Zbog turističke manije za Drakulom, odnosno Drakula ture, turisti previđaju očuvane stare gradove Sigišoaru i Brašov koji će vas iznenaditi bogatom rumunskom istorijom i često zanemarivanim objektivnim podacima o Vladu Cepešu – Drakuli. Takođe, Drakula tura po njima uključuje i posetu prelepim zamkovima Rumunije, kao i njenoj prestonici Bukureštu, megalomansko velikom gradu u kome živi isto stanovnika kao i u Beogradu.
Iako nisam veliki ljubitelj mitova, na put u Rumuniju smo se odlučili tri dana pred isti i zato smo imali nekoliko slobodnih dana za Prvi maj koje nismo želeli da provedemo u Beogradu, a finansije nam tada nisu dozvoljavale neki dalji put i samostalno planiranje. Rezervisali smo putovanje u prvoj agenciji na koju smo na internetu naišli i ispostavilo se da se nismo prevarili. Naš turistički vodič je toliko znao o istoriji i geografiji Rumunije da sam već na početku putovanja, dok je u autobusu pričao o našoj ruti, izvadila notes i počela da hvatam beleške koje ću ovde vama preneti.
Inače, kada ulazite u Rumuniju ulazite u drugu vremensku zonu u svakom pogledu – časovnik žuri sat vremena, a dok vas sunce prži okruženi ste snežno belim vrhovima Karpata.
Prelepi gradovi Transilvanije
Temišvar
Kada smo stigli na granicu sa Rumunijom, njihova policija je detaljno proveravala da nismo slučajno emigranti koji beže u EU – vole da se malo ponose činjenicom da su nas pretekli u trci za članstvo u Uniji. Dok su oni tako pažljivo gledali naše fotografije u pasošima i tražili i lične karte da provere da nismo kojim slučajem nešto lažirali, pored našeg autobusa je prošao automobil. Vozač je porazgovarao sa carinicima, prošao granicu i stao nekih 100 metara dalje.
Neki dečko je iz mraka dotrčao sa rancem i uleteo u kola koja su potom otišla. Naravno, u autobusu se odmah našao neko ko je postavio pitanje zašto nas koji putujemo preko agencije tako legitimišu kada im u državu upada ko hoće? Kako nam je objasnila jedna putnica, razlog tome je što građani Srbije imaju običaj da uplate put u Temišvar preko agencije, na dva dana, i da potom odatle švercuju robu koja je tamo mnogo jeftinija.
Elem, cela ta priča oko EU delovala je malo nestvarno za nas koji smo bili u razvijenim zemljama Unije, kada su nas u Temišvaru ispred menjačnice zaskočili razdrljeni taksisti koji na ulici prodaju leje (rumunski novac) i počeli da nam nude bolje cene nego u menjačnici. Sve koji planiraju da putuju u Rumuniju savetujemo da ne menjaju mnogo novca na prvim menjačnicama u Temišvaru, jer je kurs nepovoljan. Tamo je evro dosta skuplji nego na drugim mestima.
Temišvar nismo imali prilike da vidimo jer smo tamo proveli oko sat vremena usred noći, tako da su jedino što smo uspeli da primetimo bili klinci koji pijani turiraju automobilima – isto kao i subotom u Beogradu.
Sigišoara
Prvo mesto vredno pomena je stari srednjovekovni grad Sigišoara. On je rodno mesto Vlada Cepeša, ali u ovom tekstu se nećemo baviti Drakulom, zato što smo o tome pisali u posebnom tekstu. Bitno je istaći da Rumuni iskorišćavaju negativnu propagandu koja nikada nije dokazana, kako bi od ove ličnosti gradili turističku senzaciju, te i sama ova tura ima naziv Drakula tura.
Sigišoara je jedan od najočuvanijih srednjevekovnih gradova u ovom delu Evrope, koji je na poziv kralja u 12. veku naseljen od strane nemačkih zanatlija. Nalazi se u Transilvaniji i zapravo je jedina veza Vlada Cepeša sa ovom regijom to što je rođen u Sigišoari, jer je inače vladao Vlaškom. Ti Nemci koji su naselili Sigišoaru su stari Saksonci, odnosno Sasi. Sigišoara je 1337. godine postala sedište kraljeva koje su naseljavali umetnici i zanatlije. Razlog što je grad najočuvaniji od svih je tadašnja politika koja je zahtevala da svaki zanatski esnaf koji želi da se registruje mora da izgradi kulu. Izgrađeno je 14 kula koje su grad vekovima štitile od neprijatelja, a do danas se očuvalo devet.
Jedna od najlepših je Kula zlatara, ali je zato najimpozantnija Kula sa satom (kod nas bi bila Sahat kula) koju su izgradili svi zajedno. Ispod nje se nalazi ulaz u grad koji je inače okružen bedemima. Dinastija Cepeša je imala veliku ulogu u istoriji ovog, ali i drugih gradova Rumunije. Otac poznatog Drakule, vlaški kraljević Vlad Drakul, živeo je tu u egzilu i kovao novac, i izdao prvi dokument u kome se pominje sadašnje ime grada. Drakul je inače njihovo porodično ime koje je Drakulin deda, vojvoda Mirča (na našem Miroslav), dodao porodičnom prezimenu nakon odlikovanja. Naime, on je za svoje vojne uspehe odlikovan titulom Dragona, dakle zmaja. Međutim, neko iz mase koja se okupila na dodeli nagrade, pogrešno je uzviknuo ime titule kao Drakul i tako je ostalo. Kasnije je cela loza nosila prezime Drakul.
Većina turističkih poseta ovom gradu vezana je za Vlada Cepeša, ali kako je on već u ranom detinjstvu napustio ovaj grad, čak ni čuvena soba za mučenje koju turisti opsedaju nema nikakvih dodirnih tačaka sa njim. U njoj su obično mučene žene za koje se pretpostavljalo da su veštice, i ona je postojala mnogo pre nego što je Drakula rođen.
Ulazna vrata u sobu za mučenje su namenjena ljudima visine oko metar i po, jer su tada ljudi bili mnogo niži nego danas, a sprava za razvlačenje nije mogla da se podešava, tako da kada bi neka žrtva bila previsoka za nju, jednostavno su joj sekli noge da bi stala.
Srednjovekovna Sigišoara je imala dobru infrastrukturu. Ovaj brdovit grad imao je školu i manastir na vrhu brda do kojih vode velike stepenice. U 17. veku one su natkrivene drvenim pločama kako bi đaci bili zaštićeni od kiše i ta konstrukcija je sačuvana do danas. Kako je sve to izgledalo možete videti u muzeju grada, koji poseduje veliku maketu srednjevekovne Sigišoare, ali vas moramo upozoriti da u svim turističkim institucijama u Rumuniji plaćate za slikanje eksponata. Na vrhu muzeja nalazi se lep vidikovac na čijoj terasi se nalazi signalizacija koliko su udaljeni svi veći gradovi sveta vazdušnom linijom. Tako smo saznali da je Beograd udaljen od Sigišoare isto kilometara koliko godina ima dana – 365.
Odmah pored muzeja je kuća u kojoj je Drakula rođen i iz koje je odveden kad je imao četiri godine. Ona je danas ofarbana u drečavo žuto i pretvorena u restoran. Mnoge kuće u Sigišoari su u drečavim bojama, a na njima su istaknuti znakovi koji pokazuju da su one istorijski spomenici. Centar Sigišoare i dalje je isti kao što je bio, i takav je pod zaštitom UNESCO-a.
Brašov
Na Drakula turi obično se posle Sigišoare ide u grad Brašov koji je spoj starog, modernog i holivudskog šmeka. Naime, na vrhu brda koje ga okružuje, slično kao i u Holivudu, nalazi se veliki natpis sa imenom grada. Blizu ovog natpisa počinje žičara sa čijeg vrha možete videti ceo grad, ali i doživeti adrenalinski udar, ako se niste do sada vozili žičarom u Barseloni.
Kao i svi gradovi u Rumuniji, Brašov ima veoma prostrane trgove i široke ulice, a na najvećem od svih trgova imate mogućnost da sedite u kafićima, mnogim američkim lancima brze hrane ili da na nečemu što izgleda kao improvizovana pijaca kupite kolače i sir. Ovo je bio poslednji grad koji smo posetili u Transilvaniji pred put u Vlašku. I on je, kao i mnogi u Rumuniji, okružen Karpatima.
Brašov je nastao na starim dačanskim utvrđenjima, ali i njega su kasnije naseljavali Sasi. Ovo ne čudi jer se grad nalazio u pograničnom delu Habsburške monarhije, ali pošto su ga kasnije u velikoj meri naselili Rumuni car Josip II im je krajem 18. veka dao građanska prava. Kada je posle Prvog svetskog rata, zaslugom diplomatskih veza tadašnje rumunske kraljice, Transilvanija (dotadašnji Erdelj) postala deo Rumunije, to se desilo i sa Brašovom. Posle Drugog svetskog rata komunisti su proterali veći deo Nemaca iz grada tako da je danas grad pretežno rumunski.
Iako su Rumuni pravoslavci, stanovnici Brašova su kroz istoriju ostavljali svoj trag, te u njemu ima mnogo protestantskih crkvi. Najpoznatija je Biserica negra (Crna crkva) iz 15. veka, koja je posle požara koji je zadesio zadržala tragove čađi na fasadi, te je ostala upamćena kao crna. Zanimljivo je da na freskama u ovoj crkvi postoji jedina Madona u crnom na svetu, jer je toplota požara iz njene plave haljine izvukla sav pigment i njenu odoru pretvorila u crnu. Nju nismo uspeli da vidimo jer niko ne zna tačno radno vreme crkve, odnosno kada će biti otvorena za turiste.
U većini Drakula tura u prvom danu posetite ova dva mesta, pa vas nakon toga odvode u hotel da se odmorite. Hoteli su obično u planinskom delu Rumunije, na Karpatima. Beskonačna stada ovaca usput verovatno su jedan od razloga što im je sir odličan, te vam toplo savetujemo da probate kačkavalj u hotelu, mada možete i da ga kupite na ulicama. Hrana im je veoma jeftina, te su obroci obilni i lepo aranžirani. Ako se odlučite da se sami hranite, trebalo bi da znate da su u retko kojoj prodavnici u manjim mestima istaknute cene, pa za sve morate da pitate prodavačicu koja čim vidi da joj se obraćate na engleskom, u hodu smisli neku cenu. Što se tiče pića, preporučuje se da probate belo vino marke Židvej, koje se piše Jidvei, jer Rumuni J izgovaraju kao Ž.
Zamkovi i dvorci Vlaške
Nakon prvog dana Drakula ture sledi poseta zamkovima u Vlaškoj, a svi su vezani za, naravno – grofa Drakulu.
Idemo redom.
Zamak Bran – nije strašan kao što turizam nalaže
Na putu ka zamku u blizini Brašova tokom maja je veoma vruće, ali par stotina metara iznad vas uzdižu se beli planinski venci. Mi smo inače bili smešteni u hotelu Sinaja, na Karpatima, na 700 metara nadmorske visine, gde smo prilično pocrneli, iako su nas okruživali snežni planinski vrhovi. Od Sinaje do Brana ide se putevima koji vode kroz gustu šumu, u kojoj ima raznih divljih životinja. Vodič nam je pričao kako je u dvorištu obližnjeg hotela nekoliko puta video meče koje pretura po kantama, dok njegova majka, ogromna mečka, preko puta ulice, iz hlada drveta, posmatra svog mladunca. Fina neka gospođa.
Elem, zamak Bran je, smatra se, izgrađen 1212. godine što znači da je nedavno navršio okruglo 800 godina. S obzirom na krštenicu zamak se dobro drži, uglavnom zato što je nikao na brdašcetu čiju celu površinu pokrivaju njegovi temelji, pa on sam izgleda kao produžetak brda. Tokom istorije nije imao stepenice koje su vodile na vrh, u ulaz u zamak, već neku vrstu lifta koji bi spuštali odozgo sa zamka, a pošto u zamak nisu dizali neprijatelje, oni nisu uspevali da ga osvoje.
Razlika između dvorca i zamka je u tome što je dvorac lep i reprezentativan, a zamak je, ma koliko i on mogao biti lep, nikao na utvrđenjima i delimično zadržao tu odbrambenu funkciju. Bran je zamak, nastao na utvrđenju koje su digli Tevtonski vitezovi kao stražarsku ispostavu između Vlaške i Transilvanije.
Početkom 15. veka zamak je bio u vlasništvu vlaškog kneza Mirče Starijeg (dede Vlada Cepeša, koji je i odlikovan titulom zmaja) koji je u njemu uspostavio carinsku kontrolu za one koji su putovali između dve regije. Zamak posećujemo u okviru Drakula ture zato što je on jedno vreme bio zatočen u njemu. Naime, Vlad Cepeš je bio dobar ratnik koji je ovu veštinu učio od Turaka, a kasnije je koristio baš protiv njih. Dok je vladao Vlaškom konstantno ih je pobeđivao i u tom smislu predstavljao branu od najezde Turaka među hrišćanski svet. Međutim, 1462. godine njegov prirodni saveznik mađarski kralj Matija Korvin sklopio je dogovor sa Turcima da on za njih ukloni Cepeša sa političke scene, a da oni zauzvrat ne napadaju Transilvaniju na koju je Mađarska tada polagala pravo. Pošto ga je Korvin zarobio, Drakula je bio u kućnom pritvoru u zamku Bran, koji svakako nije bio onakav kakvim ga Rumuni reklamiraju – mesto života svirepog i krvožednog vampirskog vladara.
Mnogo kasnije, 1920. godine Bran je bio rezidencija rumunske kraljevske porodice i omiljeno prebivalište kraljice Marije od Edinburga. Jedno vreme je u tom zamku živela i njena ćerka, koja je kasnije pod imenom Marija Karađorđević, bila naša kraljica. Potom su ovaj zamak komunisti zatvorili da bi ga 2007. godine Zakonom o restituciji rumunska vlada vratila u posed naslednika princeze Ileane, jedne od ćerki kraljevskog para koji je inače imao šestoro dece. Njen potomak, nadvojvoda Dominik je 2009. otvorio renovirani zamak za javnost kao prvi privatni muzej u Rumuniji. Od tada je okolina Brana turistička atrakcija, a da bi došli do njega morate proći kroz omanju pijacu na kojoj se prodaje svašta – od siromašnih kineskih maski sa likom Drakule, preko nacionalnih sudova, sve do sira.
Na ulasku u dvorište zamka u podnožju istog videćete jezerce i zelenu kućicu obraslu u mahovinu. Čim se popnete uz stepenice ulazite u Bran. S obzirom da je star 800 godina ne čudi što ovaj zamak nije preterano raskošan – uređen je minimalistički, a njegovi zidovi su samo omalterisani i ostavljeni kakvi su i bili ranije. Na prvom spratu nalaze se tajne stepenice za beg koje vode do trećeg sprata, odakle su potencijalni begunci morali da se spuštaju niz užad u dvorište zamka. Pošto su ljudi u vreme kada je zamak građen bili mnogo manji nego danas, ne čudi to što je tunel u kom se nalaze ove stepenice i nizak i uzak – ne preporučuje se klaustrofobičnim, a ni korpulentnim ljudima.
Veći ljudi se mogu u napadu panike, poput jednog američkog turiste, u njemu zaglaviti. Ali ako se ipak ovim stepenicama popnete do trećeg sprata, pruža vam se pogled na dvorište koje okružuju bedemi zamka. U njemu se nalazi bunar u koji turisti iz opšte poznatih razloga bacaju novčiće. Nameštaj u zamku je prilično jednostavan, ali masivan, a na vrhu istog nalaze se i spavaće sobe svakoga od bračnih supružnika kraljevske porodice. Soba za društvene igre je praktično prazna, sa jednim stolom za četiri osobe koji ima neka udubljenja na sebi, za koja još uvek nisam otkrila čemu služe.
Zanimljivo je da se na vrhu zamka nalazi soba sa plakatima svih filmova o Drakuli i sa rekvizitima koji su filmskim ekipama zaista ustupani za snimanje. Većina njih ima natpise na rumunskom i francuskom, pošto su Rumuni vekovima okrenuti francuskoj kulturi i jeziku, nauštrb engleskog. Zanimljivi kostimi nalaze se u nekoliko prostorija – rumunski vojnici su se oblačili strogo i minimalistički, ali su monotoniju razbijale kape, neretko sa dragim kamenjem i smešnim perjem.
Naš vodič je bio jedan stariji gospodin koji apsolutno ne miriše turistički kič, već sve obrazlaže sa istorijskog aspekta. Tako nam je, sa zgroženim izrazom lica, savetovao da ne idemo u kuću straha koja je u blizini zamka. Od ljudi koji su u njoj pak bili čuli smo zanimljive priče, koje vam nećemo otkrivati da ne bismo uništili iznenađenje, ali pomenućemo samo da je ova kuća straha prava psihološka začkoljica i da se uplašite kada se najmanje nadate.
Pošto smo imali samo sat slobodnog vremena da razgledamo okolinu zamka odlučili smo da sednemo u kafić, uglavnom iz jednog razloga – upotrebe toaleta, jer smo posle toga put nastavljali. Pre nego što smo seli u kafić pitala sam kelnericu da li imaju toalet na šta mi je ona potvrdno dogovorila. Sledi šok. Kada sam je pitala gde je toalet počela je da mi objašnjava da prvo skrenem u jednu ulicu, pa iz nje u neki prolaz, da bi se ispostavilo da ona misli na javni WC. Od ljudi koji su sedeli u drugim kafićima iz istog razloga saznali smo da da su isto prošli. Naime, sve su nas uputili na javni WC, gde nas je čekala ljubazna žena koja ga zaista ga održava čistim. Naravno, pošto ste platili kafu koju uopšte i niste imali želju da pijete, sada ćete platiti upotrebu toaleta.
Manastir Sinaja
Manastir Sinaja je u blizini Dvorca Peleš, ali i našeg hotela, kako smo kasnije otkrili. Manastir je podignut 1695. godine kao zadužbina Mihaja Kantakuzina, tadašnjeg vrhovnog vojnog zapovednika Vlaške. Ime potiče od svete gore Sinaj, a kasnije, kada je oko manastira podignuto naselje i ono je dobilo ovo ime. Ovo je muški pravoslavni manastir, ali se od naših razlikuje po mnogo šarenijim ikonama na kojima dominiraju plavi tonovi.
Rumunsko pravoslavlje se od našeg razlikuje inače po tome što oni koriste gregorijanski kalendar, pa im svi veliki praznici padaju u isto vreme kad i katolički. Naselje oko manastira je počelo da niče tek vek i po posle njegove gradnje, kada je sagrađena pruga između Bukurešta i Brašova. Sve kućice u Sinaji su kao iz bajke, koliko god male bile one imaju kupole. Vrhunac raskoši je dvorac Peleš koji je u blizini manastira.
Dvorac Peleš
Peleš mnogi nazivaju najlepšim dvorcem u Evropi. Da biste došli do njega proćićete kroz prelepu prirodu, preko bistre reke koja vijuga obroncima Južnih Karpata. Priča o njemu je zapravo priča o prvoj rumunskoj kraljevskoj dinastiji. Kada su se Rumuni ujedinili, došli su do zaključka da nemaju mnogo potencijalnih vladara. Da bi ojačali međunarodni status Rumunije, uvezli su aristokratski par iz Nemačke – Karola Prvog i Elizabetu Hoencolern. Oni su sa sobom doneli i nemačku i francusku kulturu, pa i arhitekte. Jedan od arhitekti Vilhem Teodor dobio je zadatak da izgradi letnju rezidenciju kraljevskog para, dvorac Peleš. Kralj Karol je sam finansirao izgradnju dvorca i od Rumuna svojim novcem kupio zemljište za njega. Zdanje je okruženo umetničkim delima Rafaela Romanelija, uglavnom skulpturama u kamenu i mermeru. Ispred dvorca su reprodukcije skulptura koje je izgradio Bartolomeo Amaneti.
Spoljašnost dvorca je zaista lepa, ali tek kada uđete u njega bićete očarani. Naravno, unutra mora debelo da se plati za slikanje, pa ćemo vam tekstualno preneti impresije. Unutra se nalazi unikatni nameštaj pravljen u Beču. Prvi salon u koji ćete ući ima toliko detalja i veoma zanimljive lažne stepenice, da će vam trebati bar 10 minuta da biste sve sagledali. Salona ima i previše, i to u raznim stilovima, pošto su kralja interesovale mnoge kulture, ali mi bismo izdvojjili mavarski i turski salon, u kome su i nargile. Na ulazu u dvorac daće vam papuče koje ćete vrlo verovatno usput izgubiti. Tepihe koji zapravo i nisu originalni, ne smete gaziti obuveni. Već krajem 19. veka Peleš je imao struju, sistem za ventilaciju, centralno grejanje i lift za dve osobe. Veoma je raskošan i sadrži veliku kolekciju umetničkih dela kojima nismo imali vremena da posvetimo mnogo pažnje. Ima čak 30 kupatila.
Kralj Karol je bio strastven lovac i shodno tome dvorac ima ogromnu kolekciju oružja, ne samo za lov, već i iz različitih kultura. Nama se mnogo svidela kolekcija japanskog oružja, mada ni Zulu oružje nije nezanimljivo. Nismo doduše sve ni videli, jer je izloženo preko 4.000 komada, a najveću pažnju privlače u punoj veličini urađeni konj i konjanik u srednjevekovnim oklopima. Saloni su pravo istorijsko bogatstvo. Pošto je kraljica volela da piše, njena prijateljica slikala je likove iz njenih knjiga, koji su prikazani po celom zidu književnog salona. U blizini je i mini pozorišna sala u kojoj su kasnije među prvima na Balkanu vlasnici zamka gledali filmove. Ovakva zdanja su za gledanje, a ne za prepričavanje, tako da vam ne možemo približiti svu tu količinu detalja. O njima se više možete raspitati na sajtu dvorca, a ja mogu samo da vam dam toplu preporuku da ovaj zamak uvrstite u svoju posetu Rumuniji.
Od dvorca se možete peške spustiti do naselja u kom vam je hotel, i do prodavnica u kojima nema istaknutih cena. Uveče u Sinaji nema nekog provoda, eventualno kafića ili tematskih žurki, ako na njih naletite. Mi smo, na primer, videli poziv za žurku ali nismo umeli da ga protumačimo. Pošto nismo imali ideju gde ići, a kad smo krenuli neznano gde, shvatili smo i da nismo zamenili evre u leje, a da menjačnice više ne rade, odlučili smo da kupimo pivo u prodavnici i popijemo ga na terasi. Ionako je dnevni provod na ovoj turu mnogo zanimljiviji od noćnog.
Monumentalni Bukurešt
Posle prvog i drugog dana Drakula ture posetili smo Bukurešt – grad ogromnih zgrada, širokih bulevara i prelepih parkova. Naše iluzije o Bukureštu potpuno su razbijene – to nije siromašan grad soc-realističke arhitekture već kulturno središte Rumunije koje čak ima i Trijumfalnu kapiju poput one u Parizu.
Naš hotel Sinaja bio je u centru istoimenog mesta tako da smo uveče mogli da šetamo glavnom ulicom na kojoj su načičkani kafići i prelepim parkom ispred, ako smo dobro shvatili, zgrade gradske opštine. Ili tako nečeg gradskog. Elem, hotel je bio sasvim u redu, premda star, ali hrana je bila sjajna, i nema osobe koja se nije vraćala bar nekoliko puta po još.
Tog jutra kada smo napuštali hotel svi su se poprilično najeli iz straha da će ostati gladni pošto ćemo ceo dan biti na putu. Prvo mesto na koje smo otišli bilo je ostrvo na sredini jezera Snagov na kom se nalazi manastir iz 16. veka sa Drakulinim posmrtnim ostacima. Da biste došli do manastira treba proći preko limenog mosta koji odzvanja, i sa kojeg imate pogled na poslednje utočište Čaušeskua. Naime, kada je posle neuspešnog obraćanja narodu shvatio da narod zaista želi da ga ukloni sa vlasti, helikopterom je pobegao u vilu na reci, koja je samo 40 kilometara od Bukurešta. Zašto, kada je već mogao da leti, nije otišao negde dalje da portaži azil, to mi nikada neće biti jasno. Verovatno svi diktatori imaju tu narcisoidnu crtu koja im ne dozvoljava da shvate kada su nepoželjni. Kasnije ga je narod zarobio i svi znamo šta se desilo, njegovo ubistvo prenosila je tada i RTS ne sluteći da će 10 godina kasnije isto to, samo manje brutalno, iz Beograda prenositi zapadni mediji. Rumuni su bili deceniju ispred nas, pa su danas tako, iako jedna od najnerazvijenijih država u EU, ipak u Uniji.
Na prilasku toj crkvi videli smo monaha u crnoj odori preko koje nosi radničko odelo i okopava baštu. Oko njega razno voće i povrće, i mnogo, mnogo zelenila. Prava mala oaza. Unutrašnjost crkve je takođe zanimljiva. Rumunske crkve su oslikane jakim bojama, među kojima dominira plava, ali ima i mnogo toplih tonova. Prema svom tom šarenilu naše crkve deluju kao crno-beli TV naspram onog u boji. Drakulin grob je na zemlji, potpuno ravan, bez ikakvog ispupčenja. Jedino po čemu se vidi da je to nečiji grob je njegova slika i jedna sveća pored. To mesto pored slike služi za mnogobrojnim turistima za fotografisanje. Iza crkve je neki bunar iz koga su mnogi pili vodu ali meni to nekako nije higijenski, da svi piju iz te iste čaše. U manastiru je u Drakulino vreme inače bio državni trezor a sada je on samo mirno mesto koje povremeno opsedaju turisti.
Posle posete manastiru uputili smo se ka prestonici Rumunije. Malo ko zna da je nju podigao Vlad Cepeš, obnovivši jedno utvrđenje koje se sada nalazi u centru Bukurešta. I imenu prestonice je on kumovao – i to u jednom dokumentu sa njegovim potpisom iz 1459. godine. Nadimak Bukurešta je „Mali Pariz“ zbog toga što je rumunska kraljevska dinastija unajmljivala često francuske arhitekte da sređuju grad, ali i zato što je ovaj narod veoma okrenut francuskom. Na ulicama Bukurešta možete naići na velike natpise na francuskom, i na ljude koji bolje govore francuski od engleskog. Takođe, možete naići i na Trijumfalnu kapiju. Ona je izgrađena prvo od drveta 1878. kada je Rumunija stekla nezavisnost, kako bi pobedničke trupe mogle marširati kroz nju. Kasnije, 1935. godine, na istom mestu sagrađena je verna, granitna, kopija Trijumfalne kapije, visoka 27 metara.
Naše predrasude o Rumuniji sastoje se od višegodišnje propagadne o siromaštvu, komunizmu, krvavoj revoluciji i „Vukovcima“ – Rumunima koji su nekada radili fizičke poslove, a koje ste mogli naći kod Vukovog spomenika. Rumunski narod za vreme komunizma jeste većim delom bio gladan, ali su u isto vreme otplatili sve kredite koje mi nismo. Rumunske vlasti su megalomanski gradile i ulepšavale grad, pa su tako sve nezaposlene primoravale na fizički rad, odnosno na javne radove. Otud u Bukureštu, koji je šesti grad po veličini u Evropi, i najveća zgrada na starom kontinentu.
Zgrada parlamenta u Bukureštu je druga najveća na svetu, odmah iza američkog Pentagona. Po nečemu je i svetski rekorder – po skupoći održavanja i po težini. Koliko god veliki objektiv fotoaparata da imate morate biti udaljeni bar pola kilometra od nje da biste je uslikali, mada ni to nije dovoljno. Ima 1.100 soba a neki kažu i istu toliku površinu ispod zemlje. Ono što zasigurno znamo je da se ispod nje nalaze garaže u različitim nivoima. Površina poda ove zgrade iznosi 340.000 kvadratnih kilometara. Priča se da je Čaušesku da bi digao ovo zdanje morao srušiti ceo jedan stambeni blok, sa sve 19 pravoslavnih crkvi, šest sinagoga i tri protestantske crkve. Ali to nije kraj, oko nje se nalaze ogromne zgrade ministarstava. Čini se da je ovo dovoljno veliki kompleks da se smesti čitava kineska administracija.
Od zgrade parlamenta do onoga što smo mi mislili da je centar Bukurešta dolazi se velikim Bulevarom Unirii (Bulevar ujedinjenja), za koji smo čuli da je Čaušesku tražio od arhitekti da bude kao Šanzelize, samo veći, i to je i dobio. Bulevarom dužine preko tri kilometra neprestano žubore fontane, svaka se nastavlja na sledeću sve do ogromne fontane na jednom trgu, koja opet nije stala u moj objektiv. Čaušesku je ozbiljno patio od kompleksa fizičke veličine.
Tim bulevarom došli smo do nekog ogromnog šoping mola. Naravno, kada su u pitanju naši turisti, ovo je nezaobilazna ruta. Mi smo ušli u njega da se prošetamo i da vidimo gde možemo da jedemo. Zapanjujuće velik – reklo bi se kao četiri Delta Sitija – ali i neverovatno čudan. Dve devojke iz našeg autobusa su u nekoj prodavnici videle majicu koja im se sviđala, ali, po običaju, bez cene na njoj. Dve prodavačice su stajale pored. Kada su ih upitale koliko majica košta jedna je odgovorila 50 a druga 60 leja. Naravno, nisu je kupile. U međuvremenu, mi smo otkrili da su restorani u prizemlju i da se spolja ulazi u njih pa smo za sva vremena napustili tržni centar. Posle pravljenja zaliha u stomacima sreli smo našeg vodiča koji je našoj desetkovanoj grupi kojoj se nije sviđao tržni centar predložio gratis turu po gradu. Sada se više ne sećam šta smo tog popodneva sa njim obišli ali znam da je trajalo satima i da su nas bolele noge. U svakom slučaju, grad je ogroman.
Videli smo i Trg Revolucije, odnosno balkon zgrade CK sa kog se Čaušesku u neverici obratio masi koja je htela da ga linčuje. Stariji putnici sećali su se tog prizora pa su slikali pomenuti balkon, a mene je više fasinirao spomenik na trgu za koji sam čula da je masonsko zdanje a tako i izgleda, sa planetom koja, nabijena na kolac, krvari. Na tom trgu je valjda policija pucala na demonstrante ali joj to nije pomoglo – organi reda bili su u manjini. Počeli su da beže u zemlju, u tunele koji su tu još od doba Turaka.
A sad malo o vedrijim temama – Bukurešt ima prelepe parkove. Mi smo bili na jednom u kom se nalazi jezero, a tu su i ljudi koji prizivajući romantiku veslaju. U samom centru Bukurešta nalaze se divne zgrade – Muzej savremene umetnosti, Vojni muzej, spomenici kulture… Oduševila nas je najstarija pivnica iz 1879. čiji ambijent je isti kao i u 19. veku, sa drvenim enterijerom i slabim osveteljenjem.
Od mesta za prepodnevnu kafu na nas je ostavila utisak i građevina sa nazivom Hanul Manuc, koja je nekad bila hotel, a sada je prelepa bašta u kojoj možete jesti, piti i provesti se uveče.
Mi nismo imali tu sreću da provedemo noć u Bukureštu, ali planiramo da jednog dana dođemo na više dana. Kada smo pitali vodiča zašto ne postoje ture samo u Bukurešt odgovorio nam je da su ih nekada pravili, ali da nikada nisu uspevali da popune autobuse zato što naš narod ima predrasude o ovoj zemlji. Nadamo se da ćemo ovim tekstom uspeti bar neke od vas da motivišemo da vidite zemlju koja je tako blizu, a tako neotkrivena.
