Ivana Nešić je istoričarka umetnosti i višestruko nagrađivana književnica za decu i mlade. Za svoje knjige inspiraciju, između ostalog, crpi i iz putovanja.

Do sada je objavila četiri knjige, “Zelenbabini darovi”, “Tajna nemuštog jezika”, “Misija: Muzej” i “Priče o prkosnim Srpkinjama”, a godinama vodi blog Obor čuda zlog praseta. Ivana je dobitnica nagrada za književnost “Neven” i “Rade Obrenović”.

Zanimalo nas je šta Ivana misli o putovanjima i šta je za nju važno kada putuje. Koliko je bitno da deca putuju i kakva su nam uopšte današnja deca. S obzirom na to da Ivana dosta putuje, a voli i hranu što pretače u blog Kulinarske čarolije Zlog Praseta, deo razgovora posvetili smo i gastronomiji na putu.



Reci nam, za početak, zašto treba putovati i šta za tebe znače putovanja?

– Šta god da radimo i kako god da se osećamo, da bismo to sagledali potrebna nam je distanca. Putovanja nam je omogućuju, što fizičku koja je očigledna, što mentalnu. Bolje stavimo sebe, svoj život i svoje mesto u svetu u neku perspektivu. To nam pomaže da se bolje orijentišemo i smestimo u svoj udobni život kad se vratimo.

Ili – možda da vidimo šta nam je neudobno, šta nas to tačno žulja i kako to drugi postižu da se dobro osećaju. Zato na putovanjima ne treba posmatrati samo znamenitosti, već i ljude: kako i gde žive, kako se druže, šta jedu, zašto su srećni, a zašto ne. Nekad se možda naučimo nekoj skromnosti, nekad vidimo da treba da budemo ambciozniji i da poželimo još. Nekad se samo provedemo, to je isto super.

Koliko su putovanja inspiracija za tvoje knjige?

– Knjige same su putovanja. U mnogim knjigama, i inače a i mojim svakako, avantura i počinje putovanjem. Sad, nekad je to putovanje u drugi svet, drugi grad ili samo drugi deo grada ali stvar je u tome što nam avanture neće doći same, moramo ih pronaći. Osim ako nismo Bilbo Bagins, ali to je druga priča.

Spomenik istorije Gruzije, foto: Uroš Janić

Spomenik istorije Gruzije, foto: Uroš Janić

Nedavno si putovala po Uzbekistanu. Koji su ti bili prvi utisci o ovoj zemlji, a kakav ti je opšti utisak kada su se nakon nekog vremena utisci slegli?

– O Uzbekistanu imam da kažem toliko toga, ne bi stalo u samostalan post (uzdah). I nije, imam ovaj nikada dovršeni putopis u delovima da to i dokažem.

Ukratko mogu reći: Autentični ljudi, sjajne znamenitosti i prirodne lepote, ali i sasvim jedinstvene ekološke katastrofe, najbolja hrana koju sam ikada probala. Veoma je čisto, sve odiše nekim mirom i redom. Neobično je videti da ljudi drže dovoljno do sebe i svoje porodice da svoju decu lepo obuku za običan školski dan, gotovo neshvatljivo da policija po zadatku odlazi u muzej i po zadatku tamo uživa.

Arhitektura Uzbekistana je bajkovita, baš onakva kakvu zamislite kad čujete reči „Put svile“.

Uzbekistan se nalazi u pustinji Kizilkum. Do relativno skoro se nalazio i na moru, ali pošto se nekom učinilo da bi bilo super da se pritokama mora navodnjava ta pustinja – sada mora više nema. Možete priuštiti sebi šetnju po slanom morskom dnu, skupljati školjke, sve kako valja, samo bez vode.

Ivana voli mir, titšinu i - ovce

Ivana voli mir, titšinu i – ovce

Nakon toga si bila u Gruziji i Jermeniji. O Gruziji se dosta toga zna zbog sve većeg priliva turista u ovu državu, ali Jermenija je još neotkrivena destinacija za tipičnog turistu. Kako bi uporedila ove dve susedne zemlje?

– Jermenija i Gruzija se uvek pominju u paru, bilo da su religija, geografija, arhitektura u pitanju. Očekivala sam da između ove dve zemlje i njihovih stanovnika ne bude prevelike razlike i tu sam se prevarila.

Jermenija deluje dosta evropskije. Centar Jerevana, kafići i poslastičarnice su pod očiglednim uticajem Pariza i Francuske, jer je ogroman broj Jermena prebegao za Francusku tokom nesreće koju su doživeli pre stotinak godina. Ovo je važno jer u Gruziji pristojno slatko ne možete da pojedete da vam život zavisi od toga.

Jermeni izgledaju malo opuštenije, menje intenzivno od Gruzina. Religija u Gruziji je dosta ozbiljno shvaćena nego u Jermeniji, iako je zbog geografskog položaja i ovde važan deo ličnog i državnog identiteta.

Hrana je slična, sad tu postoje trvenja ko je od koga maznuo koje jelo i koje se gde bolje sprema, ali su to prijateljska trvenja. Prilično je lepo i osvežavajuće to što Jermeni mahom lepo i prijateljski govore o Gruzinima, a i obratno.

  PETAR GREDELJ, BENCHMARK: Čekam taj Tokio da se već jednom dogodi

Šta ti se nije svidelo u ove dve države?

– U Jermeniji mi se nisam svidela ja. Stvar je u tome što su devojke veoma veoma lepo sređene. Da li je u pitanju uticaj porodice Kardašijan, da li činjenica da veoma obavezni vojni rok traje dve godine, tek, u Jerevanu ne možete videti ženu bez besprekorne teške šminke čak ni u prepodnevnim časovima.

U Gruziji mi se nije dopalo stanje u kom se građevine nalaze. Neke izgledaju kao da će se naprosto raspasti a u njima još ima ljudi, dok su druge budžene na načine nezamislive čak i našem čoveku. A to dosta znači.

Da li imaš omiljenu destinaciju za letnju i zimsku sezonu?

– Leti volim planinu. Volim mir, svežinu, zelenilo. Ovce. Više volim da se kupam u hladnim jezerima nego na moru – mada daleko od toga da ga izbegavam.

Zimi isto volim planinu. Volim sneg. Čak ne nužno ni zimske sportove, samo je lepo nalaziti se na snegu koji danima ne pocrni i ne postane kaljuga.

Više je nego očigledno da inspiraciju za knjige crpiš iz putovanja. Međutim, nisu sva putovanja uvek “prelepa”. Koja te je destinacija razočarala, a očekivala nešto potpuno drugačije?

– Možda Istanbul. Sve mi je bilo okej, i kultura i spomenici i sve, ali nekako me nije dotakao taj “čudesni duh Bosfora”. Prevelika gužva i previše buke, a možda jednostavno prevelika očekivanja.

Koje te je mesto prijatno iznenadilo, a očekivala si nešto sasvim drugačije?

– Ponovo Uzbekistan. Neki naši ljudi imaju tu jako iritantnu naviku da kada žele pogrdno da se izraze o svojoj zemlji, nazovu je Srbistanom implicirajući da je nekako bliskoistočno zaostala valjda. Verovatno ne bi ni sami umeli da kažu – i to je jedan od razloga zašto treba malo putovati ili barem čitati. Kada odete u Uzbekistan takve predrasude se samo istope, čak i onda kad mislite da ih nemate.

Muzej genocida nad Jermenima u Jerevanu

Muzej genocida nad Jermenima u Jerevanu

Koja je najveća neprijatnost koja ti se desila na putovanju?

– Broj 1 zauvek: stomačni virus koji je rešio da se u punom sjaju iskaže 5 min pred poletanje. Ostatak prepuštam mašti čitalaca.

Van neprijatnosti, šta je najčudnije što ti se desilo na putovanju?

– Ujela me je riba. Niko mi to ne veruje, ali ribe su krvoločne, sreća te su mahom baš male, zato i nije bila velika neprijatnost.

Međutim, zaista najčudnija stvar, a to nije događaj, već osećanje i nije bilo iznenađenje jer sam svesno otišla na to mesto, je gruzijska banja Chaltubo (Tskaltubo).

To je nekadašnje sovjetsko kupalište s tragovima neverovatne raskoši. Danas je ili napušteno ili je naseljeno izbeglicama. Kontrast između očigledne nekadašnje grandioznosti i današnjeg stanja stvara neki prespoj u mozgu.

Aralsko more u Uzbekistanu, danas slana pustinja, foto: Ivana Nešić

Aralsko more u Uzbekistanu, danas slana pustinja, foto: Ivana Nešić

Često učestvuješ na tribinama za decu i mlade po Srbiji, kakva su nam deca?

– Deca su nam, zapravo, super! Zainteresovana i bistra i nisu mutava kao mi kad smo bili mali. Postoje male regionalne razlike u smislu da su deca u unutrašnjosti za nijansu stidljivija, ali poprilično radoznalija od dece iz većih gradova poput Beograda ili Novog Sada.

Van tribina, da li putuješ po Srbiji? Koje ti je omiljeno mesto?

– Pešter. Bez konkurencije. Možda tu ima sentimentalnih razloga jer sam kao dete raspuste provodila upravo tamo, ali mislim da je to jedan od najraznovrsnijih terena. U pitanju je visoravan pa su vidici otvoreni, to na planinama nije uvek tako.

Ako odlučite da se zaustavite u Sjenici na neko vreme (pitajte me gde) imate odličnu polazišnu tačku za planinarenje po šumama ili golim brdima, branje pečuraka, pecanje, razgledanje kanjona Uvca, kupanje u akumulacionom jezeru (ako nije baš velika suša), nordijsko skijanje zimi, pa čak i obično skijanje.

Postoji još stvari poput pećina i tajnih izvora termalno-mineralne vode. O hrani ne moram da govorim, ko još nije probao sjenički pršut ili kajmak? Mada možda i moram jer postoje i regionalni specijaliteti o kojima se malo govori poput heljdovne razljevnice. Dugo je to bio potpuno nepravedno turistički zapostavljen region, sad se stvari menjaju što me mnogo raduje.

Nije svako putovanje dugo, nekada su i kratka putovanja dovoljna. Upražnjavaš li odlaske na produžene vikende?

– Za produžene vikende, tu su banje. Tri ili četiri dana je dovoljno da se odmorite i iskupate a da se ne smorite penzionerski. Ne morate ni da se kupate, vazdušne banje zvuče kao prevara, ali mnogo prijaju.

Kiva, Uzbekistan - foto: Ivana Nešić

Kiva, Uzbekistan – foto: Ivana Nešić

Da li te na putovanju prati neka muzika?

  Građanima Srbije i dalje potrebna viza za ove evropske države

– Uopšte ne. Volim da svim čulima doživim mesto na kom sam, a sluh je jedno od njih. Jedna od glavnih stvari ako odete na planinu ili malo mesto je upravo tišina. Žubor potoka, zvon klepetuša.

Znam da sad ovo zvuči malo sladunjavo pastoralno, ali meni prija. Ili, ako odete negde daleko, zov ptica kojih kod nas nema, kao i neobična mešavina jezika. Nije loše čuti ni automobilske sirene, pogotovo ako odete u Tursku ili Gruziju – uživam i kad me na putu ništa ne zgazi.

Šta čitaš dok si na putu?

– Ovo nije sponzorisano (još uvek) ali pakovanje mi se podosta promenilo otkako sam nabavila e-čitač. Čitam mnogo, naročito u autobusu, avionu ili dok čekam i ranije mi se uvek dešavalo da pre kraja puta ostanem bez štiva. Tako mogu i da izaberem ono što mi u tom trenutku prija i da ostavim nešto što mi baš ne ide uz okruženje.

Nedavno si objavila knjigu “Priče o prkosnim Srpkinjama” u izdanju Urban reads-a, odnosno priče ženama koje su doprinele kulturi ovog naroda i šire. Koja od “prkosnih” Srpkinja je bila najveća putnica?

– Bez dileme Jelena J. Dimitrijević. Naša prva i najveća putnica, smatra se čak i prvom ženom koja je objavila prozno delo i to još u 19. veku. Putovati samostalno, a pri tome i pisati u to vreme je bila velika hrabrost.

Relativno nedavno je ponovo objavljen njen putopis “Sedam mora i tri okeana” što nam poprilično govori o opsegu njenih putovanja. S druge strane, o opsegu njenih interesovanja možda govori da su joj najzanimljivije za druženje, posmatranje i opisivanje bile Turkinje iz harema i Amerikanke.

Ko za tebe predstavlja idealno društvo za put?

– Moj partner, čak i posle toga što mi je jednom na aerodromu ostavio ranac sa telefonom, novcem i dokumentima, ali bez droge i eksploziva, kod čuvarke klozeta jer mu je rekla da ga “slobodno ostavi kod nje”.

Chaltubo je bivše sovjetsko kupalište s tragovima neverovatne raskoši, a danas je ili napušteno ili je naseljeno izbeglicama. Foto: Uroš Janić

Chaltubo je bivše sovjetsko kupalište s tragovima neverovatne raskoši, a danas je ili napušteno ili je naseljeno izbeglicama. Foto: Uroš Janić

Kako se sporazumevaš na putu van jezika koje poznaješ? Da li poseduješ taj “nemušti jezik” kao Mika ili još juriš kornjaču Pauna?

– Normalno. Samo govoriti vrlo sporo na bilo kom jeziku, čak i svom, uz obilatu upotrebu pantomime – i to bi bio nemušti jezik. Doduše, taksisti će vas zavrnuti na svakom jeziku.

Ne znam kako bi to funkcionisalo u nekim sasvim stranim kulturama. Drugarica tvrdi da u Vijetnamu nikako nije uspela da objasni da želi hleb. Nisam sigurna kako je to izgledalo, ali valjda je zato važno redovno igrati pantomime.

Putovanja sa decom: Još jedan od hiljadu tekstova, ali ovaj treba da pročitate

Putovanja se ne mogu odvojiti od hrane. Ukus je ono što nam takođe ostaje kada se od negde vratimo. S obzirom na to da voliš da kuvaš i imaš blog o kuvanju, možemo te smatrati stručnom za pitanje hrane. Dakle, koja je kuhinja tebi najmilija, odnosno koja internacionalna jela voliš da jedeš i gde si ih sve probala?

– Omiljena tema.

Švajcarska jela sa sirom: fondi – što bi bio topljeni sir u koji se umače hleb i raklet – što bi bio samo topljeni sir. Jede se s krompirima i turšijom.

Plov, uzbekistansko jelo. Nisam ga stavila na prvo mesto samo jer osećam da lagano smaram s ovom zemljom. U pitanju je nekakav pirinač s ovčetinom, šargarepom leblebijama, kuvanim jajetom i začinima. Zvuči kao preterana mešavina, ali je harmonično. Zamislite koliko je super kad se svakog dana do podne napravi i pojede nekoliko ovolikih čabara.

Gruzijski kačapuri. To je hleb zapečen sa sirom i jajetom. Nekad to bude izmešano a nekad ne. Zvuči obično, ali jedna od najboljih uličnih hrana.

Plov je uzbekistansko jelo- pirinač s ovčetinom, šargarepom leblebijama, kuvanim jajetom i začinima

Plov je uzbekistansko jelo- pirinač s ovčetinom, šargarepom leblebijama, kuvanim jajetom i začinima, foto: Ivana Nešić

Očigledno je da voliš sir, ali neka jela nam ne leže. Šta je najodvratnije šta si jela na putu?

– Moj putnički uzor je Entoni Bordejn. Mislim da nema toga što ne bih probala da pojedem i generalno se ne gadim hrane. Volim iznutrice. Jedna od najlepših stvari koje sam jela je bio ražnjić od loja, a možda i od nečeg drugog podjednako želatinoznog i masnog, nikad nisam saznala.

  Jermenija sve dostupnija prvi jeftini letovi u januaru 2020. kompanijom Ryanair

Ipak, postoji nešto što ne mogu, a što je veliki deo bliskoistočne kuhinje – korijander. Ovaj začin mi automatski zasiti čulo ukusa i sve što dođe uz njega – ne ide. Možda nije baš atraktivan odgovor, jer u biljci nema ničeg odvratnog, ali moje čulo ukusa ne misli tako.

Da li voliš boravak u prirodi i druge vidove alternativnog turizma? Da li planinariš, voziš bicikl ili kampuješ? Da li bi skakala iz aviona s padobranom ili te adrenalin u tom smislu ne zanima?

– Sad je to za mene čudno pitanje, jer mi planinarenje dođe jedan od glavnih oblika turizma. Ne znam da li ste primetili da gde god da idete uvek morate da se popnete na neko brdo da biste stigli do neke znamenitosti ili zanimljivosti. Dakle, planinarenje uvek jer je osećaj je neopisiv i zato ću sad ipak da ga opišem.

Zašto se Srbi plaše prirode?

Na planinama je obično tišina, ako ne krenete s velikom grupom što nikad nisam ni radila. Vazduh je dobar. Nekada nema ničeg, a nekada miriše lepo. Krećete se bez prestanka pa se i teren bez prestanka menja, s nadmorskom visinom ili stranom planine na kojoj se nalazite. I na kraju, osećaj postignuća, kad ste osvojili predviđenu tačku ili čak vrh, je sjajan. I inače volim visine, viseći mostovi i žičare su mi super.

Ali, pošto razgovarate s osobom koja je uspela da istegne skočni zglob kad je ustala s frizerske stolice, ništa ekstremno nije za mene i s tim sam se pomirila.

Ivani je planinarenje jedan od glavnih oblika turizma

Ivani je planinarenje jedan od glavnih oblika turizma. Fiešerglečer, Švajcarska

Inspiriše te etnomitologija Balkana. Koji kraj našeg poluostrva ima najzanimljivije priče i običaje?

– Istok Srbije, naravno. Apsolutno neiskorišćen potencijal, a priče idu od sjajnih primera funkcionisanja ljudske psihe do neobjašnjivih jezivih misterija kojih se najbolji najgori horori osamdesetih ne bi postideli.

Koji muzej te je inspirisao za “Misija: Muzej?” U koji muzej bi se vratila da vidiš ostatak postavke?

– Mesto odigravanja radnje Misije: Muzej je Narodni muzej u Beogradu. Ujedno, on je i polazna tačka za jedno drugo putovanje, u svet umetnosti (prilično doslovno, ipak je u pitanju fantastika).

Zanimljivo je posetiti muzej u bilo kom gradu u kom se nađete jer većina ih ima. U zavisnosti od entuzijazma pojedinaca koji tamo rade, čak i u najmanjim i najsiromašnijim mestima se mogu pronaći pravi biseri umetnosti ili češće arheologije.

Ne znam gde bih se vratila. Valjda svuda gde sam bila, da utvrdim.

Iako pre svega pišeš za decu, verovatno ne čitaš samo dečje knjige. Koju knjigu bi nam preporučila da pročitamo, a ne samo mi već i pratoci Daljine.rs portala, a koja ima dodira sa putovanjima?

– Rekla bih najbolje nešto o putovanjima na koja još ne možemo otići – kroz svemir ili čak vreme. Knjiga koja ima oba je i knjiga koju najviše volim: Hexwood – Dajan Vin Džouns. Kod nas još uvek nije prevedena, ne verujem ni da će biti, a vi zato uzmite e-čitač koji sam vam pominjala pa pročitajte.

Pročitajte Hexwood, knjigu od Dajan Vin Džouns

Pročitajte Hexwood, knjigu od Dajan Vin Džouns

Da li bi sledeće veliko putovanje volela da bude na zapad ili na istok?

– Sad već znam da će mi sledeće malo putovanje ili dva biti na zapad, ali bih definitivno ponovo išla na istok.

Kina mi je za sada neostvarena želja. Međutim, ona je ogromna i toliko različitih stvari ima, ne znam da li bi čitava godina bila dovoljna.

Da li deca treba da putuju od malena? Koliko su putovanja bitna za decu?

– Nezamislivo su bitna iako znam da to logistički i finansijski nije uvek baš najlakše izvodivo. Neko ima sreće pa ima babe i dede u drugim gradovima ili selima i ti letnji raspusti su svima, kad prođe neko vreme, najbolja sećanja.

Međutim, čak i kad nije raspust, čak i ako nema babe na selu, svako može da vikendom decu izvede nekoliko stotina metara van kuće. Svaki grad ima neku svoju malu oazu, ili više njih, iako ih često previđamo. Putovanje u Zvezdarsku ili Miljakovačku šumu, Adu Huju, Avalu ili Ušće, može biti dovoljna avantura. Mi biramo hoćemo li je tako doživeti.

Jabukhara Ivana Nešić

Bukhara, Uzbekistan: Autentični ljudi, sjajne znamenitosti i prirodne lepote, ali i sasvim jedinstvene ekološke katastrofe, najbolja hrana koju je Ivana ikada probala. Foto: Uroš Janić

Kada bi morala da daš samo jedan savet nekome ko kreće na duži put, šta bi to bilo?

– Poštujte lokalno stanovništvo, ne ponašajte se kao da su ljudi tu radi vaše razonode.

Koji su ti dalji planovi? Mislimo pre svega da li pišeš novu knjigu, ali i gde planiraš sledeće putovanje?

– Brisel! Imate li neke ideje, šta da posetim dok sam tamo?


Ivani želimo da otputuje u Brisel i još mnogo dobrih knjiga i nagrada, a vi pročitajte još razgovora sa putnicima.

3.8K+Shares

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.