćete da spavate u Vrmdži, onda vam “ne gine” da delite prostor sa domaćinom u nekoj seoskoj kući, a ješćete i piti ono što se tu proizvede: vrmaški sir, kozje i ovčje mleko, rtanjsko jagnje i jare, rtanjski med, rtanjski čaj, sok od trnjina, a ko voli i vrmašku šljivovicu…

Na putu ka Vrmdžanskom jezeru, nalazi se mesto za izlazak u život. Zove se Deda Mijina vodenica. Nije “fensi” kao ona u Sokobanji čiji točak pokreće struja, već prava vodenica potočara, koja je hranila mnoge generacije više od veka, meljući heljdino, ječmeno, ovseno, pšenično i kukuruzno brašno. I danas hrani bar tri generacije, jer je to porodični posao koji se “diversifikovao” i na ugostiteljstvo, pa kad se zamorite da sa domaćinima meljete brašno, odmah pored možete i da probate mnogo starih jela, kao što je pita od sukanih kora. Struje nema, restoran koristi agregat, ali zato je pita koju je napravila domaćica – za pamćenje, i nije ni prošla pored beogradskih cena.

Utvrđene Vrmdža iznad sela, foto: saskafoto / Wikimedia
Utvrđene Vrmdža iznad sela, foto: saskafoto / Wikimedia

Selo koje privlači nove stanovnike

Sva sela u Srbiji imaju svoju prošlost, neka možda i impresivniju nego Vrmdža, ali malo je onih koja imaju budućnost. I baš po tome je Vrmdža postala prestižna. Od oko šest stotina stanovnika, smeštenih u nešto više od tridesetak kuća, šezdeset je mlađe od trideset godina. Osim bavljenja poljoprivredom i etno turizmom, puno je posla i za zanatlije koje rade na rekonstrukciji starih kuća, povećao se promet građevinskih materijala, angažuje se čak i sezonska radna snaga…

Šta se to toliko gradi po Vrmdži? Četrdeset porodica koje za sokobanjsko selo nije vezivalo ama baš ništa, kupilo je ovde kuće da bi tu živele, pa se krenulo u prepravke, preziđivanje. Među njima su i jedan Amerikanac, jedan Italijan i jedna Švajcarkinja, kao i Beograđani, Nišlije, Novosađani, Subotičani… Svi su viskoobrazovani, neki komponuju pank opere, drugi su programeri, treći se bave jogom i vegeterijanskom ishranom, neki su bivše diplomate… Ranije su kuće mogle da se kupe za dve do tri hiljade evra, sada su pet puta skuplje.

Asfaltiran je prilazni put do sela kao i oni prema zaseocima. Vrmdža ima vodovodnu mrežu sa planinskih izvora, uličnu LED rasvetu, svaka kuća poseduje telefonski priključak, izgrađena je infrastruktura za bežični internet i mobilnu telefoniju, a selo još od 2006. godine ima svoj veb-sajt. U njegovom ataru nalazi se zemljoradnička zadruga “Agro Rtanj”, Udruženje “Vrmdža domaća radinost”, Etno-muzej, ali i jedan hab – Rural Hub Vrmdža, koji se reklamira kao sigurna kuća za lude preduzetničke ideje koje menjaju svet.

Kafana u selu Vrmdža
Kafana u selu Vrmdža, Deda Mijina vodenica. Foto: Zorica Žarković

Seoski agent za odnose s javnošću

Ipak, zaštitno lice Vrmdže je Slaviša Krstić, verovatno medijski najslavniji predsednik seoske mesne zajednice, koji je dao više intervjua nego mnogi gradonačelnici po Srbiji. Ovog građevinskog preduzimača novinari nazivaju “seoski agent za odnose s javnoću” i “Slaviša multipraktik” jer tu je za šta god da treba – domaćin planinarima, filmaždijama, svetskoj eliti, tursitički vodič, posrednik u kupovini kuća, glavni za reklamiranje sela preko društvenih mreža…

Krstić je dokazao da u jedno selo može za nešto više od decenije da se slije preko milion evra, isključivo zahvaljujući privatnoj inicijativi i kako uvek ističe – bez bilo kakve pomoći države. Sve je počelo jednim pismom koje je Krstić uputio 2007. godine Britanskoj ambasadi u Beogradu, pozvavši Britance da posete Vrmdžu. Britanci su se odazvali, selo im se izuzetno dopalo i uložili su novac u obnovu seoske škole.

Zašto je baš Vrmdža postala prestižno selo “koje odbija da izumre”, možda se delimično može objasniti i sledećim. Kada su novinari pitali Krstića kako mu je uopšte palo na pamet da zove Britance u goste, on je slegnuo ramenima i rekao: “A što pa da ne dođu u Vrmdžu?”

Izvor: Biznis i finansije

Daljine.rs na društvenim mrežama

Ukoliko vam se sviđa naš sadržaj pratite Daljine.rs na društvenim mrežama
Oznake

Jedan komentar

  • Kakve su to novokomponovane crkve? Jel se misli na neke mormonske ili na crkve srpsko-vizantijskog stila kakve su se na ovim prostorima gradile vekovima sve do pada Srpske države? Ili sve crkve treba da budu onakve kave su gradjene u nemaštini pod Turcima?
    U svim verama, na svim prostorima sakralni prostor posvecen Bogu ili bogovima je bio poseban, od posebnih, najvrednijih materijala. Ne znam što je nama to toliki problem.

Komentarišite

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.